ДЕБРЦ је пре осам векова био престоница “Rex Servie” како су северозападну Србију и део данашње Босне под влашћу краља Драгутина назвали на Западу, разликујући је од “Rex Rascie” краља Милутина. Данашњи Дебрц је лепо посавско село на шездесет километара од Београда. Међу становницима је веома јако предање да живе у некадашњем краљевском граду. С поносом истичу да је Драгутин Немањић одавде отишао у Београд и учинио га први пут српском престоницом, што одговара историјској истини.
О ОСТАЦИМА средњовековног Дебрца на Градужини сведочанства су оставили Константин Јиречек, Вук Караџић, Милан Ђ. Милићевић, Феликс Каниц, али држава овај локалитет до данас није заштитила, иако је још 1945. то тражио Вељко Петровић, управник Уметничког музеја, како је тада зван Народни музеј. Предложио је оснивање институције за заштиту српских старина, а Дебрц је убројао међу најважније. Међутим, тадашњој идеологији су сметале српске старине у областима где је комунистичка историографија Србе представљала као дошљаке, а не као староседеоце.
Зато ископавања Драгутиновог града нису предузета чак ни у јесен 1953. кад је мештанин Дебрца донео у Народни музеј вредне предмете од ливеног сребра: копчу с угравираним орлом и прстен на чијој глави је змај који бљује ватру. Историчар уметности Живојин Андрејић повезује га с витешким Редом змаја. Донет је и прстен из 12. или 13. века, на коме су приказани свети ратници.
– Иако је реч о првокласним примерцима накита, археолози нису отишли у Дебрц – каже кустос мр Бранка Иванић, стручњак за Средњи век из Народног музеја. – Српска средњовековна баштина тад је била “неподобна”, па је 1945. Народном музеју одузето право на истраживања. Одељење средњег века у националном музеју је укинуто 1974. и тек 1994. смо га једва обновили. Од 2003. до 2005. је вршен страшан притисак да буде укинуто, али смо га одбранили. У светлу такве културне политике разумљиво је зашто већина српских средњовековних градова није ни истражена, ни заштићена.
ТАЈ посао је пребачен на заводе за заштиту споменика, који за то нису оспособљени.
– Дебрц је надомак Београда, али га Београдски завод за заштиту споменика није истраживао, јер је остављен ван граница његове надлежности – открива археолог Зоран Симић, дугогодишњи археолог Београдског завода, сад у пензији. – Административна међа је код Ушћа, на неколико километара од Дебрца, који је припао заводу у Ваљеву, удаљеном од локалитета колико и Београд, који нема ни новац ни стручњаке. Покушавали смо да покренемо заједничка истраживања, али Министарство културе нас је игнорисало.
Само је др Марија Бајаловић Хаџи Пешић, стручњак Београдског завода успела 1966. да ископа једну сонду на Градужини, али као спољни сарадник шабачког музеја. Већ следеће године, више није могло да се ископава.
– На Градужини је народ одвајкада копао, вадио и носио камен и друге ствари све до 1967. кад је Оскар Давичо ту добио плац за викендицу – сведочи Душан Васић из Прова, очевидац ових догађаја. – Давичо је био велики комунистички функционер и више нико није могао да копа, осим њега. Зидајући викендицу довео је до великог обрушавања брега према Сави, па је тако нестао и стари пут с те стране.
ДАВИЧО, рођен и одрастао у двадесетак километара удаљеном Шапцу, причао је мештанима да је одабрао Градужину као место за викендицу “да би упијао енергију краља Драгутина”.
– После Давича, у викендицу је осамдесетих дошла телевизијска новинарка која је била у вези са Станетом Доланцом, шефом југословенске Удбе. Његови људи су подигли шаторе и копали около. Шта су открили – нико не зна. Ја сам видео четири откопана гроба.
Простор где су нађени гробови мештани зову Заветњача, где је по предању, био манастир у коме се краљ Драгутин замонашио.
Дивља ископавања су страховито убрзала ерозију Градужине, коју је још крајем 19. века Сава озбиљно поткопала рушећи зидине и откривајући средњовековне надгробне плоче и кости.
– Уочи распада Југославије, људи у униформама ЈНА су блокирали Градужину, исекли вегетацију која је држала падину према Сави и почели да копају – сведочи Петар Живковић из Дебрца. – Почели су да се одваљују огромни комади земље. Из чамца са Саве сам гледао двогледом како људске кости, лобање и велико камење испадају из клизишта.
Данас је Градужина преполовљена уздужно, а њена обрушена литица изгледа као парче торте са светлим слојевима тла које раздвајају дебеле црне пруге. Фотографије репортера “Новости” анализирао је др Дејан Булић, археолог Историјског института који покушава да покрене истраживање Дебрца.
– НА брегу смо пронашли остатке великих одбрамбених ровова, земљаних бедема палисадног утврђења и трагове великог ратног пожара у коме је страдало – каже др Булић. – Међутим, паралелни црни слојеви тла на снимцима су врло необични, тако би изгледали трагови пожара из различитих периода. Да би утврдили о чему је реч и шта се све налазило на Градужини морали бисмо да истражимо терен георадаром и што пре почнемо ископавања. Остатке Драгутиновог Дебрца кога данас опкољава дивља депонија је тужна слика односа према српској прошлости, истичу др Булић и његов колега археолог Радивоје Арсић из Завода за заштиту споменика у Ваљеву. Они скромним средствима добијеним од Министарства културе раде на капиталном подухвату откривања и мапирања заборављених градова северозападне Србије.
– Приоритет нам је да направимо геодетски снимак Градужине, јер је то услов да овај локалитет уђе у процедуру заштите – каже др Булић. – То је само почетак. Наша јавност и не зна да Драгутинова престоница није једини велики српски град северозападне Србије. Средњовековни документи наводе на простору Посавотамнаве, Мачве и Ваљева низ значајних српских градова још од кнеза Часлава: Бељин, Мачву, Белу Стену, Непричаву, Добрачин. Већ смо утврдили смо неке значајне локације и било би добро да истраживања почну што пре, да нам се не деси да их неко други присвоји, с чим имамо горка искуства.
ПОСЛЕ АБДИКАЦИЈЕ
ДРАГУТИН Немањић је и после абдикације у Дежеви 1282. у корист брата Милутина задржао краљевско звање. Из “славног Дебрца” је владао облашћу која се простирала од Сјенице до Браничева и од Рудника до Усоре и Соли. Западни извори називају Драгутинову државу “Rex Servii”, Краљевство Србије или “Земља краља Стефана”. Архиепископ Данило други, биограф Немањића, назива је Сремско краљевство, јер се тад под Сремом подразумевала и данашња Мачва, а цела југоисточна Угарска још увек била насељена већинским српским староседелачким становништвом. Драгутин, који је имао респектабилну војску, добио је Мачву као мираз од супруге, угарске принцезе Каталине, јер је у средњем веку то био елегантан начин да се преда територија која не може да се брани оружјем.
Борис СУБАШИЋ, Новости