05.10.2012. –
Српска јавност је упозната са чињеницом да је удео јавног дуга у БДП-у већи него што се то раније мислило. У овом тренутку, по најновијим подацима Фискалног савета, у другој половини септембра ове 2012. године, јавни дуг Србије је износио око 57 процената бруто друштвеног производа, а процењује се да ће до краја текуће године достићи и целих 60 процената БДП-а, а можда и више од тога. Рецимо неколико речи о томе шта то заправо значи, и да ли је то много за једну земљу попут Србије.
Дакле, овде је реч о уделу јавног дуга у бруто друштвеном производу. Да би било потпуно јасно о чему се ради, рецимо да с једне стране, када говоримо о јавном или државном дугу, онда мислимо на укупни дуг који држава има према својим повериоцима, а са друге стране, бруто друштвени производ означава све оно што привреда неке земље створи у временском периоду од годину дана.
Значи, да ли је наведени износ српског јавног дуга у границама прихватљивог или је земља већ ушла у ону критичну зону која подразумева дужничку кризу и најављује тешко подношљиво бреме у будућности? Погледајмо како стоје ствари у том погледу у земљама чланицама Европске уније и у државама на истоку европског континента.
Горња граница задужености у Европској унији је одређена Махстритским критеријумима, који предвиђају да је максимални износ јавног дуга 60 посто БДП-а. Међутим, у стварности просечна задуженост еврозоне, то јест заједнице коју чини 17 земаља са заједничком валутом, износи приближно 90 процената. Чак 16 земаља има јавни дуг који премашује поменути максимални износ задужености од 60% БДП-а. У самом врху презадужених земаља је Грчка, а следе је Италија, Ирска и Португал, које све редом имају удео јавног дуга у бруто друштвеном производу од преко 100 процената. Немачки јавни дуг је прошле године износио такође високих 83% БДП-а, а Фрацуски скоро исто толико.
С друге стране, у источноевропским државама је ситуација на том пољу доста другачија и повољнија, па тако у Руској Федерацији, по подацима из прошле 2011. године, државни дуг је чинио мање од 10 процената БДП-а, а у суседном Казахстану је тај износ био сличан, и износио је свега 11 посто бруто друштвеног производа. Да бисмо илустровали у којој мери је Русија успела да смањи свој јавни дуг, рецимо само да је још 1998. године он износио скоро невероватних 150 посто, а већ почетком 2007. године је дуг смањен на готово симболичних 5 посто БДП-а.
Али вратимо се поново на домаћи терен, у Србију. Како је званично потврђено, претходна српска влада је прекршила Закон о буџетском систему, зато што се крајем прошле 2011. године јавни дуг попео на преко 46 посто БДП-а, иако је законом дозвољено да он буде највише 45 процената. Ако се до краја године, како је прогнозирано, тај износ повећа и до целих 60%, биће то тада огроман дуг, поготово узимајућиу обзир чињеницу да Србија има низак кредитни рејтинг. Да ствар буде гора, економска стварност показује да се критична граница након које земља долази у стање дужничке кризе доста разликује од државе до државе. Наиме, земље у развоју, а међу њима је и Србија, већ са јавним дугом од 43 посто бруто друштвеног производа улазе у зону дужничке кризе, док развијене земље обично могу да си дозволе и до 72 посто дуга пре него што се нађу у таквој позицији.
У суштини, задуживање само по себи не представља проблем, уколико то дозвољава привредни раст и ако је оно у функцији развоја. Односно, све док земља остварује потребан привредни раст – ни јавни дуг није негативна појава која би требало да изазива претерану забринутост.
Међутим, у временском периоду од последње четири године влада је задужила Србију за око 6 милијарди евра, а највећи проблем се састоји у томе што та финансијска средства нису употребљена за видљиве развојне пројекте. Сасвим супротно, производња у земљи је бивала све мања, а у исто време је број буџетских корисника постајао све већи. У том смислу, грађани Србије могу једино да се надају да ће напокон доћи до неке промене у позитивном правцу која би допринела побољшању економских перфоманси државе.
Ратко Паић,
