УДОВИЦА И ДИКТАТОР: Пакт над гробом

Ружица Ђинђић два пута годишње привуче пажњу јавности, сваког 12. марта, на годишњицу убиства њеног супруга Зорана и пред почетак изборне кампање. Политички паразити боре се за њену подршку, надајући се да ће им то помоћи да се представе као аутентични Ђинђићеви наследници. Иако је Ружица тврдила да је Демократска странка њена судбина и да ће заувек остати у њој, у последње време о њу се отимају и лидери других странака.

У кампањи за председничке изборе, случајан сусрет Ружице Ђинђић и Саше Јанковића у Југословенском драмском позоришту, после представе „Дон Жуан“, представљен је као њена „тиха подршка“ кандидату кога је подржала и Демократска странка. Да би пред београдске изборе спречили такав покушај дизања рејтинга лидера Покрета слободних грађана напредњачки медији су недавно лансирали гласину да је Ружица одбацила могућност да подржи Јанковића због његове сарадње са симпатизерима Милорада Улемека Легије.

– Јанковић је контактирао са Ружицом Ђинђић и позвао је да присуствује митингу који су опозиционари одржали 6. октобра. Лидер ПСГ-а је супругу покојног премијера замолио и да подржи опозициону листу и Драгана Ђиласа као кандидата за градоначелника на предстојећим изборима у Београду. Ружица му је љубазно поручила да се неће појавити на митингу, нити ће подржати опозициону листу. „Зовеш ме да те подржим, а окупио си све Легијине људе“, одбруцила је Ружила – објавио је дневни лист „Ало“ измишљотину креирану у винском подруму у Јајинцима.

Као „сви Легијини људи“, према тој спекулацији, идентификован је глумац Сергеј Трифуновић. Понуђена су два доказа. Прво, Трифуновић је 2001. учествовао у тучи у клубу „Ступица“, на прослави рођендана Цеце Ражнатовић, кад је Милорад Улемек ухапшен због пуцања из пиштоља. Други доказ Трифуновић је понудио на Твитеру, кад је коментарисао кошаркашку утакмицу између репрезентација Србије и Словеније: „Једино Звездан Јовановић може да заустави Драгића“. Наравно, таква конструкција је потпуно бесмислена, али ону озбиљнију, као што је Јанковићево дружење са Златибором Лончарем, напредњачки медији не смеју да помињу јер је Доктор Смрт њихов актуелни министар здравља.

После Ђинђићеве смрти, за Ружичину наклоност борили су се сви претенденти на функцију председника ДС-а. У прво време, као миљеници удовице су се представљали „носачи ковчега“, пре свих Чедомир Јовановић и Владимир Беба Поповић. Нису успели. Да није само шармантна пратиља, већ да уме да размишља, показало се кад је прекинула све контакте с њима двојицом, као и са Душаном Михајловићем, Жарком Кораћем, Ненадом Милићем и осталим Ђинђићевим најближим сарадницима за које је сматрала да нису учинили све што је требало да га сачувају од стрељања. Истовремено, помагала је сваком изабраном председнику ДС-а. Без обзира што је упорно понављала да је не занимају јавне функције, због чега је 2004. одбила понуду да се кандидује за градоначелника Београда, пристајала је да се њено име нађе у врху изборне листе Демократске странке, појављивала се на митинзима и конвенцијама у свим кампањама. Није се претгрла у похвалама на рачун Бориса Тадића, Драгана Ђиласа, Бојана Пајтића и Драгана Шутановца, али није им ни одмогла. Подржавала их је мало из политичких и много више из лукративних разлога. Они су пали с власти, али Ружичини интерес се није променио. Напротив, много конкретније и енергичније хвалила је новог владара.

Ружица Ђинђић и Александар Вучић направили су најсрамнији пакт у савременој историји српског политичког бешчашћа.

С намером да се потпуно трансформише у евроатлантског фанатика, бивши великосрпски радикал је купио сав кадровски шкарт из жутог предузећа, од Горана Весића до бивше Ђиласове супруге Милице Делевић. Потпуни успех је остварио кад је освојио симпатије Ружице Ђинђић.

– Пристојна, нормална и уређена држава, у којој различита мишљења изазивају полемику, а не смрт, била је идеал и Зорана Ђинђића. Ниједно убиство није донело ништа друго до нових убистава и подела. Баш зато на годишњицу смрти човека који је тврдио да ће Србија бити онаква какву је сами направимо, време је да престанемо да се делимо, бар око онога што је био циљ свакога ко је, у нашим поделама, положио живот – рекао је Вучић док је, као премијер, полагао венац пред вратима на згради Владе, на месту где је стрељан Ђинђић.

Ружица га је одмах послушала и укинула поделу на жртве и џелате. Заборавила је све што је Вучић говорио и радио првих 15 година своје политичке каријере. Из меморије је избрисала његове тврдње да је њен Зоран био шеф мафије и да је убијен у свађи око поделе плена. На Шешељевом опроштајном митингу, пред одлазак у Хаг, Вучић је обећао да ће „Ђинђића истребити као губу из торине“. Ђинђић је истребљен, а, кад је Ружица захтевала да се открије политичка позадина тог злочина, Вучић јој је одговорио да „треба утврдити да ли је весела удовица само знала шта Ђинђића чека или је и она имала одређену улогу“. Са посебним задовољством Вучић је цитирао делове из књиге „Покрштавање петокраке“ Ненада Стефановића, који је тврдио да је Ђинђић био члан комунистичке терористичке организације „Бадер Мајнхофа“. Ништа јој нису значиле ни његове тврдње да је Ђинђић био немачки шпијун и ситни лопов, „некада је крао кожне јакне, а кад је дошао на власт краде све што стигне“. Док је на телевизији гледао пренос сахране ДОС-овог премијера, Вучић је збијао шале о томе како га треба сахранити усправно јер је цео живот клечао пред својим страним газдама, као и питањем да ли је Весић целу ноћ лежао у Ђинђићевом гробу да се увери хоће ли шефу бити удобно у Алеји великана. Кад му је требало да се представи као тврди радикал, Вучић је причао да се само четири пута напио у животу: кад је Звезда у Барију освојила Куп шампиона, кад је добио сина Данила и кад су убијени Славко Ћурувија и Ђинђић.

Пети пут се, вероватно, напио кад му је Ружица све опростила и промовисала га у Ђинђићевог наследника.

– Не смета ми кад пореде Зорана и Вучића. Ако он дневно ради 15-16 сати и предан је послу, значи да има добру инспирацију и добар модел. Зоран Ђинђић је свакодневно напорно радио, није се бавио политиком напамет, него се врло студиозно бавио циљевима и задацима које је себи постављао у политичком животу. Сами закључите да ли има сличности. Рад Вучићеве владе бих поздравила. Ако ова влада буде остварила Зоранову визију европске, грађанске и модерне Србије, треба да добије почаст – изјавила је Ружица Ђинђић на десету годишњицу убиства њеног супруга, „српског Хомеинија“, како га је називао Вучић.

Функционери Демократске странке игнорисали су ту „издају“, али обичан, нормалан свет није спортски поднео распродају мртвог Ђинђића. У Крунској улици, где се тада налазило седиште ДС-а, осванули су графити „Ружица Викторија Ђинђић“ и парафраза стихова „Прљавог казалишта“ „Ружича си била Ђинђић, али више ниси“. Незаинтересована за револт и разочарење бројних искрених демократа, Ружица је наставила у духу Балашевићеве песме „Лајте кере варошанке…“

– Састала сам се са премијером Вучићем и захвалила му се на предлогу о подизању споменика Зорану у Београду – рекла је Ружица прошлог јуна, која је и сина Луку упознала с владаром.

Лицемерима из оба политичка блока свидела се идеја о постхумном поистовећивању крвних непријатеља. Горан Весић је проценио да би и Ђинђић, да није као губа истребљен, данас подржавао Вучића. Тајкун Миодраг Костић, некадашњи директор Демократске странке, закључио је да је мали Алек исти Зоран. Из своје милитантне радикалске прошлости Маја Гојковић је извукла успомену на девојачко дружење с Ружицом.

– Као тинејџерка била сам део новосадске рок сцене. Не бисте веровали ко је све с нама био у друштву. Једна од њих била је и Ружица Ђинђић. Мој бивши муж, она и ја тад смо живели тим рокенрол животом – рекла је Гојковићка, трепћући у ритму песме „Загризи метак“.

За Ружицу се то може и поверовати, врцкала је у једном споту Здравка Чолића („Мало појачај радио“), али тешко је претпоставити да је девојчурак као Маја, са 88 килограма и нокшир-фризуром, имао било какве везе с рокенролом. Она је ту склоност презентовала тек као градоначелница Новог Сада, кад је парама грађана изнајмљивала Горана Бреговића за новогодишње прославе.

Од домаћих конвертита много јачи утицај на кооперативне односе Вучића и Ружице имали су елементи иностраности, немачке. Приликом посете Београду, канцеларка Ангела Меркел прво се састала с Ружицом Ђинђић, па тек онда с премијером Вучићем. Меркелова им је наредбодавно сугерисала да забораве прошлост и покојника, па да заједнички раде. У интересу Немачке. У том контексту, Ружица и Вучић су се неколико пута састајали с Меркелиним претходником Герхардом Шредером.

– Обавестила сам премијера Вучића о раду Фондације „Др Зоран Ђинђић“, као и о програму који она спроводи у оквиру билатералне сарадње Србије и Немачке – рекла је Ружица.

И њих двоје су билатерално сарађивали, на штету грађана Србије. Вучић је добио сертификат о политичкој подобности. Док га Ружица хвали, не мора да се брине због изјава којима је призивао и, касније, прослављао истребљење губавог Ђинђића. С друге стране, Ружица је уз Вучићеву помоћ задржала статус најбогатије европске удовице, који је стекла у време владавине Бориса Тадића.

Није познато, нити може да се провери шта све поседује Ружица Ђинђић. Поједини медији су наводили да она има прикриврено власништво у агроиндустријском гиганту „Викторија Групи“. Милија Бабовић, Зоран Митровић и Станко Поповић основали су ту компанију у новембру 2001. године. Поповић је продао свој власнички део, а у „Викторију“ су ушли ЕБРД и „Апсара Лимитед“. Као и све тајкунске фирме, и „Викторија“ се развила захваљујући пословима с државом. Пре четири године Бабовић и Митровић су се нашли на „Форбсовој“ листи најбогатијих људи у Европи, иако је њихова компанија у то време банкама дуговала око 250 милиона евра. Велика задужења нису зауставила развој предузећа. Напротив, последње три године „Викторија“ бележи приход већи од 300 милиона евра годишње и тренутно је трећи највећи извозник из Србије.

Александар Вучић је годинама указивао да иза „Викторија Групе“ стоји Ружица Ђинђић, која је тај посао наследила од правог власника, њеног убијеног мужа. Да у тој спекулацији има истине потврђивали су и други политичари, па и добро обавештени појединци из Демократске стракне.

– Увек ме насмеју такве приче. Наравно да није тачно да је Ружица Ђинђић сувласник, „Викторија Група“ има врло транспарентно власништво – тврдио је Митровић, али у то није поверовао ни Милија Бабовић.

За Ружицу се прича да је прикривени власник и у компанији „Златиборац“, да већ дуго поседује хладњаче за извоз малина, па чак и да је њен ТДИ радио.

Спорно је и оно што се званично води на њено име, као што је имање на Дедињу. Зоран Ђинђић се 2002. године уселио у републичку резиденцију у Ужичкој улици 40, коју су раније, између осталих, користили Стипе Месић, Радоман Божовић и Мирко Марјановић. После Ђинђићеве смрти, влада Зорана Живковића је, крајем 2003, Ружици и њеној деци, Јовани и Луки, одобрила да из безбедносних разлога у резиденцији бораве још три године. Међутим, чим је Војислав Коштуница изабран за премијера, његова влада, у којој није било представника Демократске странке, једногласно је донела решење којим је Ружица Ђинђић постала власник имања, а у замену је дала два стана у згради на Студентском тргу 8. Објекат у Ужичкој избрисан је с листе резиденција јер је постао приватно власништво Ружице Ђинђић.

Први власник тог имања био је чешки банкар Бохуслав Боукал, који га је купио 1928. Свом раднику Сави Ђекићу продао је 12 ари плаца и једну зграду, чији излаз води на Толстојеву улицу. После Другог светског рата, Ђекић је „умро у присуству власти“, а његова породица је избачена из куће. Ђекићева ћерка Даринка Таталовић и унуци Боукала од 1991. покушавају да врате отету имовину. Власт Слободана Милошевића је 1998. донела пресуду којом је Таталовићева означена као власник, али ни после два извршна решења она није успела да уђе у посед.

Демократска странка, као и њена наследница на власти Српска напредна странка не поштују Закон о реституцији, па је Даринка Таталовић, старица од 80 година, овог лета узалуд штрајковала глађу.

– Прича о повраћају имовине је бесмислена. Не могу ми одузети кућу. Унуци Боукала знају да им је деда имао имовину у Србији и сада траже кућу назад. Прича им је неутемељена. Тај човек је 1945. године, као страни држављанин, узео доларе као обештећење за кућу. Затим је отишао из земље. Значи да је пристао да га држава исплати и тиме изгубио право на вилу. Не знам да ли је добио адекватну суму, али то је већ друга ствар, не знам како то правно иде – тврдила је Ружица Ђинђић.

Александар Вучић, пре него што се идентификовао са Ђинђићем, оптуживао је Ружицу да је увучена у криминал, којим је Србија оштећена за три милиона евра, минимум.

– Тачно је да је Ружица Ђинђић држави вратила два стана, али они вреде много мање од дедињске виле. Дошао сам до папира, до одлуке владе од 19. децембра 2004, којом се Ружици додељује та вила. Тада је процењено да објекат у Ужичкој 40, од 315 квадрата, с помоћним објектом од 65 квадрата у Толстојевој улици вреди 70 милиона динара. Па, то тада није било ни милион евра, а та кућа са 37 ари плаца у најелитнијем делу Дедиња вреди бар 4,5 милиона евра. То је, дакле, чиста пљачка. Два стана покојног премијера на Студентском тргу од укупно 150 квадрата процењена су на 25 милиона динара. По договору, Ружица Ђинђић у ратама треба да отплати 45 милиона динара, али та цифра се обезвређује пошто отплата није везана за евро. Дакле, у питању је класичан криминал и пљачка више од три милиона евра – рекао је Вучић за „Прес“ почетком марта 2006.

Оптужбе су прекрили рузмарин, снегови и шаш. Ружица и данас живи у вили, док се у другој кући на имању налазе њена послуга и пас. Радознале комшије кажу да је чест интиман гост бивши Ђиниђићев министар Горан Питић.

Као што се не зна шта Ружица све поседује, не зна се ни шта јој је остало иза Зорана. Пошто није оставио тестамент, Први општински суд у Београду 2003. је у оставинском поступку као наследнике његове имовине огласио Ружицу и њихову децу. Допунским решењем, које је издато у једном примерку, удовица је одређена за јединог наследника банкарских рачуна и акција у неколико компанија.

И на ту тему Вучић је имао много шта да каже. Захтевао је да суд дозволи објављивање решења оставинске расправе како би јавност сазнала „шта је све украо Ђинђић“. Вучић је тада проценио да Ђинђићева заоставштина вреди око милијарду евра. У то је урачунао деонице у „Кока коли“, осам станова које је Ђинђић куповао на име Немање Колесара и других људи од поверења, хацијенду у Парагвају, о којој су радикали говорили и пре него што је лидер ДС-а стрељан, затим зараду од шверца дувана, који је, како су тврдили, организовао са Станком Суботићем Цанетом, па зараду од путарских и грађевинских фирми, које су у његово име водили разни криминалци. Део Вучићевих оптужби, нарочито ону о продаји скоро пола тоне дроге која је после петооктобарске промене власти пронађена у сефу Комерцијалне банке, у својој одбрани на суђењу за убиство Ђинђића изнео је и Милорад Улемек Легија.

Време је учинило своје, односи су се променили, заједнички интерес је зближио Ружицу и Александра Вучића, а с друге стране отворени су њени сукоби с бившим Ђинђићевим сарадницима. На рачун удовице свог пријатеља и политичког заштитника најжешће оптужбе јавно је изнео Станко Суботић.

Још док је био у бекству, под потерницом, Суботић је најављивао да ће поднети кривичну пријаву против Ружице Ђинђић због дуга од 1,1 милион евра. Иако је тврдио да има доказе да јој је дао кеш, одустао је од тужбе и задовољио се оговарањем у новинама.

– Ружица ме звала да дођем код ње после саучешћа, сва плачна и уцвељена, наравно, за шта је имала велики разлог, и онда је тражила да јој дам кућу на Дедињу. Моју породичну кућу. Њој треба, нема где. И нисам јој дао. Онда ме је, наравно, питала да ли Зоран има неки новац код мене. Рекао сам јој да има и да новац с тог рачуна неће бити потрошен ни за шта осим за ДС. Ружици Ђинђић сам, по налогу Бориса Тадића, дао милион и кусур евра. Али Борис је био љут, пошто је, ваљда, сматрао да истог дана треба да јој предам тај новац, мислио је да га имам у џаковима. Вероватно је полазио од себе, можда он држи кеш у џаковима. Онда сам ја рекао да ми треба време да подигнем тај новац и сукцесивно сам јој давао, сто хиљада, па двеста хиљада евра, имам тачне датуме кад је и колико добила – открио је Суботић.

Другачију епизоду, с истим утиском о Ружици, испричао је Ђинђићев кум Драгољуб Марковић. У интервјуу за БК телевизију, 2004, првом после атентата, испричао је Миломиру Марићу како га је Ружица преварила за сто хиљада евра.

– Кад је Драгољубов „Крмивопродукт“ упао у неке финансије проблеме, Зоран му је позајмио 100.000 марака. Прошло је много времена, а тај дуг нико није помињао. Међутим, оно вече кад је Зоран убијен, Драгољуб је одлучио да се раздужи. Пошто није имао толики кеш, отишао је код Пецонија и узео 100.000 евра. У пластичној кеси их је однео Ружици. „Кумо, ово сам дуговао Зорану“, рекао је и пољубио је. На сахрани је носио Зоранов ковчег, а следећих дана је све време био уз Ружицу и децу. Прошло је две недеље кад га је Ружица назвала и питала кад ће да врати паре које је дуговао Зорану. „Па, дао сам ти…“ – збунио се Драгољуб. „Ниси ми дао, не знам шта причаш.“ Драгољуб је поновио процедуру, отишао је код Пецонија и узео још сто хиљада евра. Однео их је Ружици, дао јој је паре и питао је да ли јој још нешто дугује. „Не, ништа више“, одговорила је. „Е, онда више никад у животу немој да ми се јавиш“, наљутио се, залупио вратима и прекинуо сваки контакт. Све ми је то Драгољуб Марковић испричао у интервјуу, али морао сам да исечем, да им се не смеје народ – причао је Марић, који је Ружици и Зорану био искрен пријатељ док су били на власти.

Још тежим речима описао ју је Амир Бислими, бивши директор Демократске странке. У коментарима на Твитеру, њену „тиху подршку“ председничком кандидату Саши Јанковићу, Бислими је оценио као намеру да „поново мења политичког патрона и прави варијанту за будућност“.

– Симбол одвратности, превртљивости, бестидности, алавости и незахвалности јесте Ружица Ђинђић. Борис Тадић јој је помагао, уважавао, подржавао колико год је могао. Захвалила му се тако што је међу првима подржала пуч против њега. Потом се окренула Вучићу, говорећи да је он „нови Зоран“, а сада опет промена – написао је Бислими.

С обзиром како кумови, пријатељи и сарадници Зорана Ђинђића описују његову удовицу и на све што се зна о Александру Вучићу, њихова сарадња не чуди. Бислимијевским речником речено, они представљају симбиозу превртљивости, бестидности и алавости. Таман су једно за друго.

Предраг Поповић