Украјина – центар слома светског поретка

Дефинитивно се руши поредак Јалте и Потсдама

(Рекс.ру, 23. 2. 2014)

После распада СССР-а нису се стишавале распре о томе какав ли ће бити свет после нестанка једног од полова биполарног система; да ли се дошло до новог светског поретка – и када ће… 

Очигледно да промена система односа међу државама подразумева слом постојећих политичких система и институција. Русија се током последњих година активно упињала да лечи „самртника“, уместо да оформљује нову, проактивну политику усмерену ка будућности. Она се  на уобичајени начин „концентрисала“, а свет се у међувремену свакодневно мењао, јављали су се и утврђивали принципи новог поретка у коме се руској држави намењивала све мања и мања улога.  Данас се у Украјини представници СС (Спiльна Справа, Општа Ствар)  и Десног сектора не боре само за „европски избор“, за стварање новог модела национал-државне идеологије; они – мада то и сами не схватају, уз помоћ Запада дефинитивно руше Јалтско-потсдамски поредак.  Западни политичари долећу у Украјину, издвајају им новац, убацују лобије, обезбеђују рад НВО-а, срећу се са представницима разних интересних групација, не устежу се да отворено подржавају бандите – а уз то увек спремају и резервне варијанте.

А, Русија? Она, зачуђено зинувши, гледа своју браћу, призива их освешћивању и изражава протест за протестом, али се и даље држи политике немешања. То она чини и тада када је политика немешања већ мртва, упокојена заједно са Јалтско-потсдамским системом међународних односа, над којима се и даље лепрша застава ОУН-а. Све светски значајне и регионалне државе покушавају да делују на друге државе  уз помоћ НВО-а, јавне дипломатије, отвореног и прикривеног мешања. Русија може протестовати, западни лидери ће се слагати да све то не може тако, итд… Међутим, они ће делати, полазећи од својих интереса, само по мало узимајући у обзир узајамне односе сила и интереса које су у прошлости толико наглашавали. И Русија има своје вредности и интересе, и време је да их прецизније формулише и да почне да их примењује, користећи вишеслојне структуре, а не само ослањајући се на свега неколико полудржавних фондова-организација.

Неопходно је радити и са владама и са опозицијом – и то, како са легалном, тако и са илегалном. И то – радити тако, да увек, у свакој ситуацији постоји могућност да се на некога ослониш – а не да се само у чуду дижу руке, посматрајући како до зуба наоружани момци грабе власт, тотално се не обазирући на закон, право и светско друштво, које и иначе често греши и ступа у „минхенске споразуме“ у нади да  ће смиривати и управљати. После се рађају пактови Молотов-Рибентроп, а затим – рат.

У насталој ситуацији, ма како то болно може бити да се призна, Украјина постаје монета поткусуривања светске политике. Никада и не стекавши потпуну државност, она – пошто је вештачка творевина  –  сада пуца по својим шавовима. Западне области, знатно острашћене, теже Пољској, Мађарској, Словачкој. Југоисток – Русији, а око центра се води идеолошки, политички – и физички рат. Кијев, одакле је потекла Земља Руска, пламти – у њему се прогони руски језик, пред цевима пиштоља се обавља нова светска политика – а Русија позива све да се не мешају…  Јанукович је, као и цела Украјина, између две ватре и слаб, а за то време исток земље сазива конгрес који би могао много да допринесе, али Русија опет позива на немешање и мир, не схватајући да тече рат, у коме ће у Украјини победити најјачи (у сваком смислу те речи) – или неће нико победити, јер ће та држава нестати са географске карте. А – Русија мора да се спрема на све могуће сценарије, да анализира сваки од њих и да се труди да створи услове, под којима ће – ма колико то цинично може звучати –  у највећој мери бити задовољени њени интереси. И то – тако, да се не би чуле изјаве какву је изнео Јанукович 22. фебруара. Када му је власт већ била преотета, он је подвукао да ће чинити све како би очувао јединство државе – али само не зна како.

Потписивање Молдавије и Грузије Споразума о асоцијацији са ЕУ, устанак у западним областима Украјине који се пребацио на центар земље – све су то узастопне и јасне демонстрације да је бивши поредак мртав, да је дошло време да се седне за преговарачки сто и оформе нова правила игре која би на овај или онај начин свима одговарала. А – у што већем степену буду одговарала – дуже ће и поредак трајати. Русија има шансе да заузме водеће позиције у том процесу, наступајући уз догађаје у Украјини и са успесима у Сирији у својој позадини. Без обзира на све, Русија побеђује у Сочију: јуначине су и спортисти  и организатори. Важно је, уз гордости на олимпијске и политичке победе (као у Сирији), не губити везу са стварношћу која је окрутна и не да се уклонити.

Што се саме Украјине тиче, не смеју се заборавити речи Бжежинског о њеном значају по Русију, мада је у многим погледима касно да се на то држе здравице уз вино. Израсло је тамо ново поколење васпитавано на антируској пропаганди, истренирани су борци Десног покрета, инвестиране велике паре, створена идеолошка основица – Кијев је под контролом њихових црно-црвених застава. Исток Украјине је пасиван, не предузима активна дејства и ограничава се само на антимајданску пропаганду. Само једна мала чињеница изазива умерени оптимизам: у политици не постоји оно:  „касно је“. Сутра је нови дан, а он ће бити ведар ако га данас осмислиш и полазиш од тога да је најбоља одбрана у напредовању.

Са руског посрбио: Василије Клефтакис

Стање ствари