У украјинском недељнику „Зеркало недељи“ се неколико дана пре почетка у Москви заседања Међудржавног савета Евроазијске економске заједнице (ЕврАзЕС) појавио чланак руководиоца министарства за иностране послове Украјине К.Гришченка, у многоме значајан, јер се главна теза чланка своди на мисао да је неопходно да Украјина тражи у свету тачке ослонца у условима када је њено чланство у ЕУ у предвидивој будућности немогуће (Кијево то признаје), а интеграциони процеси са Русијом су, према мишљењу министра, неприхватљиви.
Према Гришченковом мишљењу Украјина треба да буде спремна на „изазове“ од стране Русије, те треба да искористи сарадњу са економијама које јачају како би се, ослањајући се на њих, доцније вратила питању чланства у ЕУ. „Активирање нових стратешких праваца националне спољне политике, пише К.Гришченко, даће нам простор за дипломатско маневрисање, инвестиције и партнерство… Даће нам и снагу како бисмо одржали наш правац у односима са Руском Федерацијом и како не бисмо доспели у улогу онога, ко моли ЕУ.“
Сам чланак се, очигледно, појавио да би се некако објаснио потпуни спољнополитички промашај којим се завршила двадесетогодишња украјинска евроутопија. Посебан шок, ако је веровати чланку, је крах нада на банално готованство захваљујући финансирању украјинске интеграције у Европу од стране Европске уније: „ЕУ је била одговор на сва питања све док је финансирала, бринула и усмеравала трансформацију земаља-кандидата. Данас она субјективно нема више жељу (а објективно – нема извора) да као земљу-кандидата види Украјину… сада нам је потребно да то прихватимо као чињеницу која ће непосредно утицати на европску политику Украјине следећих деценија,“ – пише Гришченко.
Да се граде чврсти и корисни односи са другим државама може се само онда, када јасно схваташ сопствене национално-државне интересе који, са своје стране, директно зависе од тога колико су један народ и његове политичке вође свесни свог културно-историјског идентитета. А са тим, како показује Гришченков чланак, украјинска земља има велике проблеме. За званични Кијев све до сада је нерешив задатак да се одлучи за партнера који је Украјини најближи по менталитету народа и историјско-културним вредностима.
Са једне стране, у чланку се признаје посебан значај Русије за Украјину. К.Гришченко чак Русију назива продужетком „украјинског света“. Изгледа забавно, мада је у извесном смислу то и признање (макар и трапаво осмишљено) тога, да руска култура представља неизбрисиву компоненту украјинског (малоруског) идентитета. Са друге стране, у министровом чланку се доказује „европска суштина Украјине“ и неопходност да се Украјина оријентише према „европским вредностима“. Да те две тврдње шеф министарства за иностране послове помири – он није у стању, те ипак упорно инсистира на европском избору Украјине – чак и после својих потпуно тачних примедби о томе колико су у сагледивој будућности перспективе Евро-атланске цивилизације сумњиве.
Очигледно је да Малорусија-Украјина и Русија представљају делове исте цивилизације – цивилизације Руског света. Управо та чињеница која се у свакодневном животу стално осећа, је чињеница која треба да одлучи избор правца украјинске интеграције, и то никако не треба да буде неухватљива, и у многом условна, чињеница украјинске „европскости“. Међутим, у чланку К.Гришченко, схватање те једноставне и потпуно очигледне чињенице је безнадежно запетљано.
Министар фактички игнорише две најважније околности за украјински избор правца интеграције: критеријум културно-историјске блискости и критеријум упоредивости нивоа економског развоја. Европска унија као могући партнер Украјине за интеграцију не одговара ни једном од тих критеријума. Напротив: Русија и Украјина у том погледу представљају идеалне партнере који се узајамно допуњавају.
Ту је поучан пример саме Европске уније. Тамо где је блискост по два наведена критеријума постојала земље-чланице ЕУ су од интеграције имале користи. Тамо где је било другачије – постало је супротно. Економски развој земаља као Португал, Шпанија и посебно Грчка је озбиљно успорен, и заостајање за економским лидерима ЕУ се појачало. Желимо да верујемо да руководилац украјинског министарства иностраних послова, увлачећи Украјину у ЕУ, не жели својој земљи судбину Грчке. А иза Грчке одмах је на реду Мађарска.
Па у чему се састоји неуверљивост позиције Украјине у односу на Русију, ЕУ и остале „центре моћи“, како ту позицију означава сам Гришченко?
Шта долази за спољну политику Украјине из руског правца после признања чињенице блискости и рођаштва народа две земље? Према чланку украјинског министра иностраних послова – углавном ризици и изазови. Русија, пише он, „…блиска нам је и историјски, и по култури. Трговина са њом бурно расте. Она има слободан капитал. Има и интерес. Проблем је у томе, што тај интерес често није углавном економски, већ је и емоционалан.“ Мада, исто тако је емоционалан и интерес Украјине према ЕУ, и то иако не постоји заједнички менталитет и заједничке историјске традиције. Међутим у том случају „емоционални интерес“, према мишљењу Гришченка, према Европи, не треба да буде препрека за укључење Украјине у састав ЕУ, у орбиту њеног утицаја. Односно – емоционална компонента у односима Украјине и Руске Федерације украјинског министра плаши, а у односима са ЕУ – из неког разлога – не.
Оно што се у односима са Русијом осуђује и оцењује као препрека за зближавање, у односима са Европском унијом се прихвата као позитивна могућност.
У Гришченковом чланку се предлаже да се прихвати на реч, као датост, чињеница да је украјинска држава пријатељска Русији. Међутим, ако ни код једног од та два народа то не изазива сумњу, што се тиче државе Украјине, коју у међудржавним односима представља одређени чиновничко-политички слој, ова теза постаје сумњива и захтева доказе. Наравно, украјинска држава, док је председник В.Јанукович и на власти Партија региона, није непријатељ Русије. Међутим размишљања К.Гришченка, без обзира на дежурне „пријатељске“ наклоне према Русији показују да је за украјински политички врх то „пријатељство“ терет.
Очигледно је да признање да постоји посебна културно-историјска блискост наша два народа нашим земљама поставља велику узајамну одговорност не само у политици и хуманитарној сарадњи, већ и у економији. Међутим, део украјинских политичких властодржаца не осећа ту одговорност, они желе да је се реше и, уосталом, против мишљења сопственог народа, који највећим делом бира зближавање са Русијом, а не са Европском унијом. Зато за Гришченка „Русија,са којом би партнерство могло да буде одговор на суштинска питања спољнополитичке стратегије Украјине, у ствари представља само део одговора“.
Потпуно противуречно се образлаже у чланку потреба даље оријентације Украјине према ЕУ: „Европа, чак и уз све њене садашње проблеме, код већине Украјинаца представља образац успеха. То је зрак наде, који су украјински политичари привијали украјинском бирачу читаве две деценије.“ Односно – бајке и предрасуде у вези са коришћу од зближавања Украјине са ЕУ, чија жртва је постала и украјинска елита, треба по логици министра да се и даље гаји у народу, без обзира на прорачуне, бројке и чињенице.
„…Обзиром да модернизација Украјине према европским критеријумима зависи само од нас, а европска интеграција и од нас, и од других, нагласак, значи, треба да буде пре свега на модернизацији, па тек после тога – на евроинтеграцији“. Међутим, ако је то тако, ако је чланство у ЕУ неопходно не само по себи, већ због модернизације, која се, како открива Гришченко, обезбеђује радом у самој земљи без обзира на учлањење у ЕУ, онда зашто, питамо се, да се чланство у њој поставља као крајњи циљ спољне политике Украјине у европском правцу?
Модернизацији Украјине „у складу са европским критеријумима“ није препрека, већ супротно – њој би помогла евроазијска интеграција. Обновом гранске кооперације и учешћем у равноправној подели рада Украјина би успела да направи снажан економски скок и да постане равноправан партнер Европске уније. Украјина не може да изађе из „улоге молиоца“ на други начин. Уколико би дошло до зближавања са економски много јачим партнером због објективних економских закона за Украјину ће то да се претвори у претежак корак, у економски крах. И тај крах може да се са сигурношћу прогнозира већ сада, као што су неки посматрачи прогнозирали крах европске интеграције још када је крајем деведесетих година прошлог века зачета та украјинска утопија.
Потпуно је јасно да ЕУ нема намеру да Украјину пусти на своја најприходнија тржишта, тим пре на тржишта са високотехнолошком производњом и да натера своје чланове да се притесне, када је већ свако од њих направио себи своје добро чувано место у евроунијској подели рада. Украјини ће се понудити да уђе у поделу рада која је одавно добро подељена и да на тржиштима ЕУ заузме место према принципу преосталог, међу најнеразвијенијим члановима ЕУ (Словачка, Мађарска, Румунија, Бугарска), који су по нивоу индустријског и технолошког развоја лошији од Украјине.
Тежња Украјине да прошири своје спољнополитичке могућности за економску сарадњу са светом само може да се поздрави. Међутим, ако се те могућности одређују тако, да се заобиђе зближење са Русијом, које је са културно-историјског заједништва и економских користи очигледно, то онда украјинску страну гура у авантуризам. Уместо јасне, одређене и очигледне усмерености ка безалтернативности зближења са Царинским савезом и уласку у евроазијски пројекат – представља украјинско умишљено измишљање фантастичних критеријума избора економских партнера и њиховог тражења „иза седам гора, иза седам мора“ – а то значи тамо, где се корист не види, а сваковрсни ризици и трошкови боду очи. Последњи изум К.Гришченка овде је теза о новој улоги Турске за Украјину, која се у министровом чланку проглашава малте не за регионалну наддржаву, за партнера у послу помоћи украјинској интеграцији у светску економију што, наравно, треба да се прихвати уз осмех.
Проблем представља и немање потребних изворишта да бисе постало конкурентан на светским тржиштима. Јер проширење сарадње Украјине са великим државама истовремено представља и повећање ризика, изазова, понекад и директних претњи. У свом садашњем стању Украјина ће у тим везама које се све шире и шире највероватније остати само објекат, а не субјекат међународне политике. У најмању руку су лакомислени покушаји да се траже неке тачке ослонца у Кини, Бразилу, Вијетнаму, Персијском заливу, а да при том у земљи не постоји ефикасна економија, поуздани савезници, јака армија, искусне дипломате, утицај у свету.
По дефиницији је немогућа било каква стратешка равнотежа Украјине у свету уколико не буду регулисани принципијелни проблеми њених односа са Руском Федерацијом и уколико се Украјина не буде ослањала на РФ. Макар зато што Русија, по признању самог Гришченка, представља глобалног играча који има разноврсне и изражене интересе баш у оним тачкама света у којима, одлазећи од Русије, има намеру да се појави Украјина.
Украјина мора да се припреми за заједнички рад са новим светским „центрима моћи“. Таква припремљеност може да се обезбеди само на један начин – обнављањем у тренутку искиданих технолошких целина, међугранске кооперације, јачањем поделе рада у оквиру Царинског савеза. Зато проширење тачака ослонца Украјине у свету, у принципу, не може да замени питање о издвајању руског и евроазијског правца као приоритетног за Украину, и то не само у делу који се односи на економску интеграцију, већ и у питањима о политичком и војном савезништву. Евроазијски центар моћи се може обновити, али је за то неопходно и учествовање Украјине. И једино у том случају Украјина, која је у СССР-у поседовала ракетно-космичку технологију, сопствену базу елемената и још много шта, неће морати да се клања пред Европом у улози молиоца и да са надом гледа на заосталу, све у свему, Турску.
Парафразирајући Гришченка требало би да се каже: „Што више ослоначних тачака буде имала украјинска спољна политика у евроазијском интеграционом удруживању, то ће она бити стабилнија и сигурнија“.
Фонд Стратешке Културе
