Сједињене Америчке Државе могле би да буду увучене у још један бесмислен и унапред изгубљен рат. И поново на терену који никада није био њихов и на којем, објективно, немају конкретног интереса, осим наравно да се војно приближе Русији.
Реч је о Украјини, у којој се од рушења са власти легално изабраног председника Виктора Јануковича води прави грађански рат. Како је, наиме, у четвртак изјавио амерички државни секретар Џон Кери, председник Барак Обама је спреман да свакога тренутка потпише документ о испоруци наоружања бившој совјетској републици. Уосталом, Обама је недавно јавно обзнанио да је америчко учешће у украјинском пучу из 2004. било од кључне важности.
Држава подељена на прозападни и проруски део (Донбас) заглавила се у рату који је до данас однео хиљаде живота, како међу војницима на фронту тако и међу мирним грађанима. Иако се борбе воде на југоистоку земље, материјална штета од ратних операција је целу Украјину довела на ивицу економског колапса.
Свесни да не могу да поразе проруски настројене побуњенике из Доњецке и Луганске области, власти у Кијеву све више апелују на западне државе да их снабдеју додатним наоружањем, по могућности најновије генерације.
Прва адреса на коју су се обратили је – Вашингтон. А управо ту настају проблеми. Јер директно уплитање САД у сукоб у бившој совјетској републици носи са собом много „побочних” проблема. Наиме, евентуална испорука оружја Украјинцима морала би у неком тренутку да подразумева и директно америчко учешће у рату, пошто би уместо необучених украјинских војника појединим типовима наоружања сигурно морали да рукују амерички стручњаци. То свакако не би поздравили ни у Москви, па ни у већем делу Европе.
А већ и сама помисао на евентуалан повратак неког од припадника америчке армије назад у САД у мртвачком ковчегу изазвало би с оне стране Атлантика буру непредвидљивих размера.
Аналитичари рата су јединствени у закључку: испорука америчког наоружања Украјинцима сигурно неће довести до њихове победе, може само још више да разгори рат у који ће онда и Русија да крене оштрије и са својом испоруком наоружања побуњеницима.
При томе треба имати на уму важан моменат: како рекосмо, за Американце Украјина не значи ништа ни на економском ни на политичком плану. За Русију, међутим, то је један од кључних стратешких суседа. Уосталом као и за Европу у целини, којој сигурно не би пријало распаљивање рата који упорно покушава да одржи у колико-толико подношљивим границама.
У САД не могу да разреше дилему: како ће Русија реаговати на конкретније америчко мешање у рат? Јер бивша совјетска матица је ту, непосредно уз границу, и јачање својих војних снага може да изведе без икаквих посебних припрема. Ту су путне, железничке, ваздухопловне везе, па чак и поморске… Американци су далеко, чак са друге стране океана, а тешко је веровати да са снагама стационираним у појединим европским државама могу ишта озбиљније да учине.
Такође, Русија би се у евентуалном директном сукобу борила, условно речено, на сопственом терену и уз обилату помоћ локалног становништва, док Американци могу само да претпоставе шта би њихов долазак значио за обичне Украјинце, који већ сада дижу глас против слања својих момака на кланицу у Донбасу.
Стручњаци указују и на чињеницу да је руска армија далеко надмоћнија од украјинске и да никаква материјална или оружана помоћ са стране тај однос не може да промени.
Другим речима, ситуација на терену би могла да добије другачију слику једино ангажовањем америчких маринаца. А то би већ био увод у директан сукоб две нуклеарне силе који свет никако није спреман да прихвати.
Како пише Џереми Шапиро из америчког Института „Брукингс”, незадовољство оним што се дешава у Украјини изазива исхитрене реакције на Западу, али не и стратешко размишљање о томе како одговорити на проблем. Не постоји јасан став према томе шта би испорука америчког наоружања уопште значила за Украјинце који ратују под командом владе у Кијеву и који су свесни да им без поштеног мировног договора следи распарчавање земље.
Са друге стране, ако се САД не супротставе конкретније Русији у Украјини, то би могло да да ветар у леђа руском становништву и у другим бившим совјетским државама, пре свега балтичким.
Наведени аргумент, како наводи Шапиро, сигурно изазива пажњу обичних Американаца. Али управо такав аргумент је САД увукао у вијетнамску голготу, из које сада на сваки начин покушавају да се извуку. Па макар и преко Русије.
