У својој чувеној књизи “Велика шаховска табла” Збигњев Бжежински је одсликао геостратешке планове САД по питању прекрајања света. Посебно место у њој заузима руско пространство и управо тада се први пут чула позната формулација “Без Украјине Русија никада неће постати велика држава”. Данашњи догађаји у Украјини постају материјална потврда те стратешке поставке америчких владајућих кругова. “Демократски преврат у Украјини” иза којег стоје специјалне службе САД, Стејт Департмент, медији и невладине организације, представљају део ширег плана по питању истискивања Русије из тог животно важног дела европске територије и слабљењу њеног утицаја на тој територији.
Иза наизглед хаотичних догађаја украјинског “Мајдана” стоје добро промишљени и разрађени начини дејстава које су разрадили амерички стратези. Да би лакше схватили како то изгледа, можемо се послужити начином који је предложио Бжежински – да представимо Украјину у виду шаховске табле, са фигурама распоређеним на њој.
Но, само што почнемо да разматрамо распоред снага на тој “табли”, и нехотице се сетимо процеса који су произашли у Србији средином деведесетих година и који се до данашњег дана још нису завршили. Ту има много сличности.
Као прво, обе земље имају претежно православну словенску популацију, што у очима Запада одређује њихову дубинску орјентацију према Русији. Та околност је у очима западних стратега толико “криминална” да су они спремни да иду на екстремне мере да би се то искоренило. Они су то у Србији већ демонстрирали. На реду је Украјина.
Као друго, у обе земље постоји агресивни инославни елемент који Запад користи за своје циљеве. У Србији су то косовски муслимански националисти, у Украјини – унијати Западне Украјине и расколници филатеровске “цркве”.
Подела Србије остварена је по етничким и верским основама путем крвавог отцепљења Косова и Метохије по сценарију САД и НАТО.
Сада се сенка поделе надвила над Украјином и она је иницирана од стране национал-фашиста Западне Украјине, које су узели у заштиту исти ти лутководци. Наступи унијатских попова на страни националиста и провоцирање канонске православне Цркве, представљају озбиљан фактор у развоју тог конфликта.
На шаховској табли Украјине главну фигуру црних представља управо зверски “западњачки” национализам, поткрепљен унијатским “духовницима”.
Национал-фашисти први падају у очи, јер без њих не био могућ државни преврат. Њихове бојеве структуре постале су детонатори метежа у Кијеву и регионалним градовима западне Украјине. Но, исто тако ни они не би могли достићи своје циљеве да није било покровитељства САД. Дотурање авионима готовине из Америке “борцима Мајдана” и њихово међународно-политичко и информативно покриће, добро је демонстрирало ту везу.
Организовање и финансирање украјинских наци-фашиста није пешак, него далекометна фигура која убудуће мора још много да одради за нове газде.
Сличност са Србијом се не огледа само у томе што су екстремисти искоришћени за свргавање претходне власти. Сада су они постали стални инструмент западних газда и такође ће контролисати понашање нове власти.
Такву полугу Запада у Србији су представљали шиптарски екстремисти, који су уцењивали Београд даљим растурањем земље. У Украјини сличну позицију треба да заузму агресивне националистичке снаге које су на јаслама Вашингтона. Можда то неће бити партија, него нека намерно сачувана организација попут “Десног сектора”. Остајући маргиналном, она може себи приуштити све што јој је угодно, па тако и метежну побуну.
Другу фигуру црних представља разнобојна опозиција коју газде ужурбано консолидују. Сада се дошљаци са “Мајдана” скупљају у некакву владу која услед своје некомпетентности не би могла учинити ни један разуман корак. Но, то се од ње и не тражи. У таквим случајевима у управљање се прво укључују поједине амбасаде, а затим се прикључују екипе “експерата”.
Председнички избори предвиђени за 25. мај текуће године ништа ново неће донети. Представницима алтернативних (проруских) снага неће бити дата шанса на избор. Нове ешалоне власти чиниће искључиво адепти “западног поретка” са минимумом представника другачијег мишљења. Технологија формирања таквих ешалона путем избора одавно је разрађена и потребно је само ослободити руке “експертима”. Њима ће таква слобода руку бити омогућена.
Трећу фигуру црних чине кампање за застрашивање противника преврата. Сада почиње прогон политичара, функционера и сарадника специјалних служби који су се орјентисали на сарадњу са Русијом. Поред тога, организоваће се хајка на Јануковича, исто као у случају са С. Милошевићем, која мора да се заврши карактеристичном одмаздом над њим.
В. Јанукович, као ни С. Милошевић, није био проруски председник. Но, њега је потребно уловити и распети због тога што је покушао, макар и јалово, да се одупре метежу. Обрачун са њим мора да заплаши све вође на југо-истоку Украјине који су помислили да се супротставе “победничком маршу демократије” на њиховој територији.
Само што је Москви упућен захтев о екстрадицији Јануковича и то говори о озбиљности намере организатора да организују насиље.
Смехотворне оптужбе да је В. Јанукович починио геноцид и да га треба предати Међународном кривичном суду, несумњиво потичу од Американаца и представљају само копију нацрта оптужница покренутих против српских политичара. Овде треба подсетити да се срамно суђење српским руководиоцима спроводило под пратњом протеста људи добре воље у целом свету, али је то суђење постигло свој циљ – српски политички естаблишмент је био заплашен и деморалисан.
Четврту фигуру црних представља молбилизација финансијских ресурса за пружање помоћи Украјини како би се избегла економска катастрофа. Запад ће Украјини пружити прилику да закрпи зјапеће дужничке рупе. Али то неће бити учињено одмах и биће учињено под таквим условима да земља неће моћи да почне да се опоравља. Њена судбина ће бити слична судбини Србије која постојано губи темпо развоја и животног стандарда, а друштвена свест становништва је толико потиснута да нема ни говора о некаквим протестима. Народ се хипнотише шаргарепом у виду чланства у ЕУ, које ће стићи ко зна када. Очигледно да аналоган развој ситуације треба очекивати и у Украјини.
Пета фигура црних представља информативно зомбирање Украјинаца и као последица – прозападно расположење великог сегмента украјинског друштва. Као што то обично и бива у процесу “принудне демократизације” у Украјини се већ отписују медији нелојални новим газдама и ускоро ће се земља наћи у условима потпуног информативног испирања мозга.
Шеста (тиха) фигура САД представља активно формирање од стране америчких специјалних служби, нових агентура за подршку, које треба да појачају њихов утицај у медијима, политичким партијама, управним органима и безбедносним структурама.
У позицији белих треба истаћи следеће фигуре:
Главну фигуру представљају југо-источне области Украјине које су се нашле на раскрсници. Већинско рускојезично становништво које живи у тим регионима не очекује ништа добро ни у социјално-економском ни у културно-језичком плану. “Партија Региона” и катастрофални резултати владавине Јануковича су истовремено разочарали ову популацију, она не жели да се врати у претходне околности, а политичка снага која би му пружила другу алтернативу не постоји.Због тога је и било могуће одређено ширење утицаја “мајданског метежа” и на том делу земље. Озбиљног уједињења противника “мајданског метежа” засад још нема. Легитимни председник Виктор Јанукович иступајући на конференцији за штампу у Ростову на Дону није сматрао могућим да се обрати становништву тих области са позивом да се подигну на протест против преврата. Очигледно, то показује не само политичку несолидност председника, него и неспремност становништва тих области да се активирају у политичком деловању. Можда је то привремена појава која ће се у будућности променити. Но, САД које су још недавно рачунале на вероватну могућност поделе Украјине, увиделе су шансу да прогутају земљу у целини. Због тога оне данас активно ратују за очување њеног јединства. Треба очекивати да ће у блиској будућности како Брисел тако и Вашингтон активирати контакте са властима у региону југо-источних области, да би их извели на одређени ниво узајамног разумевања.
Крим представља белу фигуру која највише забрињава Запад.
Овде је дошло до заоштравања ситуације и нарастања реалних тенденција ка изолацији. Крим је за САД и НАТО посебно важан и поново се јавља аналогија са Србијом.
Један од циљева промовисања независног Косова представљало је стварање стратешке базе “Бондстил”, која пројектује силу хиљаде километара уоколо.
Овладавање Севастопољом би било ништа мање грандиозан војно-стратешки задатак, тако да би у том случају Црноморску флоту свакако заменила групација америчких носача авиона, који би такође пројектовали своју силу стотинама километара уоколо. А што је најважније – ударна моћ Пентагона тада би се суштински приближила стратешким циљевима у Русији.
Због тога ће у борби за овладавање Кримом бити предузети најозбиљнији могући напори. Судећи по хистерији коју већ распирују нове власти у Кијеву, Русија ће се суочити са хрпом најневероватнијих оптужби, испада и провокација. Информације о припремању провокација од стране национал-фашиста већ се умножавају и због тога је реална опасност од појаве и ширења међународног конфликта управо поводом догађаја на Криму.
Судећи по чињеници да се у Думи појавио законски пројекат о поједностављењу добијања руског држављанства грађана Украјине и о олакшању процеса присаједињења Русији делова других држава, а такође и судећи по томе што Москва не критикује нове власти на Криму, а Председник Владимир Путин дао налог за пружање хуманитарне помоћи Криму и МИП РФ почиње са издавањем руских пасоша борцима “Беркута” – Русија неће остати равнодушна према дешавањима на Криму.
Треба посебно поменути и кримске Татаре који су подржали нову власт у Кијеву. Кримска Меџлиса има тесне везе са иностраним организацијама које се налазе под утицајем Брисела и Вашингтона. Запад може покушати да ситуацију на Криму доведе до експлозивног стања. Шема је позната и одавно разрађена: у муслимански свет се протура вест да су “браћа по вери” на Криму подвргнута репресијама. То ће дати замајац инфилтрацији исламских екстремиста на полуострво и каснијем развоју терористичке активности против власти и нетатарског становништва.
Колико је вероватан такав развој ситуације?
Средином деведесетих година руководство Југославије је сматрало претераним упозорења обавештајне службе о опасности од појаве оружаних герилских формација на теритоји Космета.
Та наивност их је скупо коштала.
Уколико се ситуација на Криму дестабилизује уз помоћ национал-фашиста и муслиманских екстремиста, онда ће се појавити могућност да се по косовском сценарију на полуострво увуку “мировни контигенти”.
У случају неопходности, неће тражити ни мандат од СБ УН.
У резултату тога у Симферопољу се могу појавити прозападни политичари и појавиће се кримско-татарска аутономија, што ће у корену преокренути ситуацију и омогућити да се Крим стави у службу НАТО пакта.
Главна препрека таквом плану може бити Црноморска флота и активна позиција Москве. И ево већ аутор “Велике шаховске табле” са страницаThe Financial Times – а већ емитује: “САД морају гарантовати Русији да ће независна и територијално целовита Украјина водити независну политику, попут на пример, Финске. Ова политика обухвата добросуседске односе са формирањем широких економских односа са Украјином и ЕУ, уздржавања уласка у војни савез који би Москва оценила као непријатељски према себи, али који би раширио њену везаност за Европу. Но, да би се успоставила таква равнотежа, Вашингтон мора да задржи Москву од дестабилизације ситуације у Украјини. Варијанте таквог утицаја могу варирати од једностраних индивидуалних и међудржавних финансијских санкција до преиспитивања статуса Русије у Светској трговачкој организацији, Светској банци и Групи 8”.
Другим речима, потребно је Москви завезати и руке и ноге уговорима (читај обманама) и претњама и спречити је на све начине да заштити сопствене националне интересе.
Одавно познат метод. Песме о томе “да нове демократске државе неће ући у НАТО” Москва је слушала још од времена распада Совјетског Савеза. Како се то завршило – такође је добро познато. А и претње да се “истерају и казне”, такође нису нове.
Није се чула главна ствар: намера да на миру оставе Украјину и да јој се дозволи да сопственим снагама решава своје проблеме. Очигледно је америчке лидере привукло да играју ризичну партију на “украјинској шаховској табли”.
Они би морали да науче да разликују ризик од авантуре. Крим за Русију није чак ни Сирија. То је нешто сасвим друго.
Дмитриј Седов
Фонд Стратешке Културе
