28.10.2012. –
Ако је судити о ситуацији на Украјини кроз призму европске штампе, стиче се утисак да основна недефинисаност предстојећег гласања није везана са тиме кога ће украјински бирачи изабрати у Врховну Раду, него да ли ће Запад признати резултате избора. Са позиције средњестатистичког западног новинара, избори се не могу признати демократским, јер у њима не учествује бивши премијер Тимошенко, која је постала симбол «младе украјинске демократије».
Међутим за европске политичаре ситуација није баш исувише једноставна.
Током изборне кампање кћерка Јулије Тимошенко посетила је многе европске престонице. Свуда је јавно добијала обећања подршке, која се међутим нису претворила у озбиљне последице за званични Кијев. На недавно одржаном конгресу Европске Народне Партије Јевгенија Тимошенко је била права звезда манифестације. Имала је част да је прими председник Румуније Трајан Бесеску, који јој је изнео своја разумевања и обећао сваку подршку. Истина није прецизирао у чему ће бити изражена подршка. Кћерка бившег украјинског премијера је изјавила, да је у Букурешту осетила «атмосферу слободе». То је доста зачуђучће у контексту чињенице, да се основни политички противник Трајана Бесескуа, бивши премијер Адриан Нестасе, сада налази у затвору.
Симболични гестови непоштовања од стране Европске уније или конкретних европских политичара непријатни су за Виктора Јануковича и његову екипу. Међутим засад нема реалних економских и политичких санкција. Један од разлога такве привидне недоследности Запада је у томе, да у Украјини нема индиција за нову «наранџасту револуцију». Тако да ће Запад морати имати посла са Јануковичем и њега стимулисати на избор «европског курса» у Украјини. У томе се и састоји дилема признавања или непризнавања резултата избора.
Уколико се изврши прекомерна «пресија» на официјелни Кијев, то ће проузроковати дефинитивну промену оријентације геостратешких приоритета Украјине са Запада на Исток. А перспективе уласка Украјине у Царински савез и даље евроазијске интеграције, за многе европске политичаре стварају визију правог кошмара.
Са друге стране, покушаји западних политичара да испровоцирају Виктора Јануковича на дефинитивни раскид са Русијом нису донели позитивне резултате. Судећи по резултатима испитивањима јавног мњења, потенциално бирачко тело Партије Региона има више поверења у Владимира Путина, него Виктора Јануковича или Партију Региона. Такво стање ствари доста јако ограничава «слободу политичког маневрисања» званичног Кијева. А Јулија Тимошенко није Хосни Мубарак, и Запад не може себи дозволити да јој ускрати подршку. То озбиљно отежава сваки покушај споразумевања са данашњим украјинским руководством.
Није се успело ни са изналажењем новог симбола прозападне опозиције. Виталиј Кличко нема довољну харизму и политичко искуство, а из Арсенија Јацењука није се могао направити «лидер за средњу класу». Других озбиљнијих кандидата на улогу уједињујуће фигуре прозападне опозиције једноставно није се нашло. Тако да је Запад принуђен да се рачуна са тиме, да се распоред снага у новој Врховној Ради неће изразито разликовати од постојећег.
Највероватније, након избора ће бити оглашен дежурни сет оптужби на рачун украјинских власти, али засад се не предвиђају озбиљнији проблеми са признавањем резултата избора. Званични Кијев још покушава да води мултивекторску спољну политику. И Запад нема разлога да ради подршке опозиционих снага гура Јануковича у учешће у евроазијским интеграционим процесима.
Валентин Миндешеску,
