Становништво на Западу се полако припрема за сукоб. Руси се демонизују, Путин се демонизује и бојим се да људи не схватају да то није 1941, и да ће се ствари решавати у пола сата.
Саопштење Итар-Таса: „Нереди у престоници Украјине ушли су у трећу недељу. Све је јасније да снаге реда не могу да обуздају супротстављене стране. У граду се често чују сукоби лаким аутоматским оружјем и повремене експлозије (…) МИП Руске Федерације изражава забринутост развојем ситуације и позива чланице НАТО-а да престану са свим видовима подршке сепаратистичким снагама и да заједно са Русијом раде на очувању мира и јединства свих народа Украјине“.
Ово саопштење није узето је са траке новости пре неколико месеци, већ из књиге српског писца Горана Аранђеловића Четири слике српске апокалипсе, која је објављена на лето 2013. у издању Лагуне, али написана још почетком 2012. године. Много пре него што је свет сазнао за постојање Евромајдана.
Четири слике српске апокалипсе су деби Горана Аранђеловића, инжењера по професији. Аутор објашњава: мало ко се одлучује да пише о савременом времену, тим пре о будућем Србије. Једна од четири новела књиге, Конус, прича је о шпијунској мрежи у Србији, локалној омладини која сања само да оде у иностранство, о сукобу Русије и НАТО-а који започиње у Украјини и престојећем нуклеарном Армагедону као резултату сукоба интереса великих сила. То је новела упозорење у којој наркотичко виђење о смаку света једног од јунака претвара се у реалност: Србију прекрива нуклеарни „конус“.
Господине Аранђеловићу, један од ваших ликова тврди да нас не очекују никакви глобални конфликти, заот што „нико није блесав… Цела фора човечанства је у парама… Када растуриш планету, немаш кога да опљачкаш“. А други каже да „невиђено смо глупи и невиђено смо кварни, целу смо планету упропастили, копамо, бушимо, рушимо, палимо као да сутра у подне имамо превоз за неку другу планету…“ Какав вам је прилаз ближи?
Већ деценијама се људи препарирају за једну велику пљачку. Циљ следеће велике пљачке је Русија. Само се сетим Регана 1983, после велике кризе која је нажалост непозната људима, и бојим се да се иста ствар и сада понавља. Становништво на Западу се полако припрема за сукоб. Руси се демонизују, Путин се демонизује и бојим се да људи не схватају да то није 1941, и да ће се ствари решавати у пола сата. Ове се у Србији врши велики притисак и велико померање ка НАТО пакту. Народ није за то, руководство јесте. Нас овде убеђују да је пожељно да ми на тај на чин учествујемо у некаквим мировним мисијама. А кад ви погледате, НАТО пакт је 1949. био направљен под фирмом одбране од комунизма. Комунизма нема већ четврт века, нема Совјетског Савеза, нема Варшавског пакта. А НАТО пакт је ту. Зашто? Јер циљ није испуњен. Циљ НАТО пакта од почетка до данас је био само пљачка. Ништа друго.
Како ви сами сматрате, на основу чега вам је пошло за руком, може се рећи да претпоставите догађаје у Украјини?
Украјина је од самог почетка нестабилна држава. Јасно и да ће у Босни сутра опет да се ствар понови. Јер то су државе које се практично држе на апаратима. Ви можете да направите замрзнути сукоб – исти овај украјински сукоб може да се замрзне у неком тренутку – да би се цела ствар одредила кроз пет година по нечијој потреби. Посматрајући геополитичку ситуацију, схватио сам да је Украјина жариште геополитичког сукоба, иако сам имао другачија предвиђања пре десетак година. После америчког упада у Авганистан мени је било логично да Американци нападну неки трбух Русије, Централну Азију: Туркменистан, Узбекистан, Таџикистан, па према Казахзстану. Али се ствар очигледно пореметила са Авганистаном, Американци нису успели да постигну војну надмоћ и да реше проблем, и зато су се убрзо окренули ка Украјини.
У новели је још много занимљивих подударности, на пример, супротстављање Русије и „демократског света“ у репортажама страних новинских агенција, реторика попут „руске агресије“, или, на пример, ви пишете о кретању НАТО снага ка Украјини преко Пољске и Мађарске. У стварности смо добили НАТО маневре у Црном мору.
Пазите докле иде лицемерје. Док год је влада у Кијеву радила шта је Запад хтео, она је била и легитимно изабрана, она је била дочекивана у Бриселу, у Вашингтону, причале су се приче о Европској унији, евентуално о НАТО пакту. Оног тренутка када је Јаукович поставио питање пара, пошто је јасно да је каса Украјине као и Србије празна, онда је речено: па ми немамо да ти дамо паре. Следећи корак, шта ће сваки председник државе да уради, је да потражи новац тамо где га има. Онда се Јанукович окреће Москви. Москва каже: важи, имаш 15 милијарди долара плус трећину гаса мање плаћате. И тог тренутка Јанукович је већ постао проблематичан и треба га рушити с власти. Кад погледате симболе који се на Мајдану појављују – то су све фашистички симболи! И ти су фашисти сада преговарачи и неко ко успоставља власт у Кијеву.
Али развој догађај на Криму ви нисте предвидели…
Нисам улазио у детаље. Мени је само требала подлога, јер сам желео да досликам ситуацију у Србији. Мени је украјинска ситуација служила само као фундамент за односе унутар једне пропале, подељене државе. Јасно је било од почетка да запад – и онај католички и унијатски – иде на једну страну, а православни део Украјине мора на другу, да се наслони на Русију. И то је добро. Не бих желео да се православном становништву у Украјини деси оно што се десило православним Србима у току Другог светског рата у Хрватској и Босни. То је потпуно легитиман корак, и логично је да тих два и по – три милиона људи на Криму жели да заштити своје постојање. Да не причамо о присуству Црноморске флоте и свега осталог. Ја се бојим једног међунационалног и међуверског сукоба који следи. То је по мени извесно. Јер другачије Запад не функционише. Они вас неће пустити да мирним путем решите проблем. Њих то не интересује.
Да, али при томе руско званично лице у вашој новели је довољно инфернални лик. Он поставља Србију у суштини пред избором: Исток или Запад. Ви заиста мислите да је то тако?
Не. Мислим да је руски наступ далеко коректнији, и да је Русија, историјски гледано, у својим наступима била вазда више расположена за неки компромис и за неупотребу силе. Ја са руске стране у овом тренутку не видим никакве притиске према Србији. Видим их из смера НАТО-а. С друге стране, по мени је сасвим легитимно: Русија је држава која има своје интересе и сигурно је да није у руском интересу да Србија уђе у НАТО пакт.
Становништво на Западу се полако припрема за сукоб. Руси се демонизују, Путин се демонизује и бојим се да људи не схватају да то није 1941, и да ће се ствари решавати у пола сата.
Саопштење Итар-Таса: „Нереди у престоници Украјине ушли су у трећу недељу. Све је јасније да снаге реда не могу да обуздају супротстављене стране. У граду се често чују сукоби лаким аутоматским оружјем и повремене експлозије (…) МИП Руске Федерације изражава забринутост развојем ситуације и позива чланице НАТО-а да престану са свим видовима подршке сепаратистичким снагама и да заједно са Русијом раде на очувању мира и јединства свих народа Украјине“.
Ово саопштење није узето је са траке новости пре неколико месеци, већ из књиге српског писца Горана Аранђеловића Четири слике српске апокалипсе, која је објављена на лето 2013. у издању Лагуне, али написана још почетком 2012. године. Много пре него што је свет сазнао за постојање Евромајдана.
Четири слике српске апокалипсе су деби Горана Аранђеловића, инжењера по професији. Аутор објашњава: мало ко се одлучује да пише о савременом времену, тим пре о будућем Србије. Једна од четири новела књиге, Конус, прича је о шпијунској мрежи у Србији, локалној омладини која сања само да оде у иностранство, о сукобу Русије и НАТО-а који започиње у Украјини и престојећем нуклеарном Армагедону као резултату сукоба интереса великих сила. То је новела упозорење у којој наркотичко виђење о смаку света једног од јунака претвара се у реалност: Србију прекрива нуклеарни „конус“.
Господине Аранђеловићу, један од ваших ликова тврди да нас не очекују никакви глобални конфликти, заот што „нико није блесав… Цела фора човечанства је у парама… Када растуриш планету, немаш кога да опљачкаш“. А други каже да „невиђено смо глупи и невиђено смо кварни, целу смо планету упропастили, копамо, бушимо, рушимо, палимо као да сутра у подне имамо превоз за неку другу планету…“ Какав вам је прилаз ближи?
Већ деценијама се људи препарирају за једну велику пљачку. Циљ следеће велике пљачке је Русија. Само се сетим Регана 1983, после велике кризе која је нажалост непозната људима, и бојим се да се иста ствар и сада понавља. Становништво на Западу се полако припрема за сукоб. Руси се демонизују, Путин се демонизује и бојим се да људи не схватају да то није 1941, и да ће се ствари решавати у пола сата. Ове се у Србији врши велики притисак и велико померање ка НАТО пакту. Народ није за то, руководство јесте. Нас овде убеђују да је пожељно да ми на тај на чин учествујемо у некаквим мировним мисијама. А кад ви погледате, НАТО пакт је 1949. био направљен под фирмом одбране од комунизма. Комунизма нема већ четврт века, нема Совјетског Савеза, нема Варшавског пакта. А НАТО пакт је ту. Зашто? Јер циљ није испуњен. Циљ НАТО пакта од почетка до данас је био само пљачка. Ништа друго.
Како ви сами сматрате, на основу чега вам је пошло за руком, може се рећи да претпоставите догађаје у Украјини?
Украјина је од самог почетка нестабилна држава. Јасно и да ће у Босни сутра опет да се ствар понови. Јер то су државе које се практично држе на апаратима. Ви можете да направите замрзнути сукоб – исти овај украјински сукоб може да се замрзне у неком тренутку – да би се цела ствар одредила кроз пет година по нечијој потреби. Посматрајући геополитичку ситуацију, схватио сам да је Украјина жариште геополитичког сукоба, иако сам имао другачија предвиђања пре десетак година. После америчког упада у Авганистан мени је било логично да Американци нападну неки трбух Русије, Централну Азију: Туркменистан, Узбекистан, Таџикистан, па према Казахзстану. Али се ствар очигледно пореметила са Авганистаном, Американци нису успели да постигну војну надмоћ и да реше проблем, и зато су се убрзо окренули ка Украјини.
У новели је још много занимљивих подударности, на пример, супротстављање Русије и „демократског света“ у репортажама страних новинских агенција, реторика попут „руске агресије“, или, на пример, ви пишете о кретању НАТО снага ка Украјини преко Пољске и Мађарске. У стварности смо добили НАТО маневре у Црном мору.
Пазите докле иде лицемерје. Док год је влада у Кијеву радила шта је Запад хтео, она је била и легитимно изабрана, она је била дочекивана у Бриселу, у Вашингтону, причале су се приче о Европској унији, евентуално о НАТО пакту. Оног тренутка када је Јаукович поставио питање пара, пошто је јасно да је каса Украјине као и Србије празна, онда је речено: па ми немамо да ти дамо паре. Следећи корак, шта ће сваки председник државе да уради, је да потражи новац тамо где га има. Онда се Јанукович окреће Москви. Москва каже: важи, имаш 15 милијарди долара плус трећину гаса мање плаћате. И тог тренутка Јанукович је већ постао проблематичан и треба га рушити с власти. Кад погледате симболе који се на Мајдану појављују – то су све фашистички симболи! И ти су фашисти сада преговарачи и неко ко успоставља власт у Кијеву.
Али развој догађај на Криму ви нисте предвидели…
Нисам улазио у детаље. Мени је само требала подлога, јер сам желео да досликам ситуацију у Србији. Мени је украјинска ситуација служила само као фундамент за односе унутар једне пропале, подељене државе. Јасно је било од почетка да запад – и онај католички и унијатски – иде на једну страну, а православни део Украјине мора на другу, да се наслони на Русију. И то је добро. Не бих желео да се православном становништву у Украјини деси оно што се десило православним Србима у току Другог светског рата у Хрватској и Босни. То је потпуно легитиман корак, и логично је да тих два и по – три милиона људи на Криму жели да заштити своје постојање. Да не причамо о присуству Црноморске флоте и свега осталог. Ја се бојим једног међунационалног и међуверског сукоба који следи. То је по мени извесно. Јер другачије Запад не функционише. Они вас неће пустити да мирним путем решите проблем. Њих то не интересује.
Да, али при томе руско званично лице у вашој новели је довољно инфернални лик. Он поставља Србију у суштини пред избором: Исток или Запад. Ви заиста мислите да је то тако?
Не. Мислим да је руски наступ далеко коректнији, и да је Русија, историјски гледано, у својим наступима била вазда више расположена за неки компромис и за неупотребу силе. Ја са руске стране у овом тренутку не видим никакве притиске према Србији. Видим их из смера НАТО-а. С друге стране, по мени је сасвим легитимно: Русија је држава која има своје интересе и сигурно је да није у руском интересу да Србија уђе у НАТО пакт.
Тимур Блохин
Фонд Стратешке Културе
