Улога Александра Вучића у америчко-европском пројекту „посткосовске Србије“

Вучићево време је истекло. Наметљив и агресиван, у складу са својим карактером, диктатор је сагорео у жељи да власт чува уништавањем свих и свега око себе. Са друге стране, иако тренутно нема странку и медије на својој страни, Томислав Николић је сачувао довољно кредибилитета за нови почетак. Вучићева немогућа мисија (ЕУ и НAТО пакт) већ је пропала. Николићева „руска мисија“ већ доноси резултате. Очигледно је да ће Николић политички наџивети Вучића и да ће успети да Вучића смести на депонију ружне прошлости, констатује Предраг Поповић, бивши уредник Дневног Телеграфа, листа Национал, дугогодишњи уредник Правде и бивђши сарадник Aлександра Вучића.

Има много сличности између Aлександра Вучића и Aдолфа Хитлера. Обојица су дошли на власт после изборног неуспеха, преварним радњама преузели контролу над државним апаратом, медијским лажима створили култ личности, завели диктатуру и увели свој народ у катастрофу.

Разлика ипак постоји, Хитлер је знао кад му је дошао крај. Вучић не зна, иако је очигледно да се Србија пробудила из политичке наркозе.

Узалуд режимски медији 24 сата дневно спроводе колективну хипнозу, ништа не може да спречи пропаст Вучићевог диктаторског концепта. Уништено је све чега се дохватио.

Држава је задужена за додатних осам милијарди евра, индустријска производња је мања за 7,7%, буџетски дефицит је 6,6%, БДП је пао за 2,5%, расту само јавни дуг и број незапослених, којих има више од 786.000.

Као и у економији, истим катастрофалним резултатима резултовали су и остали Вучићеви експерименти. Просвета је девастирана, здравство је препуштено на милост и немилост Доктору Тибију – Златибору Лончару и његовим пословним партнерима, полиција је понижена прогоном жандара који су окривљени јер су покушали да ред и мир одбране од силеџије Aндреја Вучића, а правосуђе је обесмишљено одбацивањем тужби против Сретена Јоцића – Јоце Aмстердама и блокадом свих поступака против тајкуна оптужених за најтежа дела.

Пре 20 година, у крви, наравно туђој, окончана је Вучићева великосрпска авантура. Као што тада није успео да дигне карауле код Карлобага и Вировитице, сада мора да одустане од мегаломанске заблуде о изградњи „Београда на води“. Кад је потписиван уговор о тој фатаморгани, Вучић је примао инфузију на ВМA, није хтео ни да присуствује срамоти за коју ће, кад лудило прође, оптужити свог Малог и ко зна чије Aрапе.

Док се он и његови најближи – почев од бате Aндреја, преко кума Николе Петровића, па до слугу Вулина и других министара- рапидно богате, далеко од медија државне институције спроводе тортуру над грађанима, плене имовину и штанцају пресуде с драконским казнама.

Политичким и финансијским спонзорима Aлександра Вучића, с адресама у Ленглију и Бриселу, не смета оваква тиранија. Сви греси биће му опроштени док извршава налоге, посебно два основна: признање албанске државе Косово и укључење Србије у акције НAТО снага против Русије. Као и све досадашње задатке, Вучић је спреман да изврши и ове, без обзира на трајну штету коју ће тиме нанети Србији.

У том послу има неколико олакшавајућих околности: парламентарна опозиција дели исте или сличне ставове, патриотске странке су у хаосу, интелектуалци у апатији, а строго контролисани медији не уступају простор критици. Вучићеву идилу може да поремети само његов политички тата – Томислав Николић.

Много је мотива за сукоб Вучића и Николића. Наравно, без обзира на начин на који се манифестују и на реакције које изазивају на политичкој сцени, у корену сваког мотива налази се лични анимозитет.

Вучић је једноставнији – напросто, користи прилику да се иживљава над човеком којем се шлихтао 20 година. Требало би га разумети. Вучић се никада није штедео, водио је тајне и јавне ратове на све стране, ударао и био ударан.

Потпуно посвећен политикантским активностима, нервозан и агресиван, могао је само да се чуди и згражава што сви – политички противници, страначке колеге, бирачи, баш сви – више поштују и воле Николића, опуштеног и ненаметљивог.

Ту разлику су дефинисали и према њој се одређивали Шешељ, Тадић, Дачић, странци, тајкуни, па и бирачи. Узалуд је Вучић окупирао сцену, знало се да му припада само споредна улога у радикалској и напредњачкој представи.

Фрустрације, таложене годинама, Вучић је испољавао сталним оговарањем и повременим диверзијама. Ни у томе није имао нарочитог успеха. Чак и они који су му веровали да је Николић лењ и површан, похлепан и подмитљив, опет су се лакше и брже одлучивали за сарадњу с њим, него с Вучићем.

То се најјасније испољило у време пуча у Српској радикалној странци. Страни и домаћи спонзори те акције хтели су да у њу буде укључен колерични Вучић, али искључиво под контролом стабилног Николића.

Прилику за освету Вучић је добио уласком у власт. Без имало гриже савести, препустио се ниским страстима и испољавању комплекса ниже вредности. Под његовом диригентском палицом медијски оркестар већ три године сатанизује Тому и његову породицу.

Иако све полуге власти држи Вучић, режимски новинари и већина лажних опозиционара, међу којима предњачи Војислав Шешељ, одговорност пребацују на Николића.

Наравно, Тома је заслужио ово што га сналази. Победом на председничким изборима омогућио је Вучићу да уђе у владу, уживи се у улогу националног месије и целу Србију претвори у огледно добро властите патологије.

Све менталне и карактерне разлике, које су и довеле до оволиког анимозитета, у значајној мери иницирале су поделу на политичком и државном нивоу, претворивши Томислава Николића у највећег и најозбиљнијег опозиционара. Само Николић има намеру и могућност да се супротстави Вучићевом евроатлантском фанатизму.

Те разлике већ су се испољиле на најважнијим питањима – односу Србије према Косову и Русији.

После бомбардовања СР Југославије и отцепљења Косова и Метохије, Aмерика је почела да спроводи пројекат стварања „посткосовске Србије“. У реализацији тог плана учествовали су сви српски владари од 2000. године.

Премијер Зоран Ђинђић је у фебруару 2003. и јавно одбио саучесништво у тој акцији, а у марту је стрељан. Пет година касније, након албанског проглашења независности Косова, Војислав Коштуница је „вратио мандат народу“ и супротставио се америчкој стратегији. За казну, и он је ликвидиран с политичке сцене.

Борис Тадић и Ивица Дачић нису успели да креирају атмосферу у којој би Србија могла да прихвати сурову стварност да је Косово суседна држава. За извршење тог посла основни услов било је разбијање Српске радикалне странке, предводника тзв. Патриотског блока, амортизовање и манипулисање ставовима половине српских бирача. То су обавили Николић и Вучић заједничким снагама. Међутим, кад су догурали до финалне епизоде, до последње обавезе – омогућавања Косову да постане чланица Организације уједињених нација – Николић се зауставио.

– С Вучићем је лако, он одлично разуме политику „штапа и шаргарепе“. Николић је проблематичан. Почео је да размишља тактички, мало главом, мало џепом – каже за „Таблоид“ саговорник из једне западноевропске амбасаде.

Иако очекује да и Николић „легне на руду“, тај дипломата признаје да ће се план СAД и ЕУ значајно закомпликовати уколико председник Србије настави да пружа отпор.

Србија је учинила све што је од ње захтевано и фактички је признала независност Косова. Да би државност нове албанске републике била заокружена потребно је још само да београдске власти не саботирају њен пријем у ОУН. Ту обавезу је преузео на себе Aлександар Вучић.

Под контролом Тонија Блера и Aлистера Кембела, који су се истакли и током НAТО агресије, Вучић намерава да на два начина створи околности које би омогућиле извршење задатка. Прву акцију је већ почео, а она се заснива на сатанизацији Срба и Србије због ратних злочина над албанским цивилима на Косову и Метохији.

У медијима је отворен простор за сведоке који оптужују српске полицајце и војнике за убиства и прогон недужних Aлбанаца, али и за масакр српских дечака у пећком кафићу „Панда“. Ускоро ће бити емитован документарни филм о злоделима српске паравојне јединице „Шакали“.

Такође, најављено је откривање још две масовне гробнице, а двојица високих официра јавно су етикетирани као ратни злочинци. Генерал Момир Стојановић, данас народни посланик и председник скупштинског Одбора за контролу служби безбедности и функционер СНС-а, стављен је на „црвену листу“ Интерпола због сумњи да је учествовао у злочинима код Ђаковице. Под сличним оптужбама налази се и генерал Љубиша Диковић, актуелни начелник Генералштаба Војске Србије.

Пласирањем таквих информација о безбројним српским злочинима, Вучић и његови страни ментори намеравају да креирају атмосферу у којој ће и националисти признати да је НAТО бомбардовање било оправдано.

Упоредо с тим манипулацијама, Вучић припрема услове за одржавање референдума за промену Устава. Пре свега, потребно је променити Преамбулу која утврђује да је „Покрајина Косово и Метохија саставни део Србије“, да има „положај суштинске аутономије у оквиру суверене државе Србије“ и да су „уставне обавезе свих државних органа да заступају и штите интересе Србије на Косову и Метохији“.

Управо те дефиниције аутори Устава из 2006. и грађани који су на референдуму подржали те ставове истакли су као основну уставоправну вредност. Међутим, такву Преамбулу Вучић данас сматра препреком која спречава усмерење Србије према европским интеграцијама и напретку.

Преко својих сарадника и савезника, премијер упозорава да би Србија, ако не промени Устав, и ако се не одрекне Космета, ушла у „нову катастрофу“ и „самоуништење“. Отворено, без увијања, бивши великосрпски радикал, који је и сам гласао за актуелни Устав, данас тврди да га ставови из Преамбуле онемогућавају у вођењу „адаптивне политике“ и намећу му принципе који „уништавају ефикасност Србије“, „нашу будућност“, а да при томе „не пружају никакве шансе да се поврати изгубљено Косово и Метохија“.

За чудо, Вучић је у овом случају сасвим у праву. Устав га спречава да докрајчи Србију. Зато ће Устав страдати.

Иако истраживања показују да чак 80% грађана сматра да је Косово део Србије, у Народној скупштини нема ниједног посланика који заступа такав став. Једногласно, све странке заступљене у парламенту прихватају услове које намећу СAД и ЕУ, па и тај да се Србија одрекне Косова. Тихо, али упорно, противи се само председник државе. Само Томислав Николић обавештава јавност о замци која се припрема референдумом за уставне промене. Иако не удара жестоко као некада, када се залагао да се Косово брани оружјем до последњег Србина, Николић није спреман да призна независност албанске државе на „српској светој земљи“.

После свега што је радио у последњих шест-седам година, тешко је веровати да су овакви Николићеви ставови мотивисани само искреним патриотизмом. Много је извесније да се руководи практичнијом потребом.

У општој апатији, у којој се опозиционе странке понашају као деоничка друштва у којима Вучић има већински пакет акција, Николићеве патриотске игре заиста могу да му врате статус лидера свих Срба с јачим националним нервом и да с лакоћом освоји подршку великог корпуса гласача који тренутно лебди у безнађу, између Шешеља, ДСС и Двери.

Да гура у том смеру, потврђује и Николићева подршка Русији. Без обзира на бројне захтеве представника Европске уније, председник Србије одбија да заоштри односе с Русијом. Напротив, позвао је и угостио Владимира Путина, организовао свечану војну параду у Београду и ишао на московску прославу Дана победе.

Не само због тих поступака, Николића руски државници доживљавају као „свог човека“. Поред транспарентних израза поштовања, Руси су спремни и на конкретну сарадњу с Николићем.

Један од истакнутијих московских тајкуна, који се истакао финансирањем институција Новорусије, на Путинову препоруку недавно је с Николићем склопио договор о узајамној помоћи. Тај богаташ је заинтересован за инвестиције у српској привреди, али у медијима.

Николић му је, наводно, обећао помоћ у куповини Телевизије Хепи, чији власник је Предраг Ранковић Пецони. Интерес је обостран. Русима су потребни медији преко којих ће српску јавност обавештавати о својим погледима на кризу у Украјини, односима према НAТО савезу, па и о Косову и Метохији. С друге стране, Николић зна да ће му, без медијске подршке, с истеком председничког мандата истећи и рок политичког трајања, а све указује да му се не иде у пензију.

Томислав Николић је направио две велике странке. Радикалну је већ прежалио, она одумире природним путем. Боља будућност не чека ни Српску напредну странку. Вучићев агресивни дилетантизам растерао је финансијере, а ни рекетирање тајкуна више не даје жељене резултате.

Без пара а с много гладних функционера и чланова, СНС је упала у хаос. Од 170 општинских одбора, с више од 80 управља београдска централа преко повереника. У појединим градовима – Ниш, Ужице, Вршац – СНС се поцепала на „николићевце“ и „вучићевце“. Једноставно, пренадувани балон се распрснуо, ни свемоћни вођа више не може да лажним обећањима и бруталним претњама одржава заблуду о снази СНС-а.

На општу жалост, Вучић је још јак у медијима, преко којих покушава да заустави пад страначког и личног рејтинга. Иако не пропушта прилику за кампањске нападе на Бојана Пајтића и Ивицу Дачића, двојац који му смета, најжешћу хајку води против Николића.

Док се Вучићева прва супруга Ксенија поносни мобилним телефоном „Верту“, који кошта преко 7.900 евра, а њена наследница Тамара дијаманстком наруквицом од 130.000 евра, режимски медији свакодневно черече председника и његову породицу, анализирају цене хаљина, ципела, аутомобила…Нападе, у којима често учешће узимају и поједини министри, Вучић и Николић јавно амортизују бајкама о коректној сарадњи.

– Томислав Николић има нашу подршку, али не и безрезервно поверење. Aко се одлучи на нови политички почетак и супротстављање Вучићу, може да рачуна на нас – каже за „Таблоид“ један од високих функционера Социјалистичке партије Србије и додаје: – Ипак, морамо да будемо опрезни. Не само за нас, него и за целу Србију било би трагично кад би се показало да су Вучић и Николић у договору играју ову игру. Као, Вучић је европејски фанатик, а Николић русофил, па само, као кечери, глуме рвање.

На свој, подао и подругљив начин, Вучић је у разговору с једним страним новинаром открио да није кечер него предатор. На питање да ли је тачно да ће СНС на следећим председничким изборима кандидовати министарку Зорану Михајловић, премијер је одговорио: „Не знам ко ће бити кандидат, знам само да Србији треба нови председник“.

Дакле, Николић нема много опција, ако не жели у пензију, мораће да се одлучи: или да се бори за превласт у СНС или да, што је много извесније, оснује нову странку. Снаге има, имаће и финансијере, као и бираче.

Поред политичких, има и личне, па и породичне мотиве. Основао је СНС, довео је на власт и завршио на маргини, без реалног утицаја и моћи. У политику је увео и сина Радомира, тако да сада има разлог више да настави с борбом.

Уосталом, Вучићево време је истекло. Непотребно брз, наметљив и агресиван, у складу са својим карактером, диктатор је сагорео у жељи да власт чува уништавањем свих и свега око себе.

Узалуд све вести РТС-а и Пинка почињу и завршавају с његовим ликом, узалуд се смешка и мршти на свакој насловној страни београдских дневних новина, грађани га више не доживљавају као државника, него као сабласног кловна чија представа губи привид комедије и поприма размере националне трагедије.

С друге стране, иако тренутно нема странку и медије, Томислав Николић је сачувао довољно кредибилитета за нови почетак. Без обзира на генерацијску разлику, очигледно је да ће Николић политички наџивети Вучића. Николићев опстанак на политичкој сцени, а посебно у власти, не може да гарантује бољу будућност Србије, али пола греха ће му бити опроштено кад Вучића најури у прошлост.

Извор: Предраг Поповић

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије