Житељи сиромашног и напаћеног југа Србије одавно су схватили да су грађани другог реда у сопственој држави. Ту улогу су, изгледа, прихватили, а модус преживљавања пронашли су додворавањем политичкој елити у Београду, локалним шерифима, континуираним давањем безусловне подршке политичким опцијама на власти или чак несвесно, нечињењем – не реаговањем на оно што виде, чују, знају, осећају – безочан криминал и корупцију.
За „не таласај!“, „уста имаш – језик немаш!“, „не треба да ме интересује!“, „ћути!“ – цена коју плаћају је беда, незапосленост, сиромаштво и бесперспективност, како за њих тако и њихову децу. С друге стране, сумњиво стечен приватни капитал, криминал, корупција и отимачина властодржаца не познају границе, па је живот на југу Србије раван паклу.
Управо свесни овакве ситуације, иза „спаситеља“ – имена или капитала домаћих и страних „инвеститора“ крију се бројни домаћи и међународни криминалци, који капитал стечен нелегалним путем – продајом наркотика, трговином људима, проституцијом, уценама, забрањеним финансијским шпекулацијама, уносе у легалне финансијске токове.
За њих ништа није свето осим личног интереса или суда партије које спонзоришу. Њих не интересује потенцијални губитак суверенитета и територије Републике Србије, патње људи, поготово у мањим срединама. Добар део њих је у директној спрези са државним врхом Србије, Агенцијом за приватизацију, стечајним управницима, полицијом, тужилаштвима и судовима.
(фото: Јоваци Крстић)
Рудник Леце и Медвеђа су изузетан пример наше приче.
Рудник са погоном 2008. године купио је концерн Фармаком МБ из Шапца у власништву „бизнисмена“ Мирослава Богићевића, тада највећег спонзора Демократске странке. Од 2010. године нови власник рудника покренуо је експлоатацију рудних резерви окна Расовача, Језерина и Златна Глава десетак пута већу од оне из времена када је рудник најбоље радио.
Дат је акценат на експлоатацију великих резерви злата која су чувана као златна резерва рудника, чија је концентрација са просечним уделом од 160 до 350 грама злата и до 500 грама сребра по тони руде. Оваква издашност, по најновијим истраживањима, поред Бора и Трепче сврстава рудник Леце у ред највећих налазишта злата, сребра, олова и цинка у Европи.
Све ове године око рудника Леце и општине Медвеђа играле су се озбиљне политичке и криминалне игре, а сада прети опасност да га уз све већ изгубљено и жртвовано због рудника, изгубимо заувек.
Највећи део руде из рудника Леце се с’краја прве деценије овог века, извозио на прераду у Бугарску. Корупцијом на царини, у царинским декларацијама се наводио умањени концентрат руде, што је Богићевићу омогућавало да на овакав начин зарађује најмање пет милиона евра годишње.
У току 2010. године, примера ради, Благоје Спасковски и Богићевић, уз знање Тадића и Миодрага Ракића, без икакве документације, без пријаве полицији из погона “Јама” РТБ-а износе близу 45.000 детонатора, каписли и експлозивног материјала и прослеђују у рудник “Леце”. Никада није утврђено где је товар стварно завршио.
Борис Тадић је лично присуствовао пуштању у погон нове флотације у руднику Леце 2010. године, уз најаву да ће новоотворени погон прерађивати јаловину деценијама одлагану поред рудника. Процене су биле, зарад информације јавности, да је само на јаловишту – Брана 9, било руде у вредности најмање 50 милиона долара.
У периоду који следи рудник Леце и јаловина постају предмет бројних малверзација. За њих се везују Душан Петровић, функционер ДС и „Дунав осигурање“ који су на основу винкулације полиса осигурања обезбеђивали Богићевићу кредите код пословних банака, а са друге стране наплатом сумњивих осигураних случајева пустошили „Дунав осигурање“.
Врло је занимљиво да је Богићевић исту имовину, по истом принципу, осигуравао и код „Делта генерали осигурања“, па онда са њиховим полисама узимао кредите код Hypo и Raiffeisen банке.
Само је државна „Српска банка“ одобрила укупно 14 кредита (девет динарских кредита у укупном износу од 995 милиона динара, тј. 8,9 милиона евра и пет кредита у еврима у укупном износу од 9,235 милиона евра, укупно у износу од 18,135 милиона евра) фирмама за које је гарантовао концерн „Фармаком“ Мирослава Богићевића, а за шта су предмет обезбеђења биле залихе јаловине депоноване на јаловишту Брана 5-9 рудника „Леце“ у Медвеђи.
Важно је напоменути, да је у време кад су кредити одобрени, директор Српске банке био Иван Маричић, који је на ту функцију дошао с места директора Управе за трезор као кадар Демократске странке, коју је напустио да би прешао у СНС. Веома је интересантно, такође, да из Српске банке Маричић одлази у октобру 2013. и постаје саветник за реструктурирање Мирослава Богићевића у „Фармакому“.
Променом власти, Александар Вучић, тада први потпредседник Владе Србије, министар одбране и координатор рада свих служби безбедности, најављује “беспоштедну борбу против криминала и корупције“. У ствари…
Богићевићев Фармаком убрзо запада у проблеме ликвидности, а „ниоткуда“ се појављују нове знамените личности у причи рудника „Леце“ – Ивица Којић, тадашњи државни секретар у Министарству финансија, а данас шеф кабинета премијера Александра Вучића, и Синиша Мали, тадашњи саветник првог потпредседника владе, данас градоначелник Београда (кога по злу Лесковчани памте и због малверзација са продајом ФХИ Здравље из Лесковца).
Од представника свих банака, поверилаца, поменути су тражили да одустану од принудне наплате потраживања од „Фармакома“ како би то предузеће наставило да ради. Мали је државним банкарима рекао и да би требало организовати састанак са гувернером Јоргованком Табаковић и чак им најавио да се разматра откуп ненаплативих кредита фирми у реструктурирању, о чему ће се „водити разговори на највишем нивоу“.
Поменута седница, на којој је без законског основа присуствовао и водио исту, Синиша Мали, одржана је 2. јула 2013. године у Јубмес банци. Поред њега присуствовали су у својству Одбора поверилаца, између осталих и директори Привредне банке Београд, Поштанске штедионице, Универзал банке, Јубмес банке, Јубмес фактора, Српске банке, Дунав осигурања и АМСС-а.
На основу званичних записника са седнице Одбора поверилаца одржане 2. јула 2013. године, Синиша Мали је утицао да банке повериоци система Фармаком дају сагласност да Медиоланум инвест финансира Млекару Шабац и рудник Леце са пет милиона евра (милион евра за Рудник Леце и четири милиона евра за Млекару Шабац) и тако спасе „Фармаком“ пропасти. Нажалост, Привредна банка Београд и Универзал банка отишле су у стечај, а Дунав осигурање, Српска банка и АМСС у озбиљне проблеме пословања.
У Саопштењу Министарства рударства и енергетике Републике Србије, тек од 07.09.2016. године наглашава се да по члану 34 Закона о рударству и геолошким истраживањима, концерн „Фармаком МБ Д.О.О. – Шабац“ није био власник земљишта на истражним пољима и да је Истражно право на Радан планини – (лежиште „Леце“) – одобрено решењем бр. 310-02-495/2012-14 од 29.02.2012. године, било са роком важења до 05.04.2015. године.
Међутим, у међувремену догодиле су се врло интересантне ствари.
Компанија „Life Stone Capital“ (LC), са седиштем у Дубаију, чији је власник британски брокер Марк Брајант, основала је 24. априла 2015. године оснивачким капиталом од 100 динара (словима: сто динара) и са једним запосленим радником, L.C. Леце д.о.о. Београд и одмах од стечајног управника, преузела у закуп управљање и финансирање рудника „Леце“.
Како стоји на сајту АПР, претежна делатност, L.C. Леце д.о.о. Београд је производња концентрата цинка и олова и пласман тих концентрата на ино тржишту у сарадњи са фирмом Концерн Фармаком Рудник Леце д.о.о. из Медвеђе у Србији као и вођење комплетног менаџмента у тим пословима. Врло интересантно!
Веровали или не, укупан дуг рудника Леце за рудну ренту коју Богићевић није уплаћивао од 2009. године износи 422 милиона динара, што би свакако да је било другачије умногоме променило изглед и привредни развој општине Медвеђа. Посао закупа рудника Леце је додељен ЛЦ-у, јер је био једина компанија која је понудила да исплати седам заосталих плата за свих 400 радника, у укупном износу од 1,3 милиона евра.
Поред овог, закупац је инвестирао још 6 милиона $ у опрему и инфраструктуру и уплатио рудну ренту за прошлу годину од 26 милиона динара. Закупац није измирио обавезе за утрошену електричну енергију у износу од 60 милиона. Остаје нејасно Економском тиму Српског покрета Двери, по ком је основу извршена уплата рудне ренте од стране закупца рудника који нема експлоатационо право. С друге стране, рачуница говори да нешто није у реду са приходима, расходима, оствареним резултатом и плаћеним порезом на добит предузећа.
Рудник Леце
Поменуто предузеће на окну Расовача, месечно експлоатише 10.000 тона руде, чија је вредност 45$ по тони. Језерина се експлоатише са 5.000 тона ископане руде, чија је вредност 135$ по тони, док се из Златне Главе месечно извуче 1.000 тона руде чија је вредност 350$ по тони. Укупна вредност ископане руде је 1.475.000,00$ или 17,7 милиона $ годишње.
Када од месечног прихода, по претпоставци да предузеће само извози руду (олова и цинка за Пољску, злата и сребра, такође за Пољску, са дефинисано исправним % руде у извозној декларацији), одузму трошкови електричне енергије од близу 10.000.000,00 динара (коју закупац није платио и износе 60 милиона динара), трошкови зарада више од 400 рудара и још близу три милиона динара трошкова закупа механизације, остаје нејасно како је предузеће на крају пословне 2015. године исказало 1.811.000,00 динара пословне добити и на пореску основицу од 2.460.000,00 динара платило порез на добит у 2015. години у износу од 369.000 динара.
По нашој рачуници, већ виђена прича од „демократских промена“ се наставља – милиони долара или килограми злата и сребра, тоне олова и цинка су по свему судећи пренети у приватне џепове политичких моћника и криминалаца на њихове рачуне ван земље.
За 08.11.2016. године најављена препродаја рудника Леце од стране стечајног управника. Брига рудара, грађана Медвеђе и југа Србије је оправдана. За већ, како се чује међу рударима и Медвеђи, договореног купца рудника Леце се спомиње мултинационална компанија, иза које у крајњој инстанци стоји америчко-албански капитал.
Сагледавањем уводних речи из овог текста, многи би рекли: Тако нам и треба!
др Предраг Митровић,
потпредседник Српског покрета Двери,
координатор Савета за економију, привреду и финансије
(насловна фото: Фонет)
