Уложили ништа, а добили све! Како је Вучићев режим поклонио кланичну индустрију “Митрос” из Сремске Митровице аустријској компанији “Гирлингер”

Захваљујући самовољи Александра Вучића, и кланична индустрија “Митрос” из Сремске Митровице, добила је новог власника, аустријску компанију “Гирлингер”. Аустријанци су за 14 хектара земљишта и 24 хиљаде квадратних метара објеката (хладњача од 6. 394 квадрата, кобашарија, кланица, погона за прераду живинског меса, итд.), понудили увредљивих 800 хиљада евра. “Митрос” је био некадашњи гигант и понос југословенске месне индустрије, који је имао продавнице у 25 европских земаља и на простору целе бивше Југославије. Према проценама експерата, његова реална вредност после прве приватизације (2005. године) била је око 28 милиона евра. Ни данас није мања. Али, Вучићев план је друкчији. Он очекује долазак немачког месног концерна “Тенис”, који ће саградити шест великих фарми широм Србије, од којих ће две бити у Сремској Митровици. Тако би се аустријско-немачки сточарски и агро-бизнис у Србији потпуно заокружио. Српски радник и српски пољопривредник, сурово су избачени на маргину. За њих је, у најбољем случају, предвиђено да надниче код нових газда, као у време окупације, са најмањом платом у Европи, без икаквих права и са сталним страхом од отпуштања.

Дана 16. јануара 2015. године, после дугогодишњег пљачкања, исцрпљивања и уништавања, главна вест у медијима које контролише режим Српске напредне странке, била је продаја кланичне индустрије “Митрос” из Сремске Митровице, аустријској компанији “Гирлингер”.

Крајем прошле године (18. новембра 2014.), Привредни суд у Београду објавио је јавни позив за прикупљање понуда потенцијалних инвеститора заинтересованих за куповину сремскомитровачког “Митроса”. У том тренутку, смишљено ниско процењена вредност предузећа је нешто већа од 478 милиона динара, а заинтересованим купцима је наложено да треба да положе депозит у износу од 95,7 милиона динара. У огради круга “Митроса”, у том тренутку, налазило се 14 хектара земљишта и око 24.000 квадратних метара објеката који су легално уписани у јавне књиге.

Тадашњи и садашњи градоначелник Сремске Митровице, Бранислав Недимовић, већ је унапред знао да је аустријска компанија “Гирлингер” једини понуђач који ће одговорити на такозвани јавни позив, јер су руководиоци “Гирлингера” са Вучићем све унапред договорили. Требало је због јавности проћи кроз процедуру, формално. Преко радио Новог Сада, Недимовићу се у једној изјави “омакло”, па је рекао: “…инвеститору се јако жури”, што је јасно указивало да ни “Гирлингер” није имао нимало поверења у Вучићева обећања да ће им “Митрос” бити скоро поклоњен.

Истина, ова месна индустрија је годинама уназад систематски уништавана, како би је неко (ко исплату највећу провизију), добио за мале паре.

Коначно, кад је Одбор поверилаца “Митроса” прихватио понуду аустријског “Гиерлингер холдинга” за куповину индустријске кланице и фабрике конзерви, процења вредност 14 хектара земљишта са правом коришћења и укупно 36 објеката “Митроса”, била је 478.600.500 динара, а једини заинтересовани купац (“Гирлингер”) понудио је 800.000 евра, што је цена просечне виле на Дедињу.

Седници Одбора поверилаца није присуствовао једино представник “Свислајона” Родољуба Драшковића (који је био власник у “Митросу”, вољом ранијих власт), а остали чланови су једногласно прихватили ову понуду. Тако се завршила још једна брутална отимачина државне имовине у Србији. Наиме, цена коју је понудио аустријски “Гиерлингер холдинг” вишеструко је нижа од реалне. То знају сви, до последњег малог акционара у Сремској Митровици. Али…

Генерални директор “Гирлингера”, Јохан Гирлингер, већ у првој изјави након куповине “Митроса”, изјавио је и ово: “…Наш план је да у првој фази уложимо између осам и десет милиона евра, а жеља нам је да се производња покрене већ почетком јула, а крајњи циљ нам је да фабрика има више од хиљаду запослених и да се целокупна производња извози у Русију и Кину…”.

Наравно, ово су сада планови који се тичу господина Гирлингера и његовог породичног бизниса, и немају више никакве везе са интересима Србије. Вучићева издајничка влада одлучила је да “Митрос” спашава тако што га се одрекла.

Уместо да држава уложи новац у подизање овог некадашњег гиганта, па да га тек онда (уколико не доноси профит) понуди на продају, урађено је оно најгоре. Осиромашен је и на крају скоро поклоњен. Због дугогодишње материјалне беде и незапослености, властодршци су довели раднике “Митроса” у ситуацију да се данас радују што ће радити као најамна радна снага (најјефитинија у Европи) за аустријски “Гирлингер”.

У овако изопаченом поретку, “Гирлингеру” је све дато на тацни. Наиме, та компанија сада има право да користи Србију као најповлаштенију нацију у трговинским односима са Русијом. Такође, добила је школоване и веште кланичаре (по чему су били познати у целој некадашњој Југославији), а такође, и најбољу мрежу добављача, узгајивача и првокласно пољопривредно земљиште чија цена је неупоредиво већа од оне смешне цифре коју су Аустријанци понудили.

Прва продаја “Митроса” догодила се марта месеца 2005. године. Продат је Родољубу Драшковићу, власнику концерна „Свислајон Таково” за 36,1 милион динара, уз обавезу да преузме финансијске обавезе фирме, међу којима је највећа ставка потраживање 930 радника од око 1,2 милиона евра за заостале плате и регресе. Уместо тога већина запослених је добила отказе, а једва њих 150 је остало на послу. У поседу „Митроса” тада је било и 22 хектара земљишта, нова хладњача од 6. 394 квадрата, кобашарија, кланица, посебан погон за прераду живинског меса и савремена котларница. “Митросова” кланица за свиње и говеда има капацитет прераде око хиљаду свиња дневно, а пилећа кланица, саграђена 1999. године, 3.500 комада пернате живине дневно. Све је то био одличан плен за организовану пљачку.

Ипак, криминална дружина из Агенције за приватизацију, тврдила је да је “све у реду”, наводећи како је „У поступку контроле утврђено да купац није доставио доказе који се односе на располагање основним средствима, извршење обавезне инвестиције и поштовање социјалног програма, па му је у складу са Законом о приватизацији остављен накнадни рок. Поступајући по налогу Агенције купац је доставио доказе да је извршио своје уговорне обавезе”.

Али, пара и даље није било. И Драшковић је, као и други тајкуни у Србији, хтео да добије много веће за много мање.

Када је већ била у већинском власништву “Свислајона” уследило је “дељење” фабрике на мање целине, а неки “сектори” су једноставно пререгистровани за друге послове и делатности. Тако је овај некадашњи гигант кланичне индустрије одведен у стечај. Пре приватизације ова фабрика је имала 1. 200 радника а на крају, увођење стечаја је дочекало 145 радника.

Уследиле су године планског пропадања. Радило се у просторијама без струје, воде и телефона. Почеле су да се дешавају и опасне хаварије у кругу фабрике. Кад је кап прелила чашу, почетком августа месеца 2011. године, 300 бивших радника “Митроса” дошло је испред зграде предузећа, тражећи од државних органа да окончају стечај, који је трајао две године. Делегацију радника који су радили у “Митросу” примио је тадашњи (гле чуда: и садашњи!) градоначелник Бранислав Недимовић и обећао им да ће све учинити у тражењу пословног партнера.

На жалост, радници су наставили да одлазе из фирме без отпремнине и плате, а објекти, зграде и машине су пропадали.

Ниједан динар није уложен у ‚”Митрос” а обећано је свашта. Предузеће је пре продаје Родољубу Драшковићу и његовом “Свислајону”, имало продавнице у 25 европских земаља и у бившој Југославији, а према проценама експерата његова вредност износила је око 28 милиона евра.

Пре Драшковића, хаос у “Митросу” правило је и предузеће Драгомира Марковића из Сурчина, “Органик лајф” (некадашњи “Крмивопродукт”), узгајајући на “Митросовим” фармама болесну живину.

Много раније, “Митрос” је био један од симбола југословенске привредне моћи. Дневно је ова месна индустрија клала више од хиљаду свиња, а своје месне прерађевине извозила је у 25 земаља, са великим успехом. У то време, скоро да није било породице у Сремској Митровици, која није имала некога ко је запослен у “Митросу” или ко је био макар индиректно укључен у велики систем на коме је “Митрос” почивао.

Гледајући шта је добио за новац који је увредљиво мали, “Гирлингер” је за себе направио одличан посао. Тако добро није прошао ни у сиромашним земљама попут Румуније и Бугарске, где је такође купио фабрике које нису ни издалека имале такву традицију и такав квалитет производа као “Митрос”.

Бивши радници и мали акционари “Митроса” и данас воде маратонске судске спорове са својом бившом фабриком, и сада очекују наплату својих потраживања, а неки од њих, поново и радна места. Међутим, Јохан Гирлингер је помињао некакву “прву фазу” у којој је спреман да запосли 300 радника. А, када ће се доћи до те “прве фазе” и да ли ће, нико не зна. Некада, у време југословенске државе, “Митрос” је запошљавао скоро две хиљаде радника, па је и са тим бројем запослених једва стизао да задовољи сва тржишта на којима се појављивао у земљи и свету.

Вучићеве пароле да ће уз “Гирлингер” почети да стижу и компаније које ће “улагати у повећање квалитета и генетског потенцијала сточног фонда у Србији”, само су још један пример лицемерја и бешчашћа овог болесног аутократе.

Он, наиме, рачуна да ће немачки гигант у производњи меса, “Тенис”, изградити шест фарми широм Србије, од којих ће две бити у Сремској Митровици. Тако би се аустријско-немачки сточарски и агро-бизнис у Србији потпуно заокружио. Српски радник и српски пољопривредник, сурово су избачени на улицу. За њих је, у најбољем случају, предвиђено да надниче код нових газда, као у време окупације, са најмањом платом у Европи, без права на синдикално организовање и са сталним страхом од отпуштања.

А 1. И масони масовно пељеше Србију

Александра Вучића је у Велику немачку ложу учланио Осwалд Кесслер из Беча. Вучић својој браћи поклања српске фирме, земљу, територију. Кесслер му отвара врата код аустријских министара и немачких привредника. Ако се овај болесник не отера с власти, штета коју чини Србији је ненадокнадива. Његовој масонској браћи треба поручити да ће их ускоро Срби отерати из Србије моткама.

Никола Влаховић, Таблоид