Упркос хиљадама милијарди наштампаних долара, евра и фунти, светска економска криза и даље траје. САД су на ивици буџетске провалије, ЕУ је на ивици социјалног хаоса, а можда и на путу постепене дезинтеграције. Последње песимистичне процене говоре да би хаотично стање светске економије могло потрајати још неколико година. Има ли у овом хаосу метода, има ли ова криза своје неминовне законитости, где оне престају, а где почиње свесни инжењеринг кризе – њено усмеравање и намерно пролонгирање? (1)
Иако су прави узроци много дубљи и задиру у проблем расподеле нове вредности као и у саму филозофију постмодерног капитализма, непосредни узроци кризе су неспорни. Дерегулисани финансијски сектор и морални хазард као неодвојиви део финансијског система заснованог на неолибералним основама, изазвали су кризу са којом свет живи већ готово шест година. (2)
Криза финансијског сектора је довела до рецесије и проузроковала неминовну буџетску кризу. Иницијални узрок кризе је већ заборављен, а плаћени економисти-пропагандисти данас за све оптужују државу и њено прекомерно трошење. Свет је ушао у кризу следећи савете неолибералних идеолога, да би данас, користећи рецепте те исте идеологије, покушао да из кризе изађе.
По теорији Милтона Фридмана, једног од идола неолиберализма, економска криза се може решити експанзивном монетарном политиком, дакле штампањем новца. По том концепту, централна банка агресивно штампа новац и стара се да у кризи новац буде што јефтинији. То би требало да стимулише грађане да троше, а привреду да инвестира. Ова Фридманова идеја у темељу је економске политике на обе стране Атланског океана. Да је ово прва криза кроз коју свет пролази, да је реч о неискуству и интелектуалним заблудама, ослањање на Фридманове тезе и рецепте би се могли разумети.
Ипак, у ову бенигну интерпретацију неуспеха актуелне економске политике је тешко поверовати. Искуства ранијих криза су данас добро проучена и шаљу јасну поруку. Шта год да је узрок кризе, она се увек манифестује великим падом запослености и тражње. Не само да незапослени мање троше, већ и они који имају посао живе у страху да га не изгубе и опрезно троше све мање.
Како грађани не троше, привреда ради са све мање капацитета и тиме је свака помисао о инвестирању потпуно убијена. Нема тако ниских камата или ниских пореза који ће у амбијенту несигурности стимулисати грађане да троше, или привреду да инвестира. До опоравка не може доћи стимулисањем раста понуде, опоравак може доћи само кроз раст тражње.
Идеја да ће се монетарном политиком проблем кризе решити је погрешна, она може опстојавати као теоријски конструкт, али је емпиријски сасвим неутемељена. Да парадокс буде већи, овај Фридманов рецепт се данас подводи по кејнзијанску политику и подмеће као кукавичије јаје. (3)
Довољно је накупљеног искуства, велики је број квалитетних и утицајних економиста и тешко је стога поверовати да је политика која се промовише продукт незнања, неискуства или уверења. Отуда можемо само логицирати о позадини и разлозима због којих се истрајава на доказано погрешним рецептима и инсистира на радикалном резању буџетске потрошње и додатном обарању тражње.
Краткорочни циљ монетаристичког концепта изласка из кризе је да санира банке, да заштити и очува управо онај систем моћи који је до хаоса и довео. Финансијски сектор је по ко зна који пут показао да има специјалну позицију у систему, да је јачи од државе, да стоји изнад етике и правде, а биће и изнад закона и разума. Штампање јефтиног новца омогућава да банке дођу до багателних извора средстава, и да препродајући тај новац по вишеструко вишим каматама (држави, привреди и странцима) покрију губитке и санирају своје девастиране билансе.
Тешко је наћи већи парадокс економске политике од овога који је на сцени. Држава (у лицу централне банке) даје новац банкама готово бескаматно, а банке затим тим истим новцем купују државне вредносне папире и покривају буџетске дефиците. Или још јасније, држава сама себи позајмљује новац преко посредника, и за то плаћа надокнаду која је значајно већа од цене по којој је новац позајмила посреднику. Држава тиме богати банке, а осиромашује себе и грађане поткопавајући своју будућност.
Важан циљ овакве економске политике је да прво потопи буџете, а да потом драматизује кризу јавног дуга и изнуди смањивање јавне потрошење. Када се уведе режим радикалне штедње на свему, поготово на трошењу за социјалне функције или за државне инвестиције, почиње неповратни процес демонтирања социјалне државе. Ова криза и њено свесно пролонгирање није ништа друго до тихо убијање модерне социјалне државе и смрт кроз хиљаду резова. Управо зато, о стварном кејнзијанском моделу изласка из кризе, о моделу који базира на снажном државном инвестирању више нико не говори.
Успоравањем изласка из кризе постиже се још један циљ. Огроман је притисак на запослене и на синдикате да ћуте, да се не буне и не траже веће плате, да прихватају мрве које падају са трпезе богатих и да им буду захвални на томе. Ова криза је зато и покушај социјалне контроле и дисциплиновања грађана кроз непрекидно, дневно, ширење страха од будућности.
Коначно, могуће је да постоји још један, сурово реалистичан разлог за политику која се данас води – запад је изгубио своју супериорну економску позицију и могућност да одржава животни стандард на који су грађани навикли. Државе Азије и Латинске Америке неумитно напредују и све су конкурентније. У темељу те конкурентности су скромност и мали прохтеви, штедња, и живот са много мање социјалне заштите. Тој чињеници се запад мора прилагодити, а то може постићи само смањивањем плата и редуковањем социјалне заштите. Колико далеко се у том процесу може ићи, отворено је питање. (4)
Без обзира на мотиве о којима се може спекулисати, танак слој моћне пословне, политичке и интелектуалне елите је сада у све већем сукобу са огромном већином својих грађана. Ту битку ће елита тешко добити, а њихов евентуални успех ће учинити свет још горим и суровијим. Тиме би сила и страх победили људскост, наду и самопоштовање.
(1) O iskustvima ranijih kriza sam pisao u tekstu „Zli duh 2009.“:
http://nkatic.wordpress.com/2009/01/01/zli-duh-2009/
(2) O dubljim uzrocima svetske ekonomske krize, o tom „srcu finansijske tame“ sam pokušao da razmišljam u tekstovima:
http://nkatic.wordpress.com/2008/01/29/srce-finansijske-tame/
http://nkatic.wordpress.com/2008/03/25/novo-putovanje-u-srce-finansijske-tame/
(3) O fundamentima kejnzijanse politike sam pisao u tekstu „Šta bi danas rekao Kejnz“:
http://nkatic.wordpress.com/2010/08/29/sta-bi-danas-rekao-kejnz/
(4) O tom hodu unazad postmodernog kapitalizma sam već pisao u tekstovima „Dobrodošli u 19. vek“ ili “Uzaludnost vaspitanja i nova porodica“ :
http://nkatic.wordpress.com/2007/01/31/dobrodosli-u-devetnaesti-vek/
http://nkatic.wordpress.com/2007/12/25/uzaludnost-vaspitanja-i-%E2%80%9Enova%E2%80%9D-porodica/
