Умирање Србије на рате: 400.000 деце у Србији је сиромашно, 200.000 деце живи у крајњој беди док је 150.000 деце у Србији неухрањено

Локалне самоуправе у Србији током одлазеће 2014. године, нису биле способне да обезбеде ни рад народних кухиња. Али то није спречило властодршце да склопе нови аранжман са Међународним монетарним фондом. Наиме, Влада Србије се обавезала да грађане Србије истреби гладовањем. Већ и пре нових мера штедње, половина пензионера је примала мање од загарантоване минималне плате, која је мања него што износи минимална потрошачка корпа! Са друге стране, док народ гладује, властодршци на себи не штеде, па тако један службени ауто потроши дневно горива у вредности од једне месечне социјалне помоћи. За добијање социјалне помоћи, у Србији се месечно пријави 1.300 нових корисника, а више од половине пензионера своју мизерну пензију дели са још неким чланом домаћинства који нема никакве приходе. Истовремено, сто најбогатијих становника Србије, у својим рукама званично држи 13 милијарди долара.

Влада Србије је недавно постигла аранжман са Међународним монетарним фондом о такозваном стенд-бај аранжману у наредних две године, за отплату кредита који је мањи од једне милијарде евра.

Прецизније, ММФ би, ако споразум одобри борд директора ове финансијске организације, Србији омогућио да по претходној најави узме кредит у висини од највише једне милијарде долара.

Стенд-бај аранжмани су, иначе, најнеповољни и најскупљи облици задуживања! Прво што се за њих плаћају камате, односно камата се у овом случају плаћа и за новац који није позајмљен, док се на преузети кредит плаћају додатне камате.

Колике би биле каматне стопе у случају да Србија заиста и повуче одобрених милијарду долара, Влада није објавила. Доста кошта и чињеница да Међународни монетарни фонд у оваквим случајевима инсистира на финансијским реформама у земљи, која би да користи поменути аранжман. У речнику директора ММФ-а, ова флоскула искључиво подразумева мере ригорозне штедње и то до границе изгладњивања становништва.

ММФ никада у својој историји није изван граница Северноатлантске војне алијансе желео да створи неко богато друштво, а и у оквиру самог НАТО пакта трудио се да сиромашни остану сиромашни, а богати да постану још богатији.

Крупном светском капиталу, који заступа Међународни монетарни фонд, не требају богате нације, јер се оне брзо ослобађају страног финансијског и политичког туторства. Најбољи пример за то су земље БРИКС-а (Бразил, Русија, Индија, Кина и Јужна Африка) које су до скоро далеко заостајале за индустријски најразвијенијим државама, а данас истим тим земљама позајмљују новац. Претходно су државе БРИКС-а прекинуле сарадњу са ММФ-ом, или је свеле на за њих прихватљив ниво.

Због тога је и у најновијем аранжману склопљеном између Владе Републике Србије и Међународног монетарног фонда уграђена клаузула о потреби даљих буџетских уштеда, али се тај део договора чува у тајности.

Супротно не само националним интересима, већ и елементарној економској логици, српска Влада није инсистирала на повећању фискалних прихода, већ на смањењу расхода.

Сам аранжман ово потврђује, јер је узимање кредита планирано искључиво за случај да дође до буџетског дефицита који из других извора не би могао да буде саниран. Не ради се, значи, о финансирању будућих инвестиција, које су самим договором потпуно искључене из планирања наредних буџета, већ о помоћи мерама штедње које су више него јасно дефинисане.

У просеку је свако већ мртав

Уместо да повећањем инвестиција покрене потпуно умртвљену производњу и тиме на дуже стазе повећа буџетске приходе, Влада Србије је прихватила план ММФ-а који води потпуном физичком нестанку свих становника Републике, без обзира на њихов пол, расну или верску припадност.

Целокупно становништво Србије мора, по вољи и жељи директора Међународног монетарног фонда, да буде истребљено геноцидним планом штедње. Ово је коначна реализација аустријске пароле из Првог светског рата: „Сербиен мусс стербиен” (Србија мора да умре).

Последњим мерама штедње од 1. новембра већ су смањене ионако мизерне пензије, док је њихово повећавање у будућности забрањено. По речима самог председника Владе Александра Вучића око 800.000 пензионера прима пензију која је мања од минималне плате, односно до 20.000 динара. Будући да по званичним подацима у Србији има 1,7 милиона пензионера, ово значи да сваки други живи испод границе сиромаштва која, узгред буди речено, званично није ни утврђена.

У нормалним државама је граница сиромаштва повучена тако да означава прелазак у ситуацију када личним приходима човек не може више да обезбеди минималну егзистенцију. У тим случајевима држава притиче у помоћ социјалним додацима.

Основна социјална помоћ у Србији за једну особу износи 7.270 динара месечно, што значи да држава сматра да са толико пара могу да се покрију најелементарнији трошкови. Како је могуће преживети дан са само 240 динара од којих треба платити храну, комуналије, одећу и обућу, средства за хигијену, карту за превоз…?

Од почетка економске кризе просечно сваког месеца 1.300 људи по први пут затражи социјалну помоћ. Због великих бирократских баријера такође велики број корисника изгуби право на социјалну помоћ или то право никада ни не стекне.

Довољно је да подносилац молбе има било какву имовину на своје име, па да му захтев за доделу социјалне помоћи буде одбијен. То може да буде и страћара у приватном власништву која само условно може да се назове „кровом над главом”.

Из буџета се за социјалну помоћ сваког месеца издваја 1,17 милијарди динара, односно нешто мање од 10 милиона евра, док се за све облике социјалних давања годишње издваја 70 милијарди динара.

Како би се видело колико мало се издваја за помоћ најугроженијима вреди поменути податак да је ребалансом буџета трошак кабинета председника Владе Александра Вучића смањен за 11 милиона евра, односно на њега је непотребно годишње трошено више него што је износило издвајање за помоћ најугроженијима.

Посматрано из угла примаоца социјалне помоћи пензионер са просечном пензијом (званично 25.000 динара месечно, мада није објашњено како се дошло до ове цифре) изгледа као прави богаташ. Оно што је трагично, а што статистика не узима у обзир, јесте чињеница да сваки трећи пензионер од своје бедне пензије издржава још неког члана домаћинства (најчешће потомка који нема посао), док чак 55 одсто пензионера повремено или стално финансијски помажу неког другог који нема никакве или има недовољне приходе. Пошто се сматра да пензионер има сопствене приходе (макар и пензију од 8.000 динара месечно, што није реткост) он не може да стекне право на социјалну помоћ и препуштен је на милост судбини.

С обзиром да је привреда у Србији и даље у стагнацији, реално је очекивати да се број гладних у наредном периоду повећа.

Уочљиво је да у последњим недељама нема прецизних података о броју лица у Србији која су на ивици егзистенције, односно гладна. И када се такви подаци случајно појаве они су противречни и непотпуни. Министар за рад, запошљавање, социјална и борачка питања Александар Вулин пре свега неколико дана је обзнанио како је незапосленост у Србији, наводно, у великом паду и да тренутно износи „само” 20,3 одсто.

Крајем јула, у време изгласавања новог Закона о раду, директор Националне службе за запошљавање Зоран Мартиновић је изјавио како је стопа незапослености константно између 20 и 21 одсто и да благо опада од октобра 2013. године.

У тренутку када је Мартиновић ово изјављивао на списковима Националне службе за запошљавање било је, по његовим речима, нешто изнад 770.000 људи који су тражили посао, што је износило, по Мартиновићевој рачуници, 20,8 одсто радно способног становништва.

Између Мартиновићеве и Вулинове изјаве протекло је мање од четири месеца, а број незапослених се смањио за, наводно, пола одсто. Републички завод за статистику је, као подршку министрове изјаве, обелоданио податке једне своје анкете, по којој је број запослених у другом кварталу ове године (дакле, закључно са 30. јуном) износио 2.227.414 особа.

Занимљиво је да је Фискални савет летос, у време скупштинске дебате о промени Закона о ПИО и Закона о раду, као аргумент за доношење ових закона по хитном поступку изнео податак како је у јулу месецу број запослених у Србији износио 1.690.439 особа, односно мање од броја пензионера.

Број запослених у Републици Србији, по потреби, варира за преко пола милиона људи. Када је требало показати да је по раднике рестриктивни Закон о раду потребан како би се запослио што већи број људи, јер је, наводно, број пензионера већи од броја радника из чијих се доприноса финансирају пензионери, онда је то другачија бројка него у случају када треба доказати, опет наводни, успех министра Вулина.

Ни подаци о броју незапослених нису ни тачни, а још мање логични. Ако су министрови и подаци Националне службе за запошљавање о броју незапослених тачни, то би значило да је у Србији тек неких 60 одсто становника радно способно?!

Са друге стране, број незапослених се по Вулину смањио за око 45 хиљада особа, али је истовремено по различитим статистикама број запослених од краја јуна до краја јула ове године пао за преко пола милиона?!

Ова небулозна реторика доказује како постоји једна сива статистика коју званични органи не желе да обухвате. Као незапослени се третирају искључиво они који су на списку Националне службе за запошљавање, а са тог списка се лако испада.

Небитно да ли је неко статистички запослен или је особа која тражи посао, питање остаје како преживети месец дана у Србији. Велики број званично запослених становника Србије не прима никакву плату, а још већи број њих прима плату која је недовољна за преживљавање.

Просечна потрошачка корпа је у првом полугодишту ове године (последњи познати званични подаци) по Заводу за статистику вредела 65.463 динара.

Исти тај Завод је тада некако израчунао да просечна плата у Србији износи 43.452 динара. По тој рачуници, просечна српска породица је имала сасвим довољно средстава за живот, јер је просечна потрошачка корпа била покривена са једном и по просечном платом, а толико просечно зарађује просечна породица у Србији.

Од оволико “просека” просечном читаоцу може да позли, јер највећи број породица нема једну и по “просечну” плату на располагању, нити је “просечна” потрошачка корпа довољна за живот.

Солидарно до истребљења

Национална организација потрошача Србије је у исто време када и Завод за статистику објавила своје анализе по којој је за скроман живот просечној породици у Србији потребно бар дупло више – око 120.000 динара месечно.

Само за храну и рачуне дневно једна статистички просечна породица мора да потроши између 2.000 и 2.500 динара, чиме се исцрпљује просечна потрошачка корпа израчуната од стране државе, без да се и један једини динар издвојио за одећу, обућу, књиге, новине, школовање деце, одлазак на годишњи одмор или основна средства за хигијену.

За само две године, односно од када је на власти Српска напредна странка, преполовио се просечни рачун у продавници. У 2012. години просечна куповина грађане је коштала 600 динара. У међувремену су све цене порасле, али данас просечан рачун у продавници износи само 300 динара (ово не треба бркати са просечном дневном потрошњом, јер се најчешће купује у више продавница).

Штеди се на свему, па и оном најосновнијем. По процени Привредне коморе Србије из марта месеца, у односу на 2013. годину потрошено је 2,4 одсто мање хлеба и пецива, 4,7 одсто млека и 4,5 одсто шећера, а осетно је смањена и потрошња воћа и поврћа. Са додатним, недавно усвојеним мерама штедње, још ће мање да се купује.

Стручњаке посебно забрињава чињеница да је по ценама основних животних потрепштина Србија на врху листе земаља региона. Нелогично је да је већина производа јефтинија у Мађарској, где је цена рада и до два пута виша него у Србији, а ПДВ је виши за петину.

Недавно истраживање Новина новосадских је показало да, на пример, опрема за бебе у окружењу кошта и до 40 одсто мање него у Србији, а да су поједини артикли у Србији и до три пута скупљи него у Мађарској. У првој години живота свако дете своје родитеље у Србији кошта и до пола милиона динара, што је најважнији разлог због чега опада наталитет.

Смањење субвенција привреди, што је био један од основних захтева Међународног монетарног фонда, довешће до даљег раста цена и пада инвестиција, а самим тим и до погоршања животног стандарда становништва.

Коначна обавеза Србије према Међународном монетарном фонду јесте уштеда 1,3 милијарде евра у буџету у току наредне три године. Да би ово постигла Влада је одлучила да штеди на најсиромашнијима, на обичном народу, али не и на себи.

Примера ради, један службени Ауди, каквих администрација поседује на стотине, дневно буџет кошта у просеку скоро осам хиљада динара, што је више од суме коју месечно добија један корисник социјалне помоћи!

Агенција за енергетику има четири службена аутомобила, а само за њихово гориво у овој години предвиђен је трошак у висини од 846.856 динара, односно више него што зарађују четири радника на минималцу!

Број запослених у јавном сектору се повећава, упркос забрани запошљавања. У августу месецу ове године било је 4.310 чиновника у државним и органима локалне самоуправе више него у јануару, а годишња маса зарада за бирократију у међувремену је повећана за 12,5 милијарди динара или за више од 100 милиона евра. Поређења ради, за социјалну помоћ свим гладним становницима Србије из буџета се издваја мање од 120 милиона евра.

Закон се изврдава на много начина како би се финансирала војска партијских активиста. Бивши министар привреде Саша Радуловић је недавно обелоданио како је ребалансом буџета за ову годину, истина, трошак за плате чланова Вучићевог кабинета смањен за 11 милиона евра на годишњем нивоу, али је истовремено за исту сврху повучено осам милиона евра из буџетске ставке под називом “буџетске резерве”. Та средства нормално служе за непредвиђене ситуације, па тако испада да је кабинет премијера исто што и елементарна непогода.

Забрана запошљавања се у режији Српске напредне странке изиграва и тако што се у државној администрацији раде нове систематизације радних места и измишљају нове функције са вишим платама.

На ново радно место „саветник за односе са јавношћу” с платом од 122.894 динара (коефицијент 6,5) у иначе умртвљеној Агенцији за страна улагања и промоцију извоза Републике Србије (СИЕПА), дошао је службеник који је до тада радио на радном месту „специјални саветник за односе са јавношћу” (коефицијент 5,35) и имао плату од 114.312 динара.

За ново, тада још непопуњено радно место у октобру прошле године следовао је коефицијент 8,4 и плата од 156.788 динара који је смањен у оквиру “мера штедње”, а на старо радно место унапређеног службеника сада може да дође нови незапослени члан Српске напредне странке.

На овај начин је потпуно анулирана пројектована уштеда од 65 милиона евра коју је требало да обезбеди увођење “солидарног пореза” разрезаног на плате високих функционера, а у СИЕПИ се правдају да се они не издржавају директно из буџета, већ из сопствених прихода који потичу од новца раније издвојеног из буџета. Није шија, него врат.

Укупно у републичкој и локалним администрацијама ради војска од преко 50.000 људи, којима треба додати и људе у разним владиним агенцијама (на пример у Националној служби за запошљавање око 2.000 запослених, а у ПИО Фонду преко 3.500). У јавном сектору, не рачунајући јавна предузећа, ради скоро 600.000 људи, односно више од трећине свих запослених у Републици.

Ако се настави урушавање српске привреде ускоро ће једини запослени и бити они у јавном сектору, јер већ сада у Србији постоји преко 26.000 предузећа која званично немају ни једног запосленог.

А 1.

Бесплатно у беду

У Србији су народне кухиње почеле са радом пре 20 година, и тада су имале 3.000 корисника. Бесплатан оброк сада добија 35.320 грађана. У 76 средина у Србији постоје народне кухиње и имају 700 корисника више него прошле године.

У Републици Србији постоји 29 округа и преко 120 општина, што значи да статистички ни свака четврта општина није формирала народну кухињу. Функционисање народних кухиња зависи од локалних самоуправа, које треба да обезбеде услове рада. Народним кухињама Црвени крст годишње испоручи 4.000 тона хране.

Око 400.000 деце у Србији је сиромашно, а половина од тог броја живи у крајњој беди. Око 150.000 деце у Србији је неухрањено. Ово су званични подаци који представљају само врх леденог брега, јер је прави број младих људи који гладују далеко већи.

А 2.

Пензионери, живи сахрањени

У овом тренутку, Србија има 1.720.542 пензионера, а за њихове принадлежности из буџета Србије годишње се издваја око 513 милијарди динара. Према подацима Фонда ПИО, просечна пензија у Србији износи 24.315 динара.

Процењује се да просечну пензију прима око 600.000 пензионера у Србији или скоро трећина укупног броја, док половина пензионера нема пензије довољне ни за преживљавање.

Према листи коју је почетком октобра објавио Глобални покрет за права старих особа “Хелп ејџ” Србија је од 96 тестираних земаља на неславном 78. месту по квалитету живота пензионера.

Од европских земаља иза нас је једино грађанским ратом разорена Украјина. Словенија је на високом 29. месту светске листе, Албанија на 53, Хрватска на 67, а Црна Гора је одмах иза, на 68. месту.

А 3.

Куповна немоћ

Завод за статистику је средином лета објавио резултате једне своје анкете, по којој је 24 одсто становника Србије у “ризику од сиромаштва”, што је израз који власт користи уместо да отворено призна како ти људи буквално немају шта да једу. Незванично, Завод сматра да се праг сиромаштва досеже када једночлано домаћинство приходује мање од 13.680 динара месечно, а за домаћинство са двоје одраслих и једним дететом узраста до 14 година ова граница је постављена на месечном приходу од 24. 624 динара.

Образлажући резултате поменутог испитивања, заменик директора Завода за статистику Миладин Ковачевић је намерно прећутао да је истраживање на узорку од неколико хиљада грађана, рађено још 2012. године и да су због пораста цена и пада куповне моћи грађана резултати одавно неупотребљиви! Са друге стране, програм Уједињених нација за развој (УНДП) објавио је недавно податке према којима је Србија заузела 77. место међу 187 земаља по индексу социјалног развоја за 2013. годину.

Поређења ради, у Словенији је куповна моћ 2,5 пута већа него у Србији. У “највећем ризику од сиромаштва” су по Ковачевићу незапослени, код којих је стопа досегла 48 одсто, што у преводу значи да сваки други незапослени гладује. Код пензионера је тај проценат 14 одсто (насупрот другој статистици по којој половина пензионера има пензије мање од минималца), али највише треба да забрине чињеница да је чак 38 одсто самозапослених (у које спадају и пољопривредници) досегло праг сиромаштва.

Милан Маленовић

©Гето Србија

материјал:Лист против мафије