Симбол детињства, чувени “Политикин забавник”, који у Србији излази већ 77 година, изазвао је згражавање јавности. Стрип “Посета Венецији”, који је објављен у последњем броју, изазвао је реакције родитеља због отворених лезбијских сцена. Психотерапеут Зоран Миливојевић за “Вести” каже да треба разликовати заштиту нечијих права од нечије промоције.

Како бисте ви окарактерисали овакав стрип за децу?

– Мањинске сексуалне групе не треба да буду предмет негативне дискриминације, али овде је у питању промоција хомосексуалног односа. То се чини намерно.

А то се постиже?

– Маркентиншке стратегије засноване су на томе да деца чују за нешто, па онда навале на родитеље који ће им то купити.

Има ли одбране од промоције?

– Колико знам, “Политикин забавник” је у приватном власништву и има право на своју уређивачку политику. Такође и родитељи имају право да одреде шта ће њихова деца читати. Ако ове лезбо сцене нису инцидент, него нова уредничка политика за мењање свести код омладине, о томе ће онда одлучивати родитељи, па неће куповати производ.

Мањина над већином

Да ли су некад мањине агресивне према већини?

– Сећам се како су представници ЛГБТ популације професора Жарка Требјешанина оптужили за дискриминацију јер је у једном уџбенику психологије написао коректну реченицу о истополним везама. Оптуживали су га да није промовисао мањинске сексуалне групе, не да је имао негативан став, него да треба да их промовише!

Шта промовишу наши медији?

– Комерцијалне телевизије нуде најнижи облик забаве кроз ријалити програме, а то су ниске страсти. Људи гледају на телевизији неког горег од себе и уживају у томе. Ту нема никаквог учења, можете само да закључите да су људи лоши. Овакве емисије имају финансијере који су заинтересовани да се промовишу ове вредности и поглед на свет. Постоје и друге субкултуре попут Цркве које промовишу националне вредности, али њих у старту дисквалификују као националистичке.

Како се друштво односи према младима?

– Млади немају новца и држава их највише занемарује. А њихов проблем је: све је без везе, нема посла без партије, неће бити боље, ићи ћу у иностранство, ко је паметан треба да иде… То је рак-рана заједнице. Ако млади само желе да иду одавде, тешко овој држави.

С. М. Томић – Вести