У једној ноћи, у свитању првог радног дана 2002. Године, све четири националне банке су отишле у „вечита ловишта“, како у литератури то говоре отписана и скоро затрта племена америчких Индијанаца. Без посла је остало 8.500 врсних банкара. Србија је први пут имала прилике да схвати да ником из Владе не сме да верује. И више од тога. Био је то дан када је у Србији почео да се остварује паклени план који можда филозоф по образовању и премијер Србије др Зоран Ђинђић и није до краја схватио када је у Скупштини говорио – „ми не распродајемо Србију, ми смо им продали тржиште“ – да је то најкраћи пут уништења државе!
Тачно. Зашто би странци купили банке које су имале дуг начињен управо санкцијама и НАТО агресијама. Зашто би узели ИМР, ИМТ, „21 мај“, „Заставу“, Робне куће, И сијасет другог. Или, куповали преко две хиљаде српских компанија са обавезом да им поправљју порушене кровове, јер НАТО „томохавке“ нису рушиле само пордилишта, домове за старе, возове у Грделичкој клисури, већ и кичму индустрије. Шта ће им све то. Њима је требало тржиште а не производња. Имали су и имају вишак сопствене робе.
Зар је онда неко могао боље да прође у трговини него да добије „тржиште на сребрној тацни“ без динара. Да преко назови страних иневстиционих фондова, иза којих вероватно стоје наши људи, остваре монополе у млекарству, у сточарству, да ставе под своју шапу преко пола милиона хектара најплодније земље у Војводини, па да заједно са „војвођанским“ сепаратистичким политичарима питају – „где су наши новци“?
Ко се тога данас сећа. Народ смо уместо парама, јефтином храном, извозом, запсолењима, бесплатним задравством и мирним студенстким животом уместо штрајком глађу и за оне који имају све услове да буду на буџету почели да залуђујемо бајкама о „бољем животу“.
Србија јесте заслужила и рад, и сигурну егзистенцију, али што рекле наше бабе – ко ти једном нешто поквари у кући не зови га да ти поново поправља!
Знају се убице Србије
Србији су сасвим одређени људи пуцали из непосредне близине у слепоочнице. И учинили је мртвом за дуги низ година. Бесмислено је данас из суморне прошлости – обећавати сигурну и бољу будућност.Учинили су то носиоци политике оних странака које су после Петог октобра 2000. године отели снагу и ентузијазам народне воље о замени режима. Њих неколико. Смишљајући сами или извршавајући план својих страних ментора.
Мудрост је била једноставна али паклена. Србија није била презадужена. Августа 2000.године имала је око 5,5 милијарди долара спољног дуга. Париски и Лондонски клубови повериоци су били спремени, и касније одиста и одржали реч, да нашим банкама као гарантима, опросте око 60 одсто дуга. Био је то фер потез јер су знатна банкарска средства била „замрзнута“ због санкција.
Управо из тих разлога сам неколико пута покушавао да легализујем тезу да је уништавање четири националне банке била само успутна станица у отимању српске привреде. Отуда и мој закључак да је кључни моменат уништавања наше економије управо у „убијању“ банака.
Речено обичним језиком – извршиоци „смртне казне“ над оним што су генерације стварале и што је требало озаконити и приказати као врхунац транзиционог успеха Србије, заправо је подвала века. Јер, смислили су и остварили да уништавањем повериоца, народ поверује и да је скинута омча дуга.
Наиме, уважени порфесор др Јован Ранковић, светски стручњак за билансе, прецизно је израчунао да ’’југословенска привреда дугује око 430 милијарди динара банкама у стечај’’ и скренуо пажњу да нове реформске власти потпуно игноришу проблеме у привреди. Он је прецизирао да је покретањем стечаја у „Беобанци“, „Београдској банци“, „Инвестбанци“ и „Југобанци“ 3. јануара 2002. год. остало нерешено питање враћања дугорочних и краткорочних кредита, који су достигли износ од 413 милијарди динара.
’’На ту суму треба додати и доспеле камате од око 20 милијарди динара, што чини суму већу од 430 милијарди динара или око 14 милијарди марака’’, рекао је Ранковић и додао да је 97 одсто тих дугова (око 368 милијарди динара) груписано у 1.130 домаћих предузећа.
„Пошто се ради о стечају те четири банке, то значи да банке морају да покрију наплату 430 милијарди динара кредита“, приметио је Ранковић и закључио да тај новац банке у стечају не могу да обезбеде, тако да би тих 1.130 предузећа, која запошљавају 57,9 радно активног становништва Југославије – морала да буду ликвидирана.
Уништи повериоца да не би враћао дуг
Његови бивши студенти, а и неке његове колеге, не презајући да погазе суштину научног кодекса, једноставно су прибегли оној логици најпрљавијег криминала – убиј повериоца да би избегао плаћање дуга. И уништили су банке, верујући да су тиме се ослободили дугова.
Банке, наравно, нису никада никоме дали кредит без чврстих залога. Било је и онда, али ретко и као изузетак, да су неки успевали да хипотеку или други облик гаранције да упишу и више пута. Суштина је била у оном првом – убијању повериоца!
И шта се догодило?
Уместо оздрављења предузећа, трагања за поновоно покретање производње, улагања у њихову рекострукцију или технолошку иновацију, под плаштом наводног спасавања 57,9 одсто радно спсобног станов ништва у 1.130 предузећа – пришло се стављање банака под стечај и припремао сценарио дугорочног уништавања Србије.
Банке су гурнуте у стечај. И он се одужио на преко 12 година. И данас многе банке не само да имају имовину, чак и после развлачења као у време када окупатор улази у неки град и тренутно завлада анархија, већ и готовина, па чак и дан – данас скоро све те банке имају милионске суме евра готовине.
Једини смислени закључак је – све досадашње гарнитуре које су се у владама демократске транзиције бавиле економским развојем и финансијама су једнсотавно показале своје незнање или свесно черупање државе да би милијарде друштвене имовине рпеселиле у сопствени џеп, џепове својих ментора или налогодаваца или под пристиском организованог криминала који досеже и до самог врха власти.
Отуда и закључак – како поверовати да све оне странке које су биле на власти у ових 12 година могу данас да нуде програме опоравка и убеђују народ да им само оне могу да обезбеде бољу будућност.
Не верујући у то, и чврсто убеђен да је уништавање четири националне банке, а у једној од њих сам и сам био подпредседник до пензионисања 1989. године, сматрао сам својом националном обавезом да упораво сада из својих бележака пружим јавности сведочења о данима и последицама уништавања четири националне банке.
Јер:
Методологија је једноставна – убијањем повериоца отворен је пут национализације оних који су банкама дуговали, а то су била друштвена предузећа, па их није тешко било „подржавити“ и као такве у име власти породавати и за три евра, што је мање од врдности и катанца који се ставља на чувареву кућицу!
Била је то најлакша обмана народа да не изиђе на улице, због уништавања националних банака, јер се „спасава преко 1.000 фирми“ које су банке „оробиле“!
Представљало је то најефикасније умртљавање најјачег дела спрске привреде док се се кроз широм отоворених граница не инфлитрирају страни „економски окупатори“ или назови страни инвестициони фондови не остваре монополске положаје до уништења свега што ћини породичне фарме или мали и средњи бизнис, који је у условима санкцијских и „натовских агресорских“ последица била једина истинита шанса опоравка наше економије.
Али и пут усисавања сваког динара и евра из сламарица становништва како би стране а не домаће банке управљале „финансијским крвотоком Србије“
Све се то догодило по сценарију који је постао јасан тек касније. Тек када је прошло одређено време и када су тзв „стране банке“ постале доминирајуће на српском тржишту и када је дуг ове државе са 5,5 милијрарди долара нарастао за деценију на 40 милијареди евра!
Данас се говори о нечијој „пљачки сопственог капитала“ од 60 милиона евра, а ћути и уништавању преко стотинак милијарди евра само пристиглог новца у готовини или о чињеници да само у четири српска велика града 2 одсто становништа поседију минимално 70 милијарди евра вредности – у новцу, фирма или другим вредним стварима!
А све је почело наивно и као опојна дрога. Бачена народу да се уништавају „банкарске пијавице“ и да ће се њиховим рушењем ослободити дуга преко хиљаду фирми са преко 57 одсто радно активног становништва.
Кога данас брига што имамо скоро милион незапослених. Што је преко 400.000 у „сивој зони“. Што је сваки запослен дужан преко 21.000 евра?!
БКТВ
