Како су банке отишле на гиљотину – Демагогија је решавала судбину банке. Све се врти само око једне филозофије – да ли се уложени новац оплођује или не – ”експертско знање” се манифестовало на маркетиншком надметању.
Револуционари дошли из шуме после четири године борбе против фашистичког окупатора јесу национализовали и Владу Митића, и Вајферта, и Владу Илића и стотине других који су словили као најбогатији у Србији. Али су од марта до 29. новембра завршавали пруге од Брчког до Бановића или од Шамца до Сарајаве, које су и данас брже од нових које гради „демократска власт“. Четирстотине километара аутопута од Београда до Загреба два или три пута брже него овај од Хоргоша до Београда! И сада ме неко убеђује да ће ми управо они који су дошли из Париза да би спавали у тетекиној пролазној соби, или на поцепаном каучу или оставили своје фирме у Лихтенштајну или Луксембургу да би овде радили за пар стотина марака, обезбедити „бољи живот“, а од Србије начинио највећи „бувљак у свету“.
Сви они данас имају странке или агенције и спотови трују мозак гладном и бедном народу.
Међу њима се једино разликовао др. Мирољуб Лабус. Он је вешто провлачио једну другу тезу, доследан у ставу да је примарни циљ уништити, или бар склонити са јавне сцене и финансијског тржишта Србије, не само банке, већ и све све који располажу домаћим капиталом и који могу да му сметају у неким другим крупнијим и битнијим стратешким опредељењима његове експертске групе Г 17. Тада је открио своју оспособљеност да вуче дириговане потезе прикривене ”логичним чињеницама”.
Лабусове фантомске банке
Лабус је у драматичним временима у подножју 2002. и сутону 2001. године, 28.2.2001. године, када се ломила судбина српског банкасртва, упркос свим јавним обећањима, па и лажима, изговорио и следеће реченице:
”Имамо са једне стране фантомске банке, чији власници имају златне кваке у купатилу, и тврде да уништавамо банкарски систем. Разумем њихов интерес, али им је тврдња нетачна, а о томе сведочи чињеница да је нова девизна штедња достигла око 500 милиона марака и да се поверење грађана у банке враћа”.
Мудрост је у скретању са праве теме. Лабус узавреле банкарске страсти на Теразијама, Коларчевој и Бранковој улици скреће на ”приватне банкаре са златним квакама у купатилу”! А Лабус је, заправо, припремао обрачун не само са српским банкарским и индустријским капацитетима, већ и са људима који мимо његове воље и контроле почели да схватају да је капитализам шанса и за њихове приватне иницијативе.
У том периоду игнорисања обавезе власти да се придржава закона. Да важи – закон то сам ја! И да се стварају „феуди појединих странака“, заорана је и права.
И у том контексту звучи злокобно оно што следи у Лабусовом размишљању: ”Истовремено, велике државне банке, које су уствари већ годинама мртве, представљају проблем о којем се девет месеци размишља. За оживљавање ових пет банака требало би равно 6 милијарди марака и то када се из њихових биланса изузму све обавезе према Париском, Лондонском клубу и по основу старе девизне штедње. Ко тврди да се могу оживети, нека каже и где су толике паре. У буџету их нема, а максимум који смо могли да обезбедимо за наредну годину је 160 милиона марака и са тим ћемо моћи да покријемо 250 милиона марака спорне активе ових банака. То значи да све обавезе неће моћи да се покрију”.
То каже Лабус. И то опет у народу ствара утисак да он оплакује судбину великих банака, јер су за све криви ”приватни банкари са златним квакама”.
По његовим речима, ”одлука још није донета и каква год да буде имаће се у виду две ствари – социјални положај запослених и заштићени депозити. Одлука ће бити донета у јануару у складу са оним са чиме располажемо, а остављања људи на улици, онако како то представљају синдикати, неће бити”.
О депозитима и о слању четири националне банке на сметлиште историје, али са рецидивом да би оне удружени и данас биле јаче него многе које слове на данашњем тржишту као успешне. Оне би, уз „ добровољни договор са оних 2 одсто у четири града који држе 70 милијарди евра капитала, ако би уложили само 10 одсто у акцијама, а не у национализованим папирима“, представљали снажну националну развојну банку.
И тој банци, као некадашњи банкар, мирне савести би приложио и капитал који је обећан народу и коме се дана уместо акције од хиљаду евра, дели „изборни поклон“ за глас од 70 евра“, унео би и капитал од 4,8 милијарди евра колико је народу обећано и мора да се исплати. Али, под условом да су то народне оснивачке акције, да не могу да их износе на берту у првих пет година већ да вуку дивиденде и да тек после пет година сукцесивно, према стварној економској ситуацији код нас и у свету, могу да са њима тргују, али опет сукцесивно!
Уместо дугорочног размишљања, проф. Лабус је ангажвао свог “атомског мрава” на даљински погон, који је непогрешиво извршавао све замисли стратешких креатора. Осим у једном, није одустајао од мењања структуре српског финансијског тржишта. Млађан Динкић из фотеље гувернера НБЈ већ је спремио смртовницу за четири националне банке.
У складу са својим “револуционарним непризнавањем и сопствене власти” већ је урушавао 19 банака, међу којима су углавном приватне или са мешовитом својином, за чије је власнике Лабус нашао прави мото изазивања анимозитета код народа карактеришући их као “фантомске банке, чији власници имају златне кваке у купатилима”.
Реч је, међутим, о националним вредностима, о највећим банкама и политичким а не тржишним, нелегалистичким или професионалним и стручним одлукама. Чак и медијски људи апсолутно привржени теорији Лабуса и Динкића, нису могли да прећуте неке чињенице.
Не плачи Србијо за прошлим временима
НИН је, рецимо, у броју од 2.јануара 2002. године донео чланак у коме има довољно јасних наговештаја да ће се супротно обећањима Лабуса, као потпредседника Савезне владе и др. Зорана Ђинђића, председника Владе Србије, тек разматрати каква ће одлука бити донета током јануар. Дакле, тек би требало извршити допунске експертизе, а заправо је утврђен и датум када ће четири националне банке бити јавно гиљотиниране.
Било је то 4. јануара, први радни дан после новогодишњих празника! Отворена је нова Национална штедионица и у новинама је осванула слика озарених лица Ђинђића, Лабуса и Динкића како улажу своју девизну штедњу. Да ли су се те паре сада преселиле у „Викторија груп“, која је постала и највећи извозник неких аграрних брендова Србије, не зна се, али ће се сазнати!
Не плачи Србијо за временима кроз које си прошла, јер и веће несреће су се обрушавале на тебе, па си ипак опстала, очувала своју прошлост, традицију, језик, културу, свој национални идентитет и национални понос. Покушај да трезвено убудуће размишљаш коме ћеш дати власт у руке.
Ондашњи вицегувернер Радован Јелашић и каснији гуверне Народне банке, један из плејаде увезених експерата, отворио је карте у једном чланку, изјавивши:
“Уместо да највише проблема, као што би било нормално, имамо са депонентима који су остали без новца, ми највише муке имамо са радницима. Нама је заправо испостављен рачун за политичко банкарство које је овде вођено не само у последњој деценији, него 30-40 година уназад”.
Од чега ли се само градила Југославија, која је из Другог светског рата изишла са милион и седамсто хиљада убијених по логорима, другим стратиштима, усташким логорима, муслиманских ханџар дивизија, грађанског рата партизана и четника .
Ти нови експерти су уништили фабрику која је извозиле делове хидраулике за „Боинг“, катодне цеви из Ниша за „Филипс“, „Лола“ из Железника је сам конструисао робот који је склапао „Југо 45“ у „Застави, из Раковице и Новог Београда је извожено преко 40.000 трактора годишње.
Лако је доћи из белог света и држати лекције генерацијама да су им, њима, дошљацима, некима и покрштењацима, испоставили рачун за “политичко банкарство” уназад четири деценије?!
То више није ни цинизам, то је морални безобразлук.
БКТВ
