Уништитељи Србије (четврти део)

ДРАГАН ЂУРИЋ, генерални директор ЗЕКСТРА ГРУПА

Драган Ђурић је рођен 1954. године у Дервенти, а од своје треће године живи у Земуну. Као студент, 1978. године, почео је приватни посао у Старој Пазови, преко занатских задруга пошто тада није било другог начина. Од самог почетка свог предузетништва, Драган Ђурић је стално напредовао. Увек се радило “плански”: у недостатку простора, користио заједничке просторије кућних савета широм Београда, увек без кредита и са организованом продајом администрацији. Ђурић је власник “Зекстре”, “Нолита”, “Шумадије”, Ветеринарског завода…
 
Током свог првог мандата, Милорад Додик је, купујући тридесетак процената државног капитала, постао сувласник “Агропром банке“. Ова банка постала је затим део “Нове банке“, што значи да је Додик и њен сувласник. Влада Српске држи на рачунима “Нове банке“преко 300 милиона марака новца са есцроw рачуна, и тако премијер државне и своје паре чува у својој банци. Додик је у то време постао сувласник и београдске фирме “Зекстра”, заједно са Драганом Ђурићем. У то време, незаконито је исплатио тој својој фирми 350 хиљада марака, након чега је криминалним трансакцијама наводно покрио тај дуг. “Зекстра” је постала власник робне куће “Боска“ у центру Бањалуке.
 
Драган Ђурић ће бити председник ФК Партизан бар до 2010. године. Иако најављиван као привремено решење, Ђурић је добио предност у односу на кандидате Милију Бабовића и Радомира Живанића.
 
БРАНИСЛАВ ГРУЈИЋ, председник УО ПСП-ФАРМАН Холдингс, Москва

Потпредседник је Управног одбора Међународне асоцијације привредних комора Русије и Југославије ИБА, председник Одбора за кредитирање малих и средњих предузећа, председник Управног одбора компаније Југодрво А.Д.
 
Бранислав Грујић је Београђанин. Рођен је 14. јула 1961. године. Његов отац је био дипломирани инжењер и професор Богдан Грујић, а мајка дипломирани економиста Милица Грујић (рођена Дедијер). Основну школу завршио је у Немачкој, а у Београду је матурирао у ИВ гимназији. 1984. године дипломирао је на Машинском факултету у Београду, смер механизација. Један семестар постдипломских студија слушао је на Универзитету у Карслруеу. У јануару 1985. године, у 24. години постао је асистент на Машинском факултету у Београду за предмете Теоријске механике, што је за тадашње прилике представљало метеорски успех. Усавршавање је одмах почело учешћем на многим конгресима о механици и механизацији.
 
1992. године постао је директор инжењеринга у Југодрву и на том положају остао до 1994. године. Од тада се, после првих предузетничких корака док је још радио у Југодрву, отиснуо у приватни посао. Грујић истиче да га је тржишно отварање Русије, после пада Берлинског зида, подстакло да, са неколицином истомишљеника, почне стварање нове фирме. Она је данас постала значајно име у својој делатности. После формирања сопствене фирме, 1994. године, прва велика трансформација је 1997. године када се уједињује са фирмом ПСП, чији је један од оснивача и генерални директор Аркадије Бланк. Одлука о уједињењу и стварању нове фирме ПСП-ФАРМАН Цорп. показала се као исправна. Компанија је убрзо постала значајан партнер многим светским великим фирмама, а Грујић и Бланк постали су два копредседника.
 
Када су мали акционари дошли у просторије “Југодрва” како би добили разлику новца од акција које је Бранислав Грујић “продао на берзи”, заменик генералног директора за финансијска питања Ивона Петровић пренела им је његову поруку да немају право на разлику вредности акција. Мали акционари су у септембру 2003. године кренули у акцију. Знали су да је продаја акција у просторијама “Југодрва” председнику Управног одбора Грујићу противзаконита, да тако дође до акција мимо берзе. Зато је већина малих акционара потписала изјаве. У једној таквој изјави пише: “… Обратила сам се Ивони Петровић, заменику генералног директора за финансијске послове, која је била задужена за куповину акција… Износ за продају акција сам добила у еврима, које је Ивона Петровић у својој канцеларији извадила из фиоке, а копију признанице коју сам потписала није хтела да ми да. Знајући да акције вреде више, питала сам Ивону Петовић да ли ће ми исплатити разлику. Она се само насмејала, а генерални директор ми је рекао да то може да се деси ако на берзи “победи Бранислав Грујић.” Мали акционари писали су и брокерској кући “Стоцкброкер” која је помогла у прању незаконито купљених акција од стране Грујића: “С акцијама предузећа ‘Југодрво’ а.д, које гласе на моје име, трговано је на аукцији 07. јула 2003. године у Београду, у Сали за трговање на Београдској берзи. Уместо мене, налог за продају је дао Бранислав Грујић. Пре преношења власништва купца у Привременом регистру потребно је да купац измири све обавезе по продајној цени. Обавештавам Вас да купац није измирио обавезе према мени као продавцу и једином законитом власнику акција (према евиденцији у књизи акција Привременог регистра)”. Кад брокерска кућа прими допис регистрованог власника акције којим се оспорава законитост продаје, пракса је да брокер уради извештај и да се размотри продаја, како би се заштитили мали акционари. Брокерска кућа “Стоцкброкер” била је свесна да је куповина путем пуномоћја, коју је спровео председник Управног одбора, у просторијама компаније о чијим се акцијама ради – илегална. Брокерска кућа има одговорност посредника да заштити мале акционаре. “Стоцкброкер” која је продавала акције за Бранислава Грујића, одговорила је малим акционарима, који су претрпели штету: “…Из вашег дописа не видимо у какву везу стављате нашу брокерску кућу с приватним аранжманом који сте склопили с другим физичким лицем. Ми смо налог за продају акција добили од лица које је имало регуларно судски оверено овлашћење потписано с Ваше стране.” Мали акционари писали су поново брокерској кући: “У том, тако кажете, регуларно судски овереном овлашћењу потписаном с наше стране, нигде не пише да опуномоћеник може продавати акције на берзи, а да разлику у вредности може стављати у у свој џеп… Ви нисте указали на нерегуларност продаје акција путем ‘пуномоћја’, тј. да је противзаконит…” Због оваквог понашања брокерске куће “Стоцкброкер”, случај су пријавили директору и контролном органу Београдске берзе, и Комисији за хартије од вредности… Уместо договореног интервјуа о спорној трговини акцијама “Југодрва” с генералним директором Александром Матијевићем, представник службе за контакт с јавносћу је путем телефона оспорио наводе, рекавши да су на злонамеран начин пласирани подаци из Беле књиге, и да иза њих из личних интереса стоји претходни дугогодишњи директор. Марта 2005. године, мали акционари “Југодрва” обавестили су Комисију за хартије од вредности како је Бранислав Грујић незаконито откупио њихове акције “Југодрва” и о његовом незаконитом деловању: кршењу његових обавеза као председника Управног одбора; исплаћивању минималне вредности у еврима из ладице заменика генералног директора за финансије; “Грујићевој каснијој продаји ових акција на берзи, продаји његовој личној оф-шор компанији”, и како је у свој џеп стрпао екстрапрофит који је зарадио од продаје ових акцијама на берзи за много већи износ од оног који је исплаћиван малим акционарима. Комисија за хартије од вредности констатује да Закон о приватизацији налаже да би мали акционари своје акције требало да продају на берзи, и заобилазећи незаконитости, пребацује лопту Министарству привреде и приватизације, саопштивши да није надлежна, без позивања на пропис по којем немају надлежност. Мали акционари нису били изненађени, будући да су два члана Комисије били оснивачи брокерске куће “Стоцкброкер” преко које је Грујић спровођео “незакониту трговину на берзи”. Иста брокерска кућа одрадила је продају акција малих акционара преко Грујића и потом пребацила новац, не малим акционарима, као што одређује закон, већ другом лицу чије име није открила. Мали акционари вршили су притисак на Комисију и на Београду берзу. За време Бранислава Грујића, постојали су проблеми са акцијама “Југодрва” које је требало исправити пре него што су се појавиле на берзи. Фирма чијим се акцијама тргује на берзи, мора да има валидан и истинит проспект информација. У случају “Југодрва”, информације у проспекту, прикупљене у време када је Бранислав Грујић био председник Управног одбора, биле су непотпуне и обмањујуће? Проспект није садржавао праве информације о имовини “Југодрва”. На пример, “Југодрво” није пријавило, како налаже закон, да је у току била продаја вредне имовине како би се покрили губици. На захтев малих акционара, директорка Београдске Берзе донела је у два наврата одлуку о скидању с трговања акција “Југодрва” и пренела је случај Комисији за хартије од вредности.
 
ВЕСЕЛИН ЈЕВРОСИМОВИЋ, председник ЦОМТРАДЕ ГРОУП

На сајту “Зоом инфо” нема података о његовом образовању ни биографије, како је уобичајено за пословне људе. Веселин Јевросимовић, рођен 28.01.1965, студирао је менаџмент на Универзитету на Флориди. Као студент, 1986, почео је дистрибуцију првих персоналних рачунара и компоненти у земље Средње и Латинске Америке. Своју прву компанију оснива 1988. године у Немачкој, а 1998. у Србији оснива ЦомТраде Гроуп. Цом Траде Гроуп брзо постаје водећа ИТ компанија на Балкану и један од лидера на том пољу у Југоисточној Европи.
 
5. маја 2008, председник “Комтрејд групе”, Веселин Јевросимовић, добио је повељу почасног грађанина Бостона као признање за напоре да се изгради и прошири пословање у локалној заједници. Оснивањем компаније у Бостону, “Комтрејд група” је на америчко тржиште донела напредна софтверска решења и познавање најсавременијих технологија за развој софтвера. Ширење те компаније обезбедиће и нова радна места за тамошње локалне стручњаке, а у плану је и изградња нових пословних објеката. Председник “Комтрејд групе” почетком маја боравио је у Бостону и најавио да ће у овом граду бити седиште пословања компаније “Спиннакер Неw Тецхнологиес”, чланице “Комтрејд групе”. Једна од намера ове посете била је и успостављање партнерске сарадње са локалним компанијама које би могле да допринесу развоју “Комтрејд групације” у Америци, и да “Спиннакер Неw Тецхнологиес” повећа присутност у америчкој држави Масачусетс.
 
“Јевросимовић је (бивши) спорташ, отворен и вешт у социјалном контакту, не оставља утисак човека који се угодно осјећа за радним столом већ у “акцији”, потпуна супротност геековима какав је Гатес. Стекао сам утисак да га рачунари врло мало приватно занимају – радни сто му је празан, стоног рачунара нема, а некакав минијатурни Тосхибин преносник извукао је тек када ми је пожелео приказати планове за некретнине и развој дјела Београда у којем је ЦомТрадеова зграда, а који би требало постати нови “wатерфронт”, уз голем раст цене некретнина у кварту.”
 
5.12.2006. председник “Комтрејд групе” Веселин Јевросимовић изјавио је да је поништени тендер за набавку 30.000 рачунара за школе у Србији био нерегуларан. Министарство науке и спорта поништило је тендер јер је само један понуђач испунио све услове конкурса, који предвиђа да се понуда изабере на лицитацији са најмање два понуђача. На конкурсу су учествовали конзорцијуми “Комтрејд ЦТ”, “Паком”, “МП софт”. Једна понуда елиминисана је пошто је достављена у коверти без потребних назнака. Председник “Комтрејд групе” тврди: “Сама чињеница да су две фирме испуниле услове, ми и “Паком”, а да је наш конкурент дисквалификован без објашњења, чиме је онемогућена лицитација, буди сумњу у регуларност… тиме би требало да се баве надлежни државни органи”. На питање да ли разлог за поништавање тендера види у заједничком наступу “Комтрејд” и хрватске фирме “М Сан група” каже: “Изузетно кратки рокови испоруке натерали су нас да наступимо у конзорцијуму са хрватском компанијом “М Сан група”. Ова фирма недавно је добила велики тендер за 4.000 рачунара за Владу Србије и не видим ништа спорно…” У компанији “МП софт” тврде: “Комисија је направила низ прекршаја у корист “Комтрејд”! На дан отварања понуда Комисија за јавну набавку оставила је тендерску документацију три сата без контроле. Председник Комисије прочитао је из деловодника Министарства просвете да је “Комтрејд” понуду доставио 13. октобра, два месеца пре објављивања јавног позива! Касније се у записнику појављује други датум, због чега три члана комисије нису потписала записник. Нас су одбили јер на ковертама понуде није назначено која је оригинал, а која копија! Ми смо били најзначајнији претенденти, ушавши у конзорцијум са руском компанијом “Азбис ентерпрајзис ПЛЦ”, која има обрт од 2,5 милијарди долара годишње”. У компанији “Паком” кажу да су услови за учешће на тендеру били лоше постављени.
 
Компанија “Кинг ИЦТ” из Загреба, којом руководи генерал Дамир Крстичевић, заједно са српском фирмом “МП софт”, победила је половином маја на тендеру Владе Србије, вредним 10 милиона долара. Генерал Крстичевић, ратни друг хашког оптуженика Анте Готовине, председник је Управног одбора “М Сан групе”, у чијем саставу су 4 информатичке компаније, међу којима и “Кинг ИЦТ”. Од 2000. године, када је Крстичевић почео да ради у “М Сан групи”, та компанија склопила је низ послова са Владом Хрватске, међу којима и опремање Банских двора лаптоп рачунарима, и то без тендера.

АНДРЕЈ ЈОВАНОВИЋ, председник МАРБО ПРОДУЦТ доо

Августа 2008, „Пепси“ је купио комплетно власништво српског „Марбо продукт“. За колико новца су Американци, односно европско представништво из Холандије, купили нашу индустрију чипса, је тајна. Незванично се помиње 210 милиона евра. „Пепси“, осим фабрике у Србији, постаје власник и „Марбове“ фабрике у Лакташима у Републици Српској. То је потврђено и решењем Савета за конкуренцију Босне и Херцеговине. Претходни власници „Марбо“ биле су фирме „Пацифик сервисис естаблишмент“ и „Старлајн сервисис естаблишмент“ из Лихтенштајна, а ранији директор Радосав Милановић. У јавности се као власник највише помињао бизнисмен Бојан Милановић. Ранији власници, две фирме из Лихтенштајна, воде се и као власници половине капитала у београдском предузећу „Анбо“, док по 25% имају Бојан Милановић и Андреј Јовановић. Бивши директор „Марбо“, Радосав Милановић је и на челу предузећа „Анбо“, које се налази на истој београдској адреси као „Марбо“. „Марбо“ има фабрику у Бачком Маглићу, код Новог Сада, и почео је с радом 1995. године, док је фабрику у Лакташима изградио 2000. године. Компанија обједињује узгајање кромпира, производњу, дистрибуцију и доставу. „Марбо продукт“ изузетно добро послује. У 2007. години остварио је профит од милијарду динара, што је за 50% више него у 2006. години. Укупни приходи у 2007. години били су 4 милијарде динара (око 50 милиона евра). Ова индустрија чипса има предузећа и дистрибутивне центре у Хрватској, Албанији, Грчкој, Македонији и Црној Гори и запошљава више од 1.000 људи.
 
ЉУБИША ЈОВАНОВИЋ, председник АИК БАНКА ад, Ниш

Рођен је 20. јуна 1945. године. Основну школу завршио у Доњој Трнави, а средњу економску и економски факултет у Нишу. Магистрирао је на економском факултету 1992. године. Од 1968. до 1970. године ради као асистент за међународна тржишта у алексиначком “Фраду”. До 1973. године био је директор у предузећу “Моравица”. У АИК банку прелази 1985, и три године био је директор за инвестиције, а 1988. године постаје генерални директор банке. Од страних језика говори немачки.
 
“Политика” и “АИК банка” из Ниша дошле су у сукоб преко својих директора, Хаџи Антића и Љубише Јовановића. Антић је негирао сва дуговања “Политике” овој банци и кренуо у жестоку кампању. У фељтону који је данима излазио “Политика” је оптуживала Љубишу Јовановића за финансијске малверзације, и приписивала му да тражи зеленашке камате. АИК банка је била принуђена да приступи Београдској банкарској групи, што је Борка Вучић једва дочекала због проблема са ликвидношћу.
 
Од три листе по којима се банке рангирају, АИК банка је на две била прва, и то две битније. Раиффеисен је прва по висини билансне активе али је АИК прва по оствареном профиту и висини капитала (најважнија карактеристика банке). Тако, иако има мали број експозитура, АИК је личи на озбиљну банку. “АИК банка није ничији, па ни државни или политички експонент, већ банка која на законит и успешан начин води рачуна о интересима својих акционара. Можда ту лежи објашњење контроверзи које су нас пратиле, попут да смо ми зеленаши, те да нисмо банка, већ инвестициони фонд”, тврди Љубиша Јовановић. 350 хиљада обичних акција АИК банке са правом гласа, је свега око 5% укупног броја. Нико није утврдио како је дошло до толиког броја (7 милиона) акција са правом гласа (не рачунајући оне без права гласа), наиме ако је вредност акције била 11.000 динара, испада да је банка имала капитал преко милијарду евра – што није.
 
После написа да би могао бити доведен у питање шести мандат директору нишке “АИК банке” Љубиши Јовановићу, уколико гувернер НБЈ Млађан Динкић не да сагласност на његов избор, у писму адвокатској канцеларији ставља се до знања да Љубиша Јовановић “никада није био ни у каквом уговорном или радном односу са “БЦ Банк кредит” и није му никада исплаћивана никаква накнада”. По члану 13. измена и допуна Закона о банкама, за директора банке не могу бити имовна лица “која су била чланови управног одбора, надзорног одбора или другог органа банке којој је одузета дозвола за рад, или над којом је покренут стечајни поступак”. А директор Јовановић је, према подацима НБЈ, био председник Управног одбора “БЦ Банк кредит” ад, Београд, која је у поступку ликвидације. “Никада нисам био члан УО те банке, а познато је да се члан таквог одбора постаје уз личну изјаву, сагласност, аутобиографске податке, и доказ да нисте кривично гоњени. По члану 41. Закона о банкама ја као директор у “АИК банци” нисам могао бити озваничен за члана УО неке друге банке. Мене је неко могао да именује, а да ја то не знам”, рекао је директор Јовановић. Преко адвокатске канцеларије Ђорђа Сибиновића из Београда, која заступа “АИК банку”, лист “Глас” је добио писмо, са потписом председника “БЦ Банк кредит” др Бранка Црногорца, који наводи да је власник 82,6% акција те банке која је у ликвидационом поступку. Он наводи да је ова банка својевремено изабрала Љубишу Јовановића за члана Управног одбора, “у духу закона који је у то време важио”, али “без његовог знања и сагласности”. Пошто није позиван, нити учествовао у раду УО, јуна 2001, када нисмо били у ликвидационом поступку, Јовановића смо разрешили места члана УО и о томе обавестили НБЈ, навео је др Црногорац.
 
Извештај МКГ приметио је да су компаније које су у време Милошевићеве диктатуре профитирале од неформалних монопола, повлашћених курсева размене девиза, неплаћања пореза и царинских дажбина и других привилегија, а заузврат финансирале Милошевићев режим, његове паралелне структуре и брачни пар Милошевић лично, преживеле Милошевићев пад, и промену власти и претвориле у српску олигархију која финансира водеће политичке партије и има невероватан утицај на Владине одлуке. У извештају се наводе неки од Милошевићевих финансијских стубова који су успели да задрже позицију код нових власти: Делта холдинг (Милорад Мишковић), Карић (Богољуб Карић), Пинк (Жељко Митровић), Зептер (Милан Јанковић), Капитал Банка (Ђорђе Ницовић), Ц-маркет (Слободан Радуловић), Тоза Марковић (Дмитар Шегрт), Прогрес (Мирко Марјановић), Симпо (Драган Томић), Комерцијална банка (Љубомир Михајловић), Новокабел (Ђорђе Ширадовић), ФМП (Небојша Човић), Крмивопродукт (Драгољуб Марковић), YУ ПОИНТ (Зоран Дракулић), Дибек (Милан Беко), АБЦ (Радисав Родић), Хемофарм (Миодраг Бабић), АИК Банка Ниш (Љубиша Јовановић), МК Комерц (Миодраг Костић). И најповршнијем посматрачу политичких прилика у Србији 1990.-тих јасно је да су набројане фирме и њихови власници екстрапрофитери, ратни профитери, главни подупирачи, и промотери Милошевићевог режима. Неки од њих заузимали су важна места у власти Милошевићевог режима као Мирко Марјановић, Драган Томић, Милан Беко, Милорад Мишковић, Дмитар Шегрт, Небојша Човић и други, а неки у власти у сенци као Богољуб Карић, Љубомир Михајловић, Миодраг Костић, Милан Јанковић, Жељко Митровић и други. Већина набројаних због блиске сарадње са Милошевићевим режимом нашла се на црним листама за визе САД и ЕУ, а некима су средства у САД и Европи била замрзнута.
 
МИОДРАГ КОСТИЋ, председник МК ГРОУП

Овај естрадни тајкун, рођен у Никшићу, је из дођошке фамилије у Војводину. По стицању дипломе на Економском факултету почео се бавити оџачарским занатом. Последњих 20 година, пљачкао је само по налогу државе, а онда се отео и државном криминалу. Као председник ФК “Војводина”, пише Таблоид, дошао је у додир са извесним Албанцем Рамаданијем који је, уз менаџерски посао, био и заступник “Норд цукер” за Средњу Европу. Када је, на предлог Агенције за борбу против превара и корупције, ЕУ суспендовала повлашћени увоз шећера из Србије и Црне Горе, републички министар трговине и туризма Слободан Милосављевић реаговао је да не постоје докази да је “проблем око извоза шећера повезан са процесом приватизације шећерана у Србији”, заборавивши да је већина великих српских шећерана већ у приватним рукама.
 
Миодраг Костић показао се веома успешан у приватизацији. Парадигма тог успеха је сувласништво МК Комерц над зградом бившег ЦК СКЈ (центар “Ушће”). Та зграда требало је, према условима тендера за приватизацију, да буде срушена а на њеном месту да се сазида нова. Међутим, она је само обновљена што сведочи и о моћи њеног новог власника.
 
У првом таласу приватизације, МК Комерц купио је три велике војвођанске шећеране. Костић је тврдио да је у том послу МК Комерц на губитку. Ове шећеране требало је прво ставити у стечај да би се пред приватизацију утврдили њихови дугови. Износ те дубиозе у еврима поклапа се са сумом на коју се МК Комерц обавезао да ће инвестирати. Дакле, “инвестиције” ће отићи ће на дубиозу! Социјални програм за запослене (Костић је обећао да ниједан радник његових шећерана неће бити отпуштен наредане три године) тиме би био финансијски испражњен. Милан Простран, секретар Удружења за пољопривреду Привредне коморе Србије, тврди да Костић купује најбоље шећеране у Војводини. У прилог овој тврдњи иде и чињеница да је Костић показао велики интерес и за шећерану у Ковину, која је већ била продата на јавном тендеру грчком власнику. Продаја је пропала због тога што овај није у предвиђеном року измирио финансијске обавезе према продавцу шећеране, зато што се потенцијални инвеститор суочио са чињеницим да је МК комерц купио много боље фабрике од ковинске за три евра.
 
Зашто се МК Комерц упустио у куповину фабрика шећера, ако су како Костић каже финансијски услови неповољни? Суштина одговора била је томе да је шећер од репе, који је скупљи од шећера од трске, достигао у Европској унији цену да је његов извоз постао профитабилан, поготово након укидања царинских баријера ЕУ за поједине робе произведене у Србији и Црној Гори (СРЈ, што је ставило шећер на прво место извозних роба које се овде производе. Било је потребно да се поштује услов ЕУ да извезена роба мора бити произведена у Србији и Црној Гори. У супротном дошло би до повреде услова повластице којом смо награђени. Непосредно пре Костићеве приче, подгоричке “Вијести” објавиле су текст о потрошњи шећера у Црној Гори, да је према подацима Централне банке Црне Горе та република у току 2002. године увезла 28 милиона килограма шећера. “Вијести” су дешифровале овај парадокс: царинске дажбине за увоз шећера у Црну Гору десет пута су ниже него у Србији. Није тешко претпоставити да се шећер увози и за српске трговце, који имају толико шећера да га извозе у ЕУ. Ова вест наговестила је могући скандал око повреде клаузуле Европске уније о пореклу робе. Нико од наших званичника није демантовао наводе из “Вијести”. Таква пасивност водила је Србију у економски скандал, који је обелодањен изјавом Мирољуба Лабуса да ће Србији и Црној Гори вероватно бити ускраћени преференцијали ЕУ за извоз шећера јер “постоје озбиљне индиције” да је “једна војвођанска шећерана увезла шећер у врећама, препаковала га у кесе од килограм, и онда извезла. Има основане сумње да смо неки шећер купили од ЕУ по повољнијој цени, па смо га препаковали и продали скупље”, рекао је Лабус. Чланови владе пожурили су да демантују Лабуса. Одмах по његовој изјави јавно је саопштено да се Комисија ЕУ бави контролом извоза шећера са западног балкана у земље ЕУ. Драган Веселинов, министар пољопривреде, је у Лабусовој изјави видео умешане прсте “домаћих кругова који покушавају да поврате изгубљене позиције на тржишту и неких политичких партија које губе тло под ногама”. Веселинов је заборавио, као што се и Милошевићу редовно дешавало: када ЕУ крене у контролу изјаве се дају тек када се стекне потпуна слика о истраживаном. Било је очигледно да Ема Адвин мисли на СРЈ када је говорила да неке царине “не могу на одговарајући начин да спроводе правила на којима је систем базиран”. Управо о томе говорио је и Лабус: “Пошто немате сарадњу два царинска система, између Србије и Црне Горе, и пошто немате заједничку царинску комисију која би испитала сваку од тих злоупотреба, онда Европска комисија може веома озбиљно да реагује.” Међутим, Веселинов ће изјавити да су вести о забрани извоза нашег шећера у ЕУ обичне гласине. “Сада је шећер главни извозни артикал Србије… Извоз из Србије није финансијска претња моћницима у ЕУ, јер тамо производња шећера задовољава потребе са око 14 милион тона, док Србија не извезе више од неких 120 до 130 хиљада тона годишње”. Агенција ЕУ за борбу против преваре и корупције установила је управо оно о чему је говорио Лабус: у Србији и Црној Гори не постоји уверљив систем контроле да је шећер који се извози у ЕУ произведен у домаћим шећеранама. “Шећерна афера” кулминирала је усред ванредног стања, када је “Сабља” секла криминалце. Министар Миловановић признао је да је из Србије извезено 180.000 тона шећера, дакле 75% укупне годишње производње. Овај податак показује неслагање са податком министра Веселинова о извезеној количини – 45%. Поставља се питање како је могуће да Србија своје потребе за шећером подмири са четвртином годишње производње. И Хрватску је потресла “шећерна афера”. Хрватска влада показала је да су јој државни интереси изнад приватних: преваранти су похапшени и суди им се.
 
Стечајни управник “Агрожива” Стеван Молдован каже да око 220 компанија потражује 11 милијарди динара од “Агрожива”. Међу највећим повериоцима су “Инвеј”, “Делта аграр”, “Дунавка”, “Житомлин”, НЛБ банка и АИК банка. У таквој конкуренцији зеленаша, Миодраг Костић одлучио је да део дуга “Агрожива” према његовој фирми наплати тако што ће са њива у Владимировцима повадити репу, па је у ово сремачко село послао машине и обезбеђење како би могао да повади репу.
 
Томислав Караџић повлачио је у Фудбалском савезу Војводине потезе с којима се организација није слагала, али су били у интересу његове стабилности. Крајем деведесетих гласовима руководства ФСВ одлучено је да се у прву фудбалску лигу административно прогура Сартид из Смедерева, иза кога је стајао високи функционер СПС Душан Матковић, уместо спортски избореног пласмана ФК Нови Сад. То је био највећи аргумент због којег су га сменили 2001. године. Иза те “ликвидације”, стајао је у то време председник ФК Војводина Миодраг Костић. Из Новог Сада он је повлачио конце на којима су били директор Апатинске пиваре Раде Свилар (на тој Скупштини изабран на Толетово место), Колетов кум, вођа ветерничког клана Ненад Опачић, бивши директор Хајдука Родић МБ Радомир Чуровић, затим, после Свилара изабрани председник ФСВ Зоран Арсић (данас председник ОФС Суботица), газда кулског Хајдука Џомба, па директор ФК Нови Сад Миодраг Морача… То друштво се брзо отело од Колета који се забавио продајом играча Војводине. После годину дана, предали су Толету Караџићу фудбалску организацију Војводине.
 
ВОЈИН ЛАЗАРЕВИЋ, председник УО РУДНАП

Детаљи у извештају УБПОК о докапитализацији показују како су Војин Лазаревић и Вук Хамовић постали појединачно власници највећег пакета акција Националне штедионице пре њене продаје. Највећи купци акција била су четири предузећа из Београда, Сквадра, Пима, Принципал еxпорт-импорт и Дајнерс клуб. Та четири предузећа имала су рачуне у банци Еуро аксис, где је рачун имала и Национална штедионица. Они су купили акције продајом девиза са својих девизних рачуна. Истог дана, 13. септембра 2002. на рачун Националне штедионице у Евроаксис банци у Москви легле су две уплате од 600.000 евра и две уплате од по 600.000 долара. Новац су добили Дајнерс клуб и Принципал, а као сврха уплате наведена је докапитализација, док је новац у корист предузећа Сквадра и Пима уплаћен као аванс за робу. Све четири уплате извршило је предузеће Копром из Беча. Проверама је утврђено да је фирма Копром из Беча у власништву једне московске и једне ликвидиране аустријске фирме, а да је као директор уписана Јованка Лајтпут Иванишевић. Сувласник у фирмама Дајнерс и Принципал је Обрад Сикимић. Проверама је утврђено да новац који је легао фирми Дајнерс клуб потиче са британских Девичанских Острва од фирме Финдејл ентерпрајз лимитид. Предузеће Пима регистровано је 1995, а као власници уписани су Плуто Интернатионал Цомпанy Лимитед са Сент Винсента с 90%. Фирма Плуто интернатионал регистрована је на Гренадирским Острвима, а оснивачи су Владан, Оливера и Војин Лазаревић. Предузеће Сквадра регистровано је 1999, као директор је уписан Стеван Аксентијевић, као заменик директора уписан је Зоран Миловановић, који је до 1998.  био директор Пиме. Оснивач предузећа је такође фирма са Гренадирских Острва. Међутим, седишта предузећа Пима и Сквадра налазе се на истој адреси, Косте Главинића 8а, и користе заједнички пословни простор, опрему и телефоне. Током 2002. дошло је до секундарне продаје акција. Део акција Јубмес банке купила је Влада Србије, а део крајем 2002. предузеће Дајнерс клуб.
 
У јануару 2003. предузеће Пима купило је акције Тозе Марковића. Почетком 2003. власничка структура Националне штедионице је таква да четири приватна предузећа постају власници 37% акција, а Србија поседује 13,83%. Одлука о трећој емисији акција донета је у априлу 2003, а уплата је вршена у септембру 2003. Купци су били предузећа Мали колектив из Београда и фирма Елим из Беча уложивши по 2,5 милиона евра. Предузеће Мали колектив 91% је у власништву Англоеуропеан Маркетинг, регистроване на британским Девичанским Острвима. Власник и директор те фирме је Вук Хамовић. Фирма Мали колектив куповину акција извршила је новцем од продаје Траст банке из Београда која је била у власништву Малог колектива. Фирма Елим из Беча основана је 1995, а као власници су уписани Горохов Алексеј и Горохов Игор. После куповине акција два предузећа постала су власници по 13,67% акција, удео четири предузећа која су претходне године купила акције био је укупно 26,88%, а власнички удео државе пао на 10,05%. Када је током 2005. и 2006. грчка ЕФГ банка купила Националну штедионицу за пакет Вука Хамовића и Војина Лазаревића, који су уложили 6,2 милиона евра и 1,2 милиона долара, плаћено је 41 милион, а држава која је свој удео увећала на 37% продајући 2005. НШ раније уступљен простор добила је 35 милиона евра.
 
ГОРАН МАЛБАШИЋ, председник АББ АУТОМАТИОН, Москва, Русија

Шеф економског тима Коштуничине владе за КиМ и југ Србије Др Ненад Поповић

Саветници

Оливера Божић, Фонд за развој Републике Србије, директор

Србољуб Антић, ММФ, представник СЦГ

Проф. др Стојан Јевтић, Привредна комора Србије, потпредседник

Горан Малбашић, „АББ Аутоматизација” Москва, председник

Бранко Терзић, „Делоитте анд Тоуцхе” САД, енергетски стручњак

Драгољуб Вукадиновић, „Металац ” Горњи Милановац, директор

Бранислав Грујић, „Фарман” Москва, директор

Радоје Стефановић, „Цлyде&ЦО“ Београд, адвокат

Волонтери сарадници

Михаил Малбашић, студент на Лондон Сцхоол оф Ецономицс

Босиљка Козомара, студент на Лондон Сцхоол оф Ецономицс
 
МИЋА МИЋИЋ, генерални директор МПП ЈЕДИНСТВО
Рођени брат Василија Мићића, Мића, директор предузећа “Јединство” из Ужица, каже да његова породица нема никакве везе са в.д. председником Србије Наташом Мићић. Моја фирма “Јединство” нема никакве везе са фирмом мог брата, он гради путеве, а “Јединство” израђује термо и хидро изолације, водоводе, канализације и гасоводе.
 
ВАСИЛИЈЕ МИЋИЋ, председник ПУТЕВИ ГРОУП

Септембра 2003, спајањем грађевинске фирме “Путеви Ужице” и “Ратко Митровић” нискоградње, Василије Мићић постаје власник највећег предузећа за изградњу путева на Балкану. Мићић је постао власник “Путева Ужице” по старом закону о приватизацији, а са 3.000.000 евра докапитализовао је нискоградњу “Ратко Митровић”, где је постао највећи акционар. У попису његове имовине су и каменоломи “Гранит Пешчар” у селу Ба и још један на Златибору које је купио на тендеру. У Русији има приватну фирму са седиштем у Сочију, која такође ради путеве, а у којој раде његови синови. “Путеви Ужице” и “Ратко Митровић” раде на изградњи аутопута Београд – Нови Сад, као подизвођачи аустријске “Алпина Мајредер”, и на десетак деоница широм Србије. Василијев рођени брат, Мића, директор је ужичког предузећа “Јединство”. “Ко су браћа Мићић и како су добили послове на путевима Србије?”, први се запитао Млађан Динкић.
 
Док не проговори, Василије Мићић, један од најбогатијих људи у Србији, делује као господин. “Шта, бре, ти хоћеш ти од мене? Је л’ те онај Динкић платио да ме нападаш? Што нападаш мене, па Богољуб Карић је богатији од мене!”, раздрао се Василије чим му се новинар Курира представио. Праћен директором предузећа “Путеви Ужице” Драганом Јараковићем, Василије је наставио са вербалним нападима, непрекидно се уносећи у лице новинару Курира. “Шта је толико чудно што сам ја богат? Чим неко у Србији заради паре, народу одмах очи порасту… Разумем ја да и ви новинари морате да пишете и зарадите за хлеб, али ‘ајде сад лепо ми реци ко те је наговорио да ово радиш. Ако ниси ти, мора да је твој уредник у некој вези са Динкићем. Па тај Динкић нема појма ни о чему. Ако ја кренем да се бавим политиком, отераћу га у политички подрум и то му слободно пренеси”. Охрабрен наступом свог газде, у нападе се укључио и његов подређени, директор “Путева Ужице” Душан Јараковић: “Питаш одакле Василију Мићићу три милиона евра за “Ратка Митровића”? Па, он у Русији за један посао узме преко десет милиона евра. Он је успешан човек, јер није изабрао новинарство за професију…”  Псовка по псовка, увреда по увреда, и тако је прошло два сата разговора са једним од најбогатијих људи у Србији, Василијем Мићићем. Подругљиви смешак његовог подређеног, директора Јараковића, и опаска “ма шефе пусти новинара, јадник, мора и он од нечег да живи”, говори да је Србија тужна земља.
 
Октобра 2006. менаџмент ужичких Путева преговарао је са потенцијалним купцима те компаније. Уговорени послови вредни су 50 милиона евра. Акције фирме нагло су скочиле после вести о добијеном послу реконструкције аеродрома у руском Сочију вредном 100 милиона долара, за два дана око 15%, а акција Путеви из Пожеге, која је од почетка године у власништву ужичких Путева, скочила је више од 100%. Повећану тражњу за акцијама Путева изазива интересовање инвестиционих фондова за ту компанију, али се помиње да би компанија могла да се нађе у рукама новог власника. „Све то може да буде тачно“, загонетно каже директор Путева Ужице Драган Јараковић. Менаџмент компаније на челу са власником Василијем Мићићем, преговарао је са аустријском компанијом Штрабаг и француским Винчи и Бујик. Став компаније је да повезивање са јачима није лоше са становишта будућности фирме и да је то најбоља варијанта у надолазећој конкуренцији. Да ли ће менаџмент пристати на већинског власника, највише зависи од исхода тендера за доделу концесије Хоргош-Београд-Пожега. „Винчи је ту озбиљан кандидат, а са њим и имамо предуговор о извођењу радова уколико добију концесију. Прижељкујемо његову победу, а ако се мора, нек нас и купи“, каже Јараковић и напомиње да је власнику Васлилију Мићићу тешко је да донесе такву одлуку.
 
Василије Мићић је власник 22% капитала фирме Путева Ужице. Мићић је, истовремено, власник и кипарске фирме истог имена – Путеви, која је власник 42% акција ужичких Путева. Мићић који је био директор Путева Ужице у време санкција, данас је власник више од 60% капитала те компаније. Компанију Путеви Кипар основао је управо у време санкција, кад је из Србије било тешко директно радити у Русији, и на коју је пренео послове и опрему. Из тог времена кипарски Путеви имају уговорене послове који још нису завршени. Компанија је посебно усмерена на Сочи, у који ће наредних година због одржавања Зимских олимпијских игара бити уложено 12 милијарди долара. „Путеви“ су у овом граду изградили и реконструисали многе објекте, а посебно место припада 28-спратници „Александријски светионик“, и на којој се вијори велика застава „Путеви Србија“.
 
Посао на реконструкцији и доради писте у Сочију, на међународном тендеру добили су ужички Путеви. Планирано је да се користи опрема компаније која је већ у представништву у Русији. Путеви Ужице у Русији тренутно изводе радове у вредности око 34 милиона евра. Подухвати у Русији почели су још 1992. године, са реконструкцијом две писте у Сибиру. У другим земљама за сада још увек не раде, иако имају понуде из Дубаија, Алжира, Либије… „Главна ограничења јесу ресурси и капацитети“, каже Јараковић. Тренутна вредност опреме је око 50 милиона евра. Компанија углавном обезбеђује и основни материјал за сопствене потребе, има сопствене каменоломе, бетоњерке, асфалтне базе и транспорт. Ужички Путеви су једна од најупосленијих грађевинских фирми у Србији. Вредност уговорених послова у земљи је око 50 милиона евра, а раде Медицинску школу у Ужицу и спортску халу на Златибору.
 
Путеви Ужице учествују на тендеру за закуп државног земљишта за изградњу зимског спортског центра Торник, због тога што је Василије већински власник хотела Палисад на Златибору и сувласник земљорадничке задруге Јабланица (неколико стотина хектара земље око Торника).
 
Руске компаније купиле су: „Беопетрол“ – нафтна компанија „Лукоил“, ХТП „Путник“ – финансијска корпорација „Метропол“, „Термоелектро“ – московска компанија „Харвинтер“, „Фадип“ Бечеј – московска компанија „Металоруан“, „Гоша ФОМ“ – компанија „ЈЦС Кокс“, и радници „Гоше“, „Рекорд“ Раковица – компанија „Виза“. Учинак је: „Виза“ је после две године обуставила производњу и покренула стечај у „Рекорду“, а „Лукол“ има проблеме да испуни уговорене инвестиције у „Беопетролу“.
 
У Русији, према подацима ПКС, ради око 160 наших компанија махом регистрованих ван Србије, упркос повлашћеном царинском режиму за Србију. На грађевинским пословима из Србије ангажовано је око 40.000 радника. ПКС нема податке о опсегу тих компанија, а упућени их рангирају: убедљиво прво место заузима Милан Јанковић Цептер, а следе АБС холдинг (Ненад Поповић), „ПСП Фарман“ (Бранислав Грујић), „Путеви Ужице“ (Василије Мићић). Ван грађевинарства, воде „Хемофарм“, у власништву немачке „Штаде“, „Таргет“ Бачка Паланка, „Металац“ Горњи Милановац… а у сектору трговине „Делта“. Руска Федерација је први спољнотрговински партнер Србији, јер увозимо комплетну и нафту и гас, за шта је прошле године плаћено око 2,14 милијарди долара, што је више од петине укупног годишњег увоза Србије. У исто време, иако нам је Русија дала могућност да 95% роба тамо извеземо без царине, вредност извоза је била 315 милиона долара. Највеће ставке су сировине и репроматеријал, а тек око 6,5% робе широке потрошње, док воће и поврће чине око 7,5%. Разлог за мали извоз и његову структуру је што у Русији раде фирме које производе те робе квалитетније и јефтиније.
 
ЖЕЉКО МИТРОВИЋ, власник, главни и одговорни уредник ПИНК ИНТЕРНАТИОНАЛ

Жељко Митровић има своју Пинк-телевизију широм православне екумене. Програм “Пинка” је српски Нешвил… Није никакво изненађење што је Коштуница Жељку Митровићу, као националном добру, уделио за даљу продају три-четири националне телевизије, неколико регионалних и локалних, и десетак радио-станица. Ако је већ био од поверења Мири Марковић и Беби Поповићу, природно да је освојио и Александра Никитовића. Власник је највеће медијске корпорацији у Србији која укључује телевизије „Пинк“, „Пинк БиХ“, „Пинк Монтенегро“ и „Пинк Македонија“. Ружичаста телевизија је лансирала и 11 сателитских канала. На Телевизији „Пинк“ емитују се најгледаније забавне емисије и домаће серије. Митровић поседује издавачку кућу „Сити рекордс“, фабрику за штампање ЦД и ДВД издања, продуцирао је филм „Анђели 3“, а у припреми је још неколико филмских продукција. Митровић је власник авио-компаније „Ер Пинк“, а отвориће велики филмски студио ПФИ у Шимановцима у близини Београда, и фабрику жвака. Из брака са Хани Митровић има двоје деце, док са другом супругом Милицом Митровић, музичком уредницом компаније „Пинк“, такође има двоје деце. Каријеру је почео као басиста групе „Октобар 1864“. Жељко Митровић није само господар српског неба, већ и ојађених српских душа. Док је он овде пример успешности Србија нема чему да се нада. Он никада није дозволио да га вишак знања, дилема и сумњи спречава у успеху у животу. Био би чак и тада достојан дивљења да је “Пинк” телевизија његово дело, а не државни пројекат систематског заглупљивања Срба, да би с њима могло да се ради буквално шта год ко хоће. Не треба прецењивати Жељка Митровића. Он готово и не зна у чему је учествовао и какав је прелом у српском мозгу изазвао. Нико са мало памети, од срамоте, не би ни могао да одигра такву улогу. Њему, дотле једном од “Рокера с Мораву”, били су довољни само паре, куће, авиони… Свеједно му је било што је у међувремену све што је вредело у Србији потпуно пропало. Никад није ни био део света који је мислио својом главом. Из своје ружичасте стварности готово и није излазио. А није ни смео! Сви његови другови и пословни партнери добили су метак, труну по затворима или су у бекству са црвеним потерницама Интерпола. Он је остао у Београду као чувар њихове заоставштине, налазили се они на овом или су већ на оном свету.
 
Није Александар Тијанић баш неупућен кад тврди да је телевизија “Пинк” више дело колумбијско – српске мафије, него режима Слободана Милошевића. Он и Митровић су били ривали око Мире Марковић. Иако се натчовечански трудио, Тијанић је изгубио. Уличарска бистрина, дрскост и безобразлук нису му довољни против неког ко уме да се свакоме и на сваки начин увуче. У време вишемесечних демонстрација ‘97, пошто су Милошевић и Мира Марковић покрали изгубљене локалне изборе, Тијанић се поколебао. Помислио је да Слоба пада и понудио се да га изда. Мира Марковић му је рекла да је најобичнија пичка, кад је поднео оставку на место министра информисања, са кога је забранио више српских медија него сви пре и после њега, укључујући и ратног министра Александра Вучића. За разлику од њега, Жељко Митровић је зграбио “калашњиков”, отишао на контрамитинг и заклео се Мири да ће да пуца на непријатеље, иначе углавном гледаоце “Пинк”-а, чије су звезде тада били Клеопатра, Видовита Зорка, Борис Бизетић и Рушка Јакић. Жељко је тако постао Велики Жељко. Запалио је студио, који није био његов, и преко “Дунав осигурања” (поуздана јуловска веза Небојша Маљковић) добио одштету да изгради велелепну зграду “Пинк” телевизије на Дедињу. Кад му је затребало још пара, истим каналом добио је обилну надокнаду штете, јер му је телевизија тобоже страдала током НАТО бомбардовања зграде ЦК, иако је, као национално добро, на време била евакуисана у зграду “Генеxа”. Пошто је са Арканом, Цецом, Минимаксом и Шешељом потпалио Србе да се супротставе НАТО-у и свету, Митровић је на челу патриотске естраде, са београдских мостова позивао НАТО да их бомбардује. Што је Србија постајала разрушенија и опљачканија, он је био утицајнији и богатији.
 
ЈУЛ је стварно био цоол за Жељка Митровића, и за његовог дугогодишњег пословног партнера Александра Лупшића. Само су обични, културни, поштени и паметни Срби патили и сиромашили. У бившој Југославији, тај Лупшић радио је као представник војне шпијунске организација “Ина-турс” у Бечу. Продавао је нафту и оружје. Требало је унапред наоружати будуће зараћене стране. Човек таквог педигреа био је идеалан за ширење слободе медија у деспотској Србији. Да направи новине у служби Слобе и Мире, које ће личити на опозиционе. Александар Лупшић је са Мањом Вукотићем покренуо “Блиц”, да би се осудиле демонстрације против Слободана Милошевића. То је Лупшића препоручило још више за поверљивог светског човека Влајка Стојиљковића и Радета Марковића. Није испунио задатак да Влајкова симпатија Јадранка Јовановић запева у бечкој Опери и пробије санкције, али вероватно јесте неке друге. Није он био лош ни са корумпираним опозиционарима. Беба Поповић је организовао је састанак Жељка Митровића, Милана Бека и Милорада Вучелића, на коме је одлучено да Лупшић исплати Марији Милошевић пет милиона марака за ТВ “Кошаву”, а да ће му се то касније надокнадити. Кад је начуо за то, Зоран Ђинђић је побеснео, па је Лупшић ступио на страну Коштунице и две године водио кампање против Ђинђића као мафијаша и шверцера цигарета, који са Чуметом асфалтира путеве по Србији. Није изненађење што је, као награда Лупшићу, национална фреквенција додељена порно телевизији “Кошава”. Коштуница је ту био од речи. А Жељко Митровић, ако је раније Марији Милошевић направио ТВ “Кошаву”, био је дужан да помогне и Лупшићу, који се у међувремену афирмисао као успешни продуцент порно филмова у Србији за западно тржиште.
 
Жељко Митровић је кренуо да освоји Холивуд. Задужио се неколико десетина милиона евра и почео да гради џиновска студија у Добановцима. Сада не може више да плаћа рате кредита, па у тим хангарима производи жваке. Планира да се извуче, кад прода телевизије “Кошаву” и “Авалу”, које је, са Лупшићем и осталим Милошевићевим људима (Данко Ђунић), добио на РРА лутрији. Угледни “Њујорк тајмс” објавио је да је његов кључни пословни партнер Грег Стивенс умро у Холивуду од “лоше српске дроге”. А Жељко је инвестирао у њега. Земунски клан бринуо се о расположењу Грега Стивенса, који је и “земунцима” обећавао да ће да их води у Холивуд, пошто су постали превелики за Србију. У велелепној згради телевизије “Пинк” чешће је боравио Влада Будала, чак и од Бебе. А кад су долазили Чуме, Легија, Душан Спасојевић, Багзи и Кум Луковић, били су то холивудски спектакли, па су се Жељко и Милица понудили да их, као драге госте, лично послужују. Сви они оптужени су за атентат на премијера Ђинђића, а Жељко Митровић се нашао у наручју – Коштунице. Да не буде сувише сумњиво, мало га је завитлавао у луткарској серији “Никад извини”. одрекао се Бебе, али није Владе Будале и осталих. Стотине милиона евра земунског клана никад нису пронађене, пошто их нико, осим Тијанића, није ни тражио у телевизији “Пинк”.
 
Жељко Митровић је само вешти “стилиста”. За телевизију “Пинк” дуже га неки много моћнији. Током прошле деценије у Србији се на гомили нашло прилично неопраних пара, које су желеле да несметано владају, ма шта се десило после Милошевића. Као и Ђунић, Жарко Зечевић, Милан Беко, Млађан Динкић, и Жељко Митровић помаља се на површини тих “црних фондова”, за које не мора да зна Коштуница, али са којима је сваки дан у току Александар Никитовић. Ту се знају строга правила игре, а јавним играчима су дати на лично коришћење искључиво луксузни стан и храна. Жељко Митровић је јефтино прошао. После Петог октобра професор Чедомир Чупић предлагао је да се зграда “Пинк” телевизије сруши, као бесправно подигнут објекат. После атентата на премијера Ђинђића, Небојша Човић је тражио да се у “Сабљи” ухапси Жељко Митровић, јер му је било сумњиво шта је петљао са Земунцима. Жељко се лако одбранио од два усамљена напада. Довољна је била агресивна реторика у “Пинковим” вестима, да их слисти. Петог октобра 2000. године, Пинк телевизија није радила. Шестог октобра ујутро, у студију ове телевизије, уживо, појавио се Млађан Динкић у угодном разговору са Жељком Митровићем. Био је то знак да су овом ЈУЛ-овцу греси опроштени. Телевизија Пинк на јаслама нових власти живи још боље него у милости Мирјане Марковић. Жељко Митровић, бивши миљеник бивше прве другарице, сада преко српског новинарског талога тврди да са тадашњим властима није имао скоро ништа. Чињенице говоре супротно.
 
24. децембра 1999. године избио је, у рано јутро, пожар у телевизији Пинк. Било је то пет дана након што је ова медијска кућа потписала полису осигурања са осигуравајућом кућом “Дунав”. Из следа догађаја постаје јасно да је постојао план да део студија телевизије Пинк изгори, а да његов власник наплати од осигурања велики новац. По начину на који је осигуравајућа кућа “Дунав” поступала, било је јасно да са наплатом неће бити проблема. Била је то 1999. година, била је то омиљена телевизија прве другарице Мирјане, а Жељко Митровић омиљен у подмлатку њене партије. Недељу дана пре паљевине у студију телевизије Пинк на привременој локацији у згради Народног универзитета “Браћа Стаменковић” Митровић потписује са “Дунав” осигурањем полисе на покретну технику, али – и на грађевинске објекте. Укупан профит од ове паљевине био је 23 милиона динара, или 800.000 немачких марака. Није то био ни први ни једини “екстрапрофитни” пожар у Београду тог доба. На задовољство клана Александра Никачевића ондашње владајуће партије, изгореле су просторије Демократске странке у Нушићевој улици, и ДС је наплатила велику одштету и отишла на другу адресу, а подмладак СПС се уселио и одмах направио клуб затвореног типа. Ово је био пример кохабитације и како слога партијских олигархија може донети корист, али на штету грађана. Горело је и Југословенско драмско позориште, и та сумњива ватра донела је велики новац од ког су неки савремени неимари правили себи задужбине. Телевизија Пинк и Жељко Митровић, 22. децембра 1999. године имали су полисе осигурања имовине ТВ Пинк за 1998/99. годину, урађене на основу набавне, ревалоризоване вредности према билансу стања 31.12.1997, са уговореним увећањем књиговодствене вредности 100% и уговореним растом цена на мало. Осигурање је урађено са роком трајања 10 година и одобреним попустом од 10%. Са осигураником, телевизијом Пинк и Жељком Митровићем, уговорено је “осигурање од пожара и неких других опасности…”, “осигурање машина од лома и неких других опасности…”, “осигурање преносивих уређаја, апарата и инструмената…” Било је то у октобру 1998. године. А непуних недељу дана пре пожара у телевизији Пинк, та кућа и њен власник обнављају полисе осигурања, па је “покретна техника” претходне године осигурана на вредност од 1,5 милиона динара, увећана на 2,5 милиона. Том приликом контролор услова осигурања и премије није извршио контролу полисе и обрачуна премије, како је то предвиђено у осигуравајућим кућама. Већ тада било је јасно да је режија ове лакрдије била смишљена. Осигурање имовине телевизије Пинк за 2000/2001. годину од опасности пожара “и неких других опасности”, урађено је према подацима из пописних листа на дан 31.12.1999. године, са повећањем од чак 500%! Жељко Митровић је набавну вредност опреме телевизије Пинк увећао за 500%. Само годину дана пре био је скромнији, па је та цена била увећана за 100%. Поред поменутих осигурања за пословну 2000/2001. годину, Митровић је и опрему коју је узео у најам од “Авала филма” осигурао на ондашњих 2 милиона динара. Да му је и ДОС-ова власт била благонаклона, говори и податак да је Контролор примене Услова и Тарифе извршио контролу закључења осигурања пред крај децембра 2000. године – након такозваних октобарских промена. Након пожара од 22. децембра 1999. године, из ког ће Жељко Митровић изаћи богатији за скоро милион немачких марака, стручна комисија компаније “Дунав осигурање” утврдила је узрок штете. У документу “Штета ПИ-52/99-пожар осигураника РТВ Пинк интернационал цомпанy”, пише да се “осигураник није сложио са висином процењене штете” и да је упутио приговор. Приговор су прихватили чланови већа “Дунав осигурања”, па је на основу тога и утврђена висина штете. Митровић је формирао своју комисију за процену штете која је заједно са комисијом “Дунав осигурања” радила на процени. Уобичајено је у оваквим случајевима да се записници и обрачуни обострано потписују. У овом случају, у документу под називом “Анализа интервенције”, који је потписао Душан  Милићев, командир ватрогасне бригаде која је гасила пожар, пише да  “Објекат није покривен уређајима за заштиту од пожара…ни у једном делу”! Даље пише да је у ходницима око студија постојала зидна хидрантска мрежа, али да “није коришћена”. Има у документу једна реченица која говори о суштини “самозапаљења”: да је “…до пожара дошло у студију ТВ Пинк доста пре алармирања ватрогасне бригаде…” Милићеву није промакло да је у студију телевизије Пинк било организовано дежурство, и да су код студија то дежурство обављала “два лица”. Зашто су та два лица гледала како студио гори “доста пре алармирања ватрогасне бригаде”? Ватрогасна бригада је доласком на место пожара установила да је “пожар већег обима”, па је наручила возила Земуна, Сурчина и Батајнице. Претходно у записнику, у делу “Развој и гашење пожара”, пише како је “због веће количине запаљивог материјала и висине студија од 9,5 метара дошло до велике концентрације врелих продуката сагоревања и дима до плафонске конструкције израђене од дрвета и трске омалтерисане са унутрашње стране…”. Дакле, студио са скоро десет метара високим плафоном је горео, а да то она “два лица” нису приметила. Потпоручник Милићев у извештају бележи како су чули да нешто у студију “пуца”. Милићев бележи и нешто што би осигуравајућем друштву требало да “боде очи”, да је приликом интервенције из пожара спасена опрема: из режије студија изнети су монитори, десет камера и друга опрема. Из канцеларијских простора изнето је више компјутера, на првом спрату из изложбеног простора изнете су слике, нотни записи, по речима стручног радника “од непроцењиве вредности”. Упркос томе што је ова опрема спасена, Жељко Митровић ће и њу наплатити од “Дунав осигурања” по цени увећаној од набавне за 500%. Ову дрску пљачку незграпно запаковану у инсценирани несрећни случај, Митровић је могао да спроведе само уз помоћ власти, која је и пропала пљачкајући властиту државу, на крају пљачкајући се узајамно. Закон је ту постојао за хумор.
 
Власник телевизије Пинк каже у једној дневној новини: “Тежак сам милијарду долара”. Кога би требало казнити: Митровића који је зарадио отимајући од државе и уз помоћ државе, или оне који су га амнестирали? По обарању Милошевићевих с власти, Митровић се ставља на располагање Горану Весићу, Чеди Јовановићу, а Љубиша Буха Чуме организује конкурсе за избор гологузих девојчурака. Када није био задовољан програмом Чуме је улазио са наоружаним телохранитељима. Већи део новца који је зарадио наплаћивањем у кешу од гостовања у његовим емисијама, Митровић је уступао главарима. Када је Војислав Коштуница изабран за премијера, Митровић подилази (преко своје жене) шефу канцеларије Владе за информисање, Срђану Ђурићу, и Коштуница је зажмурио.
 
МИРОСЛАВ МИШКОВИЋ, председник ДЕЛТА ХОЛДИНГ

Рођен је 1945. у селу Бошњану, код Варварина. Завршио је Економски факултет. Радио је “Југобанци” у Крушевцу. За генералног директора ХИ “Жупа” у Крушевцу именован је 1987, где је до тада био помоћник генералног директора за финансије. Мирослав Мишковић власник је највеће компаније у Србији. Његово богатство процењује се на 1,5 милијарди долара и расте. Његова Делта бави се производњом, малопродајом, извозом, увозом, заступањем страних фирми, дистрибуцијом, некретнинама, услугама инжењеринга и консалтинга, брокерским услугама и услугама осигурања, и запошљава 16.200 људи. Крајњи власник свих компанија Делта је оф шор фирма са Кипра.
 
У власништву Мирослава Мишковића је већи део малопродаје у Србији – трговински ланци Маxи, Пекабета и Ц маркет, хипермаркети Темпо. Од 2007. године стратешки партнер му је хрватски Агрокор, Ивице Тодорића, а од спајања две фирме требало би да настане предузеће с профитом од пет милијарди евра које би се котирало на лондонској берзи. Аутомобили фиат, алфа ромео, ланчиа, хонда, рено, БМW, козметика нивеа, спортска опрема нике, гардероба зара и јана, многи прехрамбени производи у Србију долазе преко Мишковићевих фирми. Има ексклузивни уговор с компанијом Интерспорт. Стратешки је партнер с групом Ђенерали и преко Делта Ђенерали продаје разна осигурања. Мишковић је дошао до власништва Предузећа за путеве Београд, пољопривредних предузећа Напредак из Старе Пазове и Јединство из Апатина, фирме Семе из Сомбора, сомборског Сунца и индустрије уља Дунавка из Великог Градишта, јагодинске кланице за производњу сухомеснатих производа Јухор, трговинске фирме Наматекс из Суботице, београдске Обуће. Већински је власник и новосадског Базара, и пословног простора Инвестбанке на Теразијама. Добио је, уз Хипо Алпе Адрија, Владимира Чупића, право изградње смештаја за Универзијаду који ће после спортског догађаја постати тржни центар у новобеоградском блоку 67. Велики тржни центар планиран је и на земљишту које је некад припадало предузећу Аутокоманда, а које је Мишковић купио. Гради мултиплекс биоскоп, куглану, играонице за децу и фитнес центар, тематске ресторане и кафиће. Један од највећих власника ораница у Србији јер је купио 20.000 хектара земље кроз војвођанске пољопривредне комбинате. Производи и тргује кукурузом, пшеницом, јечмом, производима од уљарица и сточне хране, сунцокретом, сировим и јестивим уљем, бави се и прерадом меса. Мишковићеве фирме и фабрике тргују и производе пестициде, минерална ђубрива, гранулате, гуме, виљушкаре, моторна уља, антифриз, акумулаторе и резервне делове за бицикле. Фирма Делта брокерс заузима треће место по тржишном учешћу трговином на београдској берзи. Лондонски Сандеј тајмс је писао да је Мишковић свом сину купио вилу у Лондону вредну 25 милиона фунти. Иза свих Мишковићевих фирми стоји фирма Хемслејд са Кипра, која је до продаје италијанској банци Интеза била, противно закону, власник банке Делта. Мишковић је на том послу зарадио 350 милиона евра, а новац је завршио на Кипру. У Делти кажу да је Хемслејд власник по савету страних стручњака јер у свету велике компаније тако функционишу и то је по закону, да би се плаћао мањи порез.
 
Почетком 1990. именован је за потпредседника Републичког извршног већа, у време кад је исту функцију обављао и Душан Михајловић, бивши министар полиције. Као директор ХИ “Жупа”, своју способност за бизнис исказао је потезима попут, на пример, куповине расних коња из САД и њихове препродаје купцима из Холандије. Већ следеће године основао је “Делта холдинг”, у којем је као “сувласник” имао 25 % капитала. За Мишковићево име почели су да се везују послови на више континената: аутомобили, откуп стоке, бицикли, хладњаче, печурке, трговина, банке, пословни простори, прерада дрвета, целулоза, те градови Москва, Пекинг, Никозија, Милано, Сибир… Откуд паре да започне све то? Неки који га добро познају тврде да заштитни знак “Делта холдинг”, не значи “Делта М”, него “Делта 3 М”, од Мирјана, Марија, Марко (Милошевић). Чињеница је да државни службеник са чиновничком платом, није могао све то да финансира. Логично, Мишковић је све то створио новцем Милошевићеве државе. Неки извори сматрају да су на то рачунали они који су га киднаповали 2001. године, екипа из Јединице за специјалне операције која је своје полицијске легитимације злоупотребљавала и “унутар породице”. О отмици Мирослава Мишковића и данас се мало зна. У пролеће 2001. године, од стране припадника “Земунског клана”, Мишковић је отет по налогу Душана Спасојевића и Милета Луковића Кума, а уз асистенцију Милорада Улемека-Легије. Цена његовог откупа, 7 милиона марака, експресно је плаћена. Разлози његове отмице и тако висока “откупнина” бивају јаснији ако се има у виду да је Мишковић имао неизмирене обавезе ЈСО, која је у јесен 1995. године обезбеђивала Мишковићеву експлоатацију шумске грађе из сремско-барањске области. Грађу је извозио у Грчку. У договору око добити за ту грађу учествовали су Радован Стојичић Баџа и Жељко Ражнатовић Аркан. Како је договор био прекршен, а Мишковић није платио “партнерима”, дошло је до отмице након које је плаћено тих 7 милиона марака. На дан отмице, Мишковић је био на отварању сајамске приредбе у Београду, у друштву људи из врха власти, и министра полиције Душана Михајловића. Истог дана је отет је. Отмица се памти по томе што је Душан Михаиловић понудио оставку на место министра полиције “до 15 маја” ако се случај не реши, и по изручењу “групе грађана” од стране француске полиције српској полицији, који су провели извесно време у београдском ЦЗ, па пуштени на слободу. Михајловић није дао оставку. Мишковић није давао изјаве. Нико није оспорио да су људи изручени од стране француске полиције били умешани у отмицу. Сви они били су и на листи осумњичених за атентат на премијера Ђинђића.
 
Мирослав Мишковић започео је своју империју по налогу Слободана Милошевића и Мирјане Марковић. Као кадар ЈУЛ-а, Мишковић добија позив да буде потпредседник Извршног већа Србије. Постојали су планови да он постане премијер, али Милошевић је од те намере одустао. У стану породице Милошевић, када се породица преселила на Дедиње, Мишковић је основао предузеће “Делта Холдинг”, у коме је имао 25%. “Делта холдинг” основана је почетком фебруара 1991. године и имала је пет чланица – “Делта М”, “Делта банку”, “Делта осигурање”, “Делта спорт” и “Делта МЦ”. Мишковић је сваку од од ових пет компанија разгранао на много мањих пословних група, као што је то радио Богољуб Карић са “БК Компанијом”. Само “Делту М”, на пример, чине “Делта Ин”, “Делта Ауто”, ДМД, “Делта Интернационал”, “Маџи”, “Детмиле”, “Делта Агрохемија”, “Делта Инвест”, “Делта Аграр”, “Дифасхион”, “Делта Фунгхи”…
 
Муњевити успон империје Мишковић почиње 1993. године у време хиперинфлације. Од Народне банке Југославије Мишковићева банка куповала је девизе парама из примарне емисије. Доласком Мирка Марјановића за председника Владе Србије, уз посредничку улогу Душана Михајловића, који је био коалициони партнер СПС, пензиони фонд Србије је, уз одобрење Мирјане Марковић и Слободана Милошевића, пребачен на рачун Мишковићеве банке. Паре Електропривреде Србије и других јаких групација пренете су на рачун “Делта банке”, чијим парама је Мишковић располагао.
 
Када је Милошевић изгубио власт, Мишковић, стари кадар Савеза комуниста Југославије, одмах пружа своје услуге новој власти. Контакт са Ђинђићем остварио је преко Милке Форцан, кћери Јована Милеуснића, директора “Југохемије” и снаји Боре Форцана бившег начелника за материјално-финансијске послове ССУП, која је претходно остварила везу са Борисом Тадићем, савезним министром за телекомуникације, када је “Делта” под чудним околностима преузела кредит за продати Мобтел, односно Телеком, што је премијер Ђинђић касније оспорио и најавио Тадићеву смену. Мишковић је наставио, преко Слободана Радуловића, да ради са Драгољубом Марковићем, власником “Крмиво продукт”, али највише са фирмама чији је власник Душан Михајловић, и његовом пословном империјом “Лутра”. Посебне шпекулативне послове Мишковић је обављао уз помоћ Љубомира Михајловића, директора “Комерцијалне банке”.
 
Мирослав Мишковић је своју пословну империју створио парама породице Слободана Милошевића. У томе лежи део енигме блага које је Милошевићу приписивано до октобра 2000. године, а које касније Интерпол није могао да пронађе. Гувернер Народне банке Југославије Млађан Динкић настојао је да то прикрије и омогућио је Мишковићу и његовим сарадницима да га сакрију.
 
Док Карићи, пореклом из Пећи, теже бројној породици, Мишковић, као Моравац, нема култ бројне породице[15]. Ако “Делта” има вредност преко три милијарде евра, логично је да се утврди колико је Мишковић платио пореза и како правда своје богатство. Када је закон о екстрапрофиту плашио тајкуне по Србији, Мишковића нико га није гурао у врх сумњивих, нико му није тражио да врати стотине милиона узетих из примарне емисије, да плати неплаћени порез, да докаже порекло имовине. Оно што му је разрезано, нешто испод пет милиона марака, објективно није ни осетио. Мишковић је доследно опрезан у публицитету. Иако из социјалистичке директорске структуре, научио је да за односе са јавношћу има свог менаџера. Остају тајне: ко су оснивачи компаније “Делта М”, како је стварно почела и како је Мишковић утростручио богатство после 5. октобра.
Мишковић, малим акционарима не мисли да објасни њихову судбину, ни у сукобу са њима нити када су његови менаџери улазили у “Пекабету”, кријући као пословну тајну да ли је у успешну снабдевачку компанију Београда уложио само 14 или 40 процената, колико је у његовим рукама. Мишковић држи министре, извршну власт, судије, тужиоце, полицију, и нико јавно о томе не сме ни да зуцне. Ово питање избило је на видело када је Александар Влаховић оптужио све који су посумњали у његов модел приватизације, који није виђен у Европи. Није лако објаснити зашто се брише афирмисана фирма, Пекабета и уместо ње појављује  Маxи.
 
Када су га Милошевићеви оперативци извукли из двоипособног стана у Крушевцу, Мишковић је схватио да његов шеф не воли да се људи око њега истичу у јавности. Он је, смишљено, пуштао у јавност да “М” уз “Делта” значи – Мира, Марија и Марко. То је годило Мирјаниној сујети, а Мишковић је газди Слоби давао до знања да је само чиновник. У време Милошевићеве владавине, Мишковић је са министром Боришом Вуковићем, коме се траг губи у Ираку, располагао квотама и дозволама за извоз и увоз. Мишковић је био успешнији од “Генекса”, “Инекса” и свих великана наше спољне трговине. Министру Вуковићу растао је рејтинг у ЈУЛ-у и код Мирјане Марковић, јер је преко Мишковића обезбеђивао средства за рад ове организације.
 
Главно богатство Мишковић је стекао после 5. октобра. Појавио се са низом великих, добрих и успешних фирми. Преузео је заступништво “Фијата” и “Алфа ромеа”, иако су још радиле искусније и традиционално добре ауто-куће. Почео је да гради фабрику детерџената у Зрењанину. Онда је отворио своју банку, једну од ретких која је уживала поверење Млађана Динкића. И најзад, у његовој пословној империји појавио се систем “Маxи”. После Петог октобра нагађало се ко су стварни саветници Мирослава Мишковића. Његов човек, Немања Колесар, убачен је као шеф кабинета премијеру Зорану Ђинђићу, а Весна Арсић инсталирана је као вицегувернерка Народне банке Југославије. Посебно је Мишковић успевао да “ради са београдским новинарима, као најјефтинијом робом”. Мишковић је, преко Колесара, успео да узме под своју контролу половину српске привреде, и већину припадника “седме силе”. Влада Србије би морала да саопшти јавности колики је удео Мишковића у “Пекабети”. “Пекабета” је некада била други снабдевач Београда и Србије, али је отета од Мишковићевих џелата, без уложених пара. Јавност о томе ћути, можда и због чињенице што утицајни новинари РТС (о генералном директору да и не говоримо) и других медија, укључујући и неке ПР стручњаке, мењају своја кола уз симболичну доплату код Мишковића. Млађан Динкић морао би да јавно проговори о Мишковићевим квотама и дозволама, колико је екстрапрофита требало њему наплатити, а посебно како је и за колико Мишковић продао “Делта банку” и како је сав новац (270 милиона евра) изнео из земље, а да му је министар финансија честитао? Мишковић данас почиње да делује као класичан силеџија.
 
Последњих година Мишковић је, поучен искуством Милана Бека и Предрага Ранковића Пецонија, користећи тежак економски положај сељака, будзашто откупио око 30 хиљада хектара обрадивог земљишта. Земља је и даље запарложена, јер Мишковићу не пада напамет да се бави производњом, он чека боља времена да земљу препрода[16].
 
Када је 28. јуна 2001. године, Слободан Милошевић изручен Трибуналу у Хагу, два блиска Милошевићева сарадника, Мирослав Мишковић и Душан Михајловић, приредили су вечеру у ресторану Мишковићеве “Делте”. Мишковић је лично дочекивао госте – Душана Михајловића, Зорана Мијатовића, заменика начелника Ресора државне безбедности Србије, Бору Галића, Мијатовићевог сестрића, шефа кабинета начелника РДБ, Чеду Јовановића, шефа посланичког клуба ДОС у Скупштини Србије, Ентони Монктона, дипломату из Амбасаде Енглеске и обавештајца МИ 6 и господина Блејка из Амбасаде САД. Мишковић и Михајловић наздрављали су изручењу бившег председника СРЈ.
 
Тајкун који је преко Кипра опрао највише државних пара за време Милошевићевог режима је Мирослав Мишковић, председник компаније “Делта”. Он је у те сврхе прво на Кипру основао фирму “Хемслејд трејдинг лимитид”, а затим “Делта банку”. Новац је изношен у џаковима и уплаћиван на рачуне “Популар банке” на Кипру и у Грчкој. Ти рачуни гласили су на кипарске офшор фирме, као што су “Антексол” и “Браункорт”, које су имале фиктивне власнике, а њима су управљале локалне адвокатске канцеларије. С обзиром да је у питању био државни новац, Београдска банка ЦОБУ на Кипру (испостава Београдске банке из Београда) давала је налоге тим офшор фирмама коме да уплаћују тај новац. Тако је “Антексолу”, којом је руководила адвокатска канцеларија Тасоса Пападопулоса, садашњег председника Кипра, ББ ЦОБУ давала налоге за уплату на рачун многих српских фирми, а међу њима највише је било Мишковићевих. О повезаности “Хемслејда” и “Делта банке” говори податак да су у неким случајевима налози гласили на “Хемслејд”, па руком преправљани на “Делта банку”. Када је Млађан Динкић после Петооктобарских промена тражио српски новац на Кипру, тајкуни на челу са Мишковићем понудили су му да ради за њих. Динкић је угасио четири велике српске банке под изговором да су неликвидне, како би уклонио доказе о токовима новца. Али папири на Кипру су опстали и на основу њих је у Београду поднета кривична пријава против Динкића, Мирољуба Лабуса, Младена Спасића и још четворо актера заташкавања крађе пара. Тужилаштво чека да је активира, што се неће десити док Владом управљају тајкуни који су опрали тај новац.
 
Окружно јавно тужилаштво у Пожаревцу подигло је оптужницу против Драгољуба Митића, бившег директора “Пожаревачке банке”, јер је, између осталог, омогућио 1992. године предузећу “Хемслејд” из Никозије да без уговора добије 100 хиљада немачких марака у готовини, а предузећу “ДЕЛТА М” 659.735,66 у данашњим еврима. Заменик јавног тужиоца Дмитар Крстев предложио је да се у доказном поступку као сведок саслуша и Мирослав Мишковић. Мишковић ни у овом случају није сео на оптужентчку клупу.
 
РАШКО МОСКОВЉЕВИЋ, директор СЦП, Београд

“Бигз паблишинг” се жали на уговор о физичкој деоби, који је оверен у Другом општинском суду у Београду 21. новембра 2002, по коме је “Бигз графичком предузећу” припало 18.195 квадрата, а “Бигз књижарско-трговинском предузећу” 1.433 квадрата. На аукцији, Жужул је купио само 2.482 квадрата на трећем спрату вишеспратнице БИГЗ. Жужул сматра да је “Бигз холдинг” тада оштећен, тиме и његов “Бигз паблишинг”, као наследник холдинга. Једна од највећих издавачких кућа у СФРЈ, Београдски издавачки графички завод, подељен је 29. новембра 2002. на три зависна предузећа. “Бигз графичко предузеће” је још увек друштвено предузеће јер аукција није успела због цене од 197 милиона динара и инвестиционог програма од 340 милиона динара. Други део “Бигз” је књижарско-трговинско предузеће које је прошле године купио извесни Рашко Московљевић за 220 милиона динара. Треће тужено предузеће је “Слово”, које је приватизовано, а које је наследник словоливнице и заузима око хиљаду квадратних метара.
 
Иницијативу за изградњу првог игралишта у Војводини и Србији после Другог светског рата покренуо је 2001. Драган Васиљковић (капетан Драган), заједно са групом партнера које су чинили Зоран Вујовић, Рашко Московљевић, Драгомир Петровић и Саша Јокић, формиран је Голф Центар у Жабљу, близу Новог Сада и Зрењанина.
 
ГОЈКО МУХАДИНОВИЋ, саветник генералног директора Индустрије меса «ТОПОЛА»
 
ЗОРАН ОБРАДОВИЋ, председник ПЕТРОБАРТ-АВИА

Зоран Обрадовић председник је компаније, после НИС, водећег снабдевача Србије сировом нафтом и дериватима, и власника више од стотину пумпи на територији Србије.
 
Удружен са “Петробаром” (Зоран Обрадовић), Мило Ђурашковић, први асфалтер Србије, купио је Фабрику мазива Крушевац, изузетно успешне компаније из састава Нафтне индустрије Србије.
 
УО ФК Партизан

председник, Томислав Караџић
потпредседник Драгољуб Вукадиновић, председник Холдинга “Металац” Г.Милановац
потпредседник Расим Љајић, Министар за рад и социјална питања у Влади Србије
потпредседник Миле Јовичић, већински власник и директор “Топола комерц”
потпредседник Драган Ђурић, власник и председник компаније “Зекстра”
Затезало Ратко, генерални директор и сувласник фирме “Петробарт – Авиа”
Радовановић Бојан, помоћник директора предузећа “Дипос”
Мирослав Атељевић, власник и директор фирме “Акмер – М.” Швајцарска
Предраг Ђуровић, сувласник и председник УО “Житопромет” и “Сента Промет”
Душан Ступар, већински власник холдинга “Универзал” Београд
Предраг Петричевић, генерални директор и власник “СМБ – градња”
Радуле Караџић, генерални директор и власник “Кемоимпеx”
Митар Николић, власник и директор “Технокопа” Суботица
Радован Драшкић, генерални директор ЈКП “Зеленило” Београд
Макс Винтерфелд, генерални директор фирме “Порше” Београд
Ратимир Бабић
Душко Јовановић, генерални директор “Сава Реосигурање” Београд
Жембери Јанош, власник “Сат-Тракт Телецомуницатионс” Београд
 
Ауторски текст Зорана Обрадовића, као председника Пемед Гроуп Лтд, за Енергyобсервер:

“Петробарт – Лондон је безмало две деценије присутан на међународном тржишту нафте и деривата, да би од 2000. године, у намери да прошири послове на регион југоисточне Европе, отворио компанију и у Србији. Њен први и основни задак био је формирање дистрибутивне мреже бензинских станица, користећи са једне стране домаће ресурсе, а са друге искуства развијеног тржишта западне Европе. Петробарт је склопио уговор са једним од најпознатијих међународних ланаца бензинских станица – АВИА, који данас у земљама Европе има скоро 3.000 малопродајних објеката. Оно што сматрамо да је битно за ово тржиште јесте остварена синергија постојећег домаћег капитала и иностраног инвеститора, у овом случају Петробарта. Ми смо, као Петробарт–Лондон уложили у реконструкције преко 30 приватних бензинских станица укључених за кратко време у нашу мрежу, са планом да у овој години тај број достигне 40, у Србији, Црној Гори и БиХ. Циљ нам је да у 2006. наше пумпе, опремом, производима и услугама, са препознатљивим АВИА-шоповима, достигну врхунске светске стандарде. .  На домаћем тржисту приватни трговци учествују са више од 50% у укупном броју пумпи. То је изузетан капитал, који појединачно нема изгледа да преживи утакмицу са долазећим мултинационалним компанијама. Удружени у систем са препознатљивим брендом као што је АВИА, имају велике шансе и њихова будућност је сасвим извесна. У овој области не постоји стратегија дугорочног карактера. Тржиште је неконтролисано отворено за иностране компаније које су невероватном брзином изградиле значајан број бензинских станица, на најатрактивнијим локацијама, без икакве обавезе улагања у мање атрактиван део, производњу и прераду сирове нафте у домаћим рафинеријама. Слично се у Србији догодило седамдесетих, када је ИНА, на бази привремених дозвола направила своју мрежу у Србији. То осећа нови власник Беопетрола, Лукоил када треба да приступи реконструкцији тих пумпи, без валидне документације. Обрнут пример имамо у Словенији, где нафтном гиганту Шелу није дозвољено да отвара бензинске пумпе само на аутопутевима, већ је тражено да претходно задовољи и услове, који су важили за домаће дистрибутере.                                             

У таквом амбијенту послује у Србији и Петробарт, што је резултирало неостварењем задатих циљева. Петробарт – АВИА је у 2005. планирала прераду цца 500 000 МТ сирове нафте, а остварили смо само 50% од тога. Разлог: неспровођење уредбе о формирању цена деривата од стране органа који су иначе ту уредбу сами донели. Наша компанија је због таквог понашања надлежних имала не само умањен укупан промет, већ и директан губитак од преко три милиона америчких долара, због чега је била спутана да испуни планове развоја АВИА мреже. Укупни губици, свих прерађивача сирове нафте у Србији, само из разлога непоштовања уредбе, а у ситуацији када је тржиште сирове нафте стално расло, износе цца 150 милиона америчких долара. Поред овога, губитке је инкасирала и држава, јер је остварен знатно мањи промет тј.прерада, те је по основу акциза и пореза и сам буџет био ускраћен. Подсећамо и на несташице деривата у пролеће прошле године и проблеме, које је посебно имао сектор аграра када је било у питању снабдевање дизел горивом. Сведоци смо исте праксе, када цене деривата нису пратиле ново поскупљење нафте на светском тржишту.                                                                               

Почетни добри резултати финансијске консолидације државног нафтног сектора, после 2000. године, овом политиком нереалних цена кроз непримењивање уредбе и непостојања дугорочне стратегије пословања на нафтном тржишту, озбиљно су угрожени, посебно у последње две године. То и те како осећају међународни финансијски актери-банке, који послују на домаћем тржишту. То је велики минус када се у Србији истиче, од стране власти, отвореност и регуларност тржишта за инострана улагања.                                                                                                                                     

Што се тиче модернизације рафинерија НИС-а, исувише времена је изгубљено, и не мало пара потрошено на разноразне “стратегије“. Оно што је потребно урадити је одавно врло добро познато стручним људима у НИС, који су уз помоћ страних консултаната израдили врло детаљне планове и пројекте развоја. Било је и памети и капитала на домаћем терену да се ураде не мале адаптације које би дале сасвим другу слику наших рафинерија, које би у приватизацију ушле са бољом стартном позицијом.                                                                                       

Имамо врло амбициозне планове, потенцијал и капитал, спремни да унесемо светске стандарде на српско тржиште нафте и деривата, али не знамо како да се поставимо у овој ситуацији. Као резултат горе поменутих кретања имамо ситуацију у којој нпр. Лукоил за 2006. отказује годишњу прераду у домаћим рафинеријама и тражи увоз деривата. Шта ће за домаће рафинерије значити овакво понашање, можемо да наслућујемо. Верујемо да ће код надлежних надвладати економска логика да бензин не може бити социјална категорија, на терет нафте привреде. Покриће и признавање реалних трошкова производње, мора важити и у нафтној привреди. У обрнутој ситуацији, ни једном од актера на домаћем нафтном тржишту неће падати на памет да ради у корист сопствених губитака, односно продаје деривате јефтиније него што га кошта увезена нафта. Епилог ће бити неминовно штетан по све – потрошаче и привреду, јер на пумпама неће бити довољно горива, по нафтне компаније а посебно прерађиваче и трговце, јер неће испунити пословне планове тј. бележиће и даље губитке, и по државу која ће на тако смањен промет убирати знатно умањене износе по основу акцоза и пореза. Сматрамо да би редовније консултације надлежних ресора и носилаца енергетског биланса, пре свега прерађивача нафте, била добродошла у моменту када треба задовољити задатке макроекономске политике са једне, и економично пословање нафтне привреде са друге.”
 
СЛОБОДАН ПЕТРОВИЋ, генерални директор САЛФОРД ЦАПИТАЛ ПАРТНЕРС Инц.
 
НЕНАД ПОПОВИЋ, председник АБС-ХОЛДИНГС

Рођен је 30. септембра 1966. године у Тузли. Отац Немања био је универзитетски професор, а мајка Даница предавала је историју у основној школи. Тренирао је фудбал и кошарку у тузланском клубу “Слобода”, а са шеснаест годишна постао је најмлађи републички кошаркашки судија. Као основац и средњошколац имао је све петице, а нашао је времена и за бављење новинарством, и водио је школске новинарске и фото-секције. Дипломирао је на Машинском факултету у Београду, а магистрирао и докторирао на економским наукама у Москви. Одмах по завршетку факултета имао је прилику да бира између САД и Русије и изабрао је Русију. 1992. године, добио је посао у Москви, у швајцарској компанији “Еуромин”, где се бавио трговином производа обојене и црне металургије. 1994. године он и његов тадашњи шеф одлучили су да крену у приватни посао.

Његова компанија прерасла је у АБС Холдингс, који данас запошљава више од 5.000 људи и послује у Србији, Русији и Кини. Бујановачко предузеће “Лагадо”, које запошљава 200 радника, другу годину пословања након што га је купио АБС Холдинг, завршило је са око десет милиона долара промета, а више од половине произведене робе продаје у иностранству. Поповић у улагањима у југ Србије види начин за решавање проблема у том региону. На његов предлог, Влада Србије је оформила економски тим Координациоог центра за КиМ, на чијем је челу био две године. Члан је ДСС, али истиче да је “у добрим односима са представницима свих странака”.
 
Аутор је више од 30 научних радова и две књиге. Од 2000. године на Универзитету Ломоносов предаје Основе глобалних корпорација, а од 2001. држи предавања из бизниса на Московском државном универзитету и на Рударском факултету у Москви. Од руског патријарха Алексеја, због залагања за решавање статуса Космета и побољшања односа Српске и Руске православне цркве, добио је Орден преподобног Сергеја Радоњеског. Познат је као хуманитарни радник, и председник је и оснивач фонда “Славијански”.
 
Неко време био је на челу ФК Партизан. Долазећи на ту функцију, био је категоричан у намери да врати “гробаре” на југ и у томе је успео. Један је од суоснивача и потпредседник Српско-америчког центра, стручног тима за развој билатералних односа између влада ове две земље, а 2005. оснива Источноевропски центар за стратешки развој у Београду, чији је циљ развој регионалне сарадње. Ожењен је и има два сина и ћерку.
 
Октобра 2003. руски недељник “Верзија” објавио је текст “Југословенски лешинари”,  Пјотра Прјанишњикова, са бизнисменом и председником УО КК “Партизан Мобтел” Ненадом Поповићем у главној улози. Чланак “Верзије” разобличава технологију “стратешког партнерства” које је Поповића учинило угледним широм света, а који се у српским транзиционим токовима помиње не само као финансијски консултант Влада Дивца у докапитализацији “Књаз Милоша”, него и као партнер.
 
“Пре отприлике две године у “Кузњецким феросплавима” су се појавила два симпатична човека, који су се представили као Ненад Поповић и Миладин Ранђеловић. “Тешки бизнис пут” у Русији, који су прошли ови држављани Југославије, био је веома упечатљив. По њиховим речима, са њима су имали част да раде такве компаније као “Марк Рич АГ”, “Еурамин”, “Коалцо”, “Марк Рич инвестментс АГ” и “Транс ворлд груп”. Као што је нормално у руском бизнису, капитал који су стекли у бизнису уложили су у кипарску оф-шор компанију “ЦИФ индастрис Лтд”. Аутор пише да су се Поповић и Рађеновић у фабрици силицијум гвожђа, без кога не може да се добије челик, појавили у тешко време кроз које је пролазила руска економија. Нису дошли “празних руку”, већ са предлозима и привлачним обећањима о најмање пет милиона долара инвестиција и обнови технолошке базе за рачун познате шведско-швајцарске компаније “АББ”. Кузњецки металурзи нису могли да се одрекну такве понуде, па су Поповића и Рађеновића прихватили за равноправне партнере. Појачање са страним пасошима бавило се више личним него проблемима производње. Паралелно с обећањима, два југословенска бизнисмена реализовали су и “преузимање”, којим су постали власници пакета од 27% блокирајућих акција једног од највећих предузећа црне металургије. Одмах после тога пријатељске речи заменили су уценама “Кузњецкије феросплави”: “Ми се нећемо мешати у управљање компаније, а ви ћете нам за то плаћати 50 одсто добити предузећа”. Прјашњиков пише: “На путу руског бизниса Поповић и Рађеновић су нашли и компањоне – сународнике Горана Малбашића, Небојшу Влаховића и Бранислава Медаковића, под заједничком руско-швајцарско-шведском фирмом “АББ Реле Чебоксари”, која покушава да уђе у предузећа угаљно-металуршког комплекса Русије, са циљем успостављања контроле над стратешком производњом. “Кузњецки феросплави” нису усамљен случај да су несавесни страни инвеститори увукли руководства предузећа у судске спорове. Врло често као такви појављују се бивши ситни чиновници амбасада некада пријатељских земаља. Они не само да добро говоре руски језик, него се прилично добро сналазе и у нашим законима, али добро познају лакому душу руског чиновника и руководиоца предузећа, поготово ако балансирају на граници банкротства”.
 
ДРАГИЈАНА РАДОЊИЋ ПЕТРОВИЋ, председник УО М&В ИНВЕСТМЕНТС ад

Рођена је 1.10.1970. године. Дипломирала је на Економском факултету у Београду, смер финансије, банкарство и осигурање. Каријеру почиње у Београдском есконтном центру 1995, а после две године прелази у МК Комерц, Миодрага Костића (у званичној биографији пише да прелази “у М&В Инвестментс на позицију брокера”). Председник је Скупштине акционара друштва Књаз Милош Аранђеловац, члан Управног одбора Дијамант ад Зрењанин, ФК Партизан, и Пословног удружења берзе и берзанских посредника, као и председник Управног одбора М&В Инвестментс. Похађала је конференције “Еуромонеy”, радне групе ЕБРД, и берзе и друге институције у иностранству, у циљу усавршавања и имплементирања искуства на тржиште капитала Србије. Учествовала је као предавач, модератор и панелиста на конференцијама Савеза економиста Србије и то на Милочерском економском форуму и Копаоник бизнис форуму, и бројним конференцијама Привредне коморе Србије.
 
Већинским власником фабрике минералне воде из Аранђеловца самопрогласила се фирма “Апурна” иза које стоје Даноне&Дивац, а Централни регистар хартија од вредности, једини надлежан да прогласи власника, ћути. Истог дана, кад је то десило, Комисија за хартије од вредности дисквалификовала је Апурну из поступка куповине акција “Књаза Милоша” због кршења закона, али је неко из српске владе забранио да се та одлука објави. Председник Комисије Милко Штимац увече је колабирао пред зградом Владе и завршио у Ургентном центру. Афером у приватизацији Књаз Милоша правосудни органи нису се бавили, мада би то, према налазима Савета за борбу против корупције, било упутно. И у овој причи један од актера је Милан Беко. Тада се спекулисало да је он иза једног од понуђача за куповину аранђеловачке пунионице минерлане воде, инвестиционог фонда ФПП Балкан иимитид. Кад је ФПП Балкан лимитид победио у јавност је пласирано обавештење да Беко није газда већ само саветник овог фонда са Кајманских острва. У улози саветника Беко се, потом, појављује и приликом формирања понуде за преузимање акција Луке Београд. Саветовао је и луксембуршки фонд Ворлдфин. И овом приватизацијом бавио се Савет за борбу против корупције, који у свом извештају тврди да су посредне газде фонда Ворлдфин чланови Мишковићеве породице и Бекове иностране фирме. Интересантно је да се у Луксембургу, на адреси фонда Ворлдфин налази и поштанско сандуче фирма Нордфин, преко које је продат Ц маркет. Приликом куповине Књаз Милоша је, као извршни директор Агенцији за приватизацију државни пакет акција за продају дозначио Горан Мрђа. Тиме је, упозоравали су стручњаци, пред свршен чин довео све остале мале акционаре. Тај исти човек је сада члан Управног одбора Луке Београд. Агенција за приватизацију је, изгледа, добар расадник специјалних кадрова јер, и Вук Делибашић је пре преласка у фирму Фокус капитал партнерс, која се помиње као заступник Вордфина радио у овој институцији (агенцији) Владе Србије. Интересантно је, такође, откуд Горан Мрђа на функцији члана Управног одбора компаније Новости, где је Беко, као и у случају „Књаз” опет успео да да бољу понуду од прослављеног кошаркаша Владе Дивца. Званично, већински власник Новости (63,5 % акција) није Мишковић већ фирме Штадлукс и Ардос. Поред чланова менаџмента Делте  у управи Новости је и Горан Мрђа , као представник Милана Бека. Комисија за хартије од вредности дала је дозволу за оснивање Друштва за управљање инвестиционим фондовима „Росе ассет манагемент“. То је 14. друштво за управљање инвестиционим фондовима у Србији, а његови власници су Милан Беко и Миодраг Костић и директорка брокерске куће МВ инвестментс Драгијана Радоњић-Петровић. Директор Друштва је Горан Мрђа, бивши извршни директор Агенције за приватизацију и члан УО Луке Београд, чији је сувласник Беко.
 
Брокерска кућа МВ Инвестмент купила је акције “Новости” с намером да их препрода, а не да буде један од сувласника, изјавила је директорка МВ Инвестмента Драгијана Радоњић-Петровић. МВ Инвестмент је куповином 960 акција Новости на Београдској берзи постао власник 14,24% те компаније. Драгијана Радоњић-Петровић је као физичко лице купила 60, односно 0,8% акција Новости. “Као брокер МВ Инвестмент тргује на берзи за друге инвеститоре, али и за свој новац купује акције профитабилних компанија. Проценили смо да је куповина акција Новости у овом моменту добар посао, али да ускоро то неће бити ликвидне хартије од вредности због малог броја акционара те компаније”, рекла је. Та брокерска кућа куповала је акције Новости у договору с другим заинтересованим купцима, и узела је позајамицу од компаније Делта.
 
ОБРАД СИКИМИЋ, председник ДИНЕРС ЦЛУБ ИНТЕРНАТИОНАЛ БЕЛГРАДЕ Лтд.

Обрад Сикимић је рођен у Београду 1961. године. Завршио је Вишу туристичку школу у Београду. Почиње да ради као комерцијалиста за „Дајнерс клуб интернешенел” 1982, да би након непуне две године био постављен за регионалног директора за Србију, Црну Гору и Македонију. Постављен је за генералног директора „Дајнерс клуба” за Југославију 1996. У међувремену постаје и генерални директор „Дајнерс клуба” Македоније. „Дајнерс клуб” Београд је 2001. године добио награду за најуспешнију младу франшизу у ланцу „Дајнерс клуб интернешенел”. Изабран је 2002. године за председника одбора за картичарство у Привредној комори Србије, и за потпредседника Америчке привредне коморе Југославије.
 
Марта 2004 извештај Управе за борбу против организованог криминала МУП Србије открива каквим су сумњивим финансијским трансакцијама куповане деонице “Националне штедионице”. УБПОК је овај извештај урадио на захтев Владе Србије. Доказано је да је у другој докапитализацији фирма “Копром”, регистрована у Бечу, постала власник 37,1% акција НШ преко фирми “Сквадра”, “Пима”, “Принципал” и “Дајнерс клуб”. Ова докапитализација извршена је преко рачуна НШ у “Евроаксис” банци у Москви, чији су сувласници Војин Лазаревић и Вук Хамовић. Дана 13.09.2002. фирма “Копром”, чији су оснивачи фирма “Ледекс” која је у ликвидацији и “Сојузкоопвенесхторг Москва”, а директор Јованка Лајтфут Иванишевић, платила је по 600.000 евра на рачун “Принципала” и “Дајнерс клуба” за докапитализацију фирме, којима су купљене акције НШ. Као један од управљача и оснивача “Дајнерса” и “Принципала” појављује се Обрад Сикимић. “Напомињемо да се Обрад Сикимић, као сувласник предузећа “Пинципал” и “Дајнерс”, води као такозвано “повезано лице” у својству акционара код Националне штедионице” пише у извештају УБПОК-а. Највећи акционари Евроаксис банке данас су приватне фирме „YУ траст” са 16% и „МК комерц” и „Пима” са 11%. Власник ЕФТ, Вук Хамовић изашао је пре три године из ове банке, а Војин Лазаревић је и даље акционар и председник Савета директора банке. У Савету банке су и други бизнисмени из Србије, као Топлица Спасојевић (председник Црвене звезде) и Обрад Сикимић (Дајнерс клуб). Акције ове банке имају и Ерсте банка, Хипо РС, Национална банка Грчке, Универзал банка, НЛБ банка…
 
Децембра 2006. нови председник ФК Партизан постаје Ненад Поповић. Подпредседници су Драган Васиљевић, Небојша Вујовић, Драгољуб Вукадиновић и Драгијана Радоњић Петровић. Чланови управног одбора су: Радомир Антић, Макс Винтерфилд, Мирослав Атаљевић, Обрад Сикимић, Душан Ступар, Игор Милановић, Бојан Радовановић и Ратко Затезало. Већ у јуну 2007. Небојша Вујовић, Обрад Сикимић и Игор Милановић поднели су оставке на чланство у Управном одбору Фудбалског клуба “Партизан”. У изјави Тањугу навели су да су се на оставку одлучили јер се не слажу са закључцима Скупштине ФК “Партизан”.
 
РАНКО СОЧАНАЦ, генарални директор НЕЛТ

Скупштина кошаркашког клуба Партизан изабрала је Предрага Даниловића за председника клуба. Даниловић је именовао и управни одбор клуба, који сада чине: Владе Дивац, Драган Тодорић, Млађан Шилобад, Живомир Новаковић, Ђорђе Чоловић, Будимир Крстовић и Ранко Сочанац. Потпредседници су Ђорђе Чоловић, Живомир Новаковић и Андреја Младеновић.
 
ТОПЛИЦА СПАСОЈЕВИЋ, председник ХОЛДИНГ ИТМ ГРОУП доо

Топлица Спасојевић, председник ФК „Црвена звезда“, председник ИТМ „Гроуп“, Удружења корпоративних директора, члан Управног одбора клуба „Привредник“, гувернер у Привредној комори Јапана, потпредседник Националне алијансе за регионални развој Србије, члан председништва Савеза економиста Србије, пословни човек 2006. године, један од најуспешнијих пословних људи у Србији, љубитељ позоришта и добре музике и отац троје деце. Топлица Спасојевић рођен је 1956. године у Свилајнцу. У Београд долази на студије економије, које завршава 1980. после чега се, активно бавио спортом и улазио у менаџерске воде у „Југославијакомерцу“. Каријеру кошаркаша је због пословних улога морао да напусти. Од 1981. године до 1992. године радио је у Југославија Комерцу (у којој је Радмило Богдановић био председник УО), где је превалио пут од приправника до председника Управног одбора. 1992. године са колегом Синишом Раковићем оснива ИТМ груп која је брзо постала једна од водећих дистрибутивних компанија у овом делу Европе, пословима урушене Југославија комерц. ИТМ груп има, према извештају ревизорске куће Дилојт енд Туш, годишњи обрт од 200 милиона евра са стопом раста од 3%. Компанија ИТМ се бави дистрибуцијом највећих светских робних марки, брокерским пословима, консултацијама, пољопривредним и другим делатностима. ИТМ је један од чланова конзорцијума оснивача ТВ Авала. Осим у Србији, „ИТМ” има ћерке фирме у Аустрији, Великој Британији, Русији, Македонији, Кипру, БиХ и Црној Гори. На тржиште Велике Британије извози највише пољопривредене производе. Основна делатност ИТМ-а је дистрибуција, а власник је и брокерске куће “ИТМ Монет” и фирми “Фокус капитал партнерс”, “Синерџи” и “Рос саут ист”, фирме која се изворно појављивала на сајту истог овог удружења као фирма Милана Бека, које пружају консултантске услуге на пољу спајања и аквизиција. Када је Драган Стојковић отишао, а за председника ФК Црвена звезда дошао је Топлица Спасојевић, што се повезује с жељом Делте и Мишковића. Топлица Спасојевић је од 1994. власник фирме ИТМ. Фигурирао као нови председник Привредне коморе Србије, али се прочуло да је представник Мирослава Мишковића, који тако покушава да оствари утицај на Комору (поред оног преко Слободана Милосављевића). Мишковић је замољен да одустане од тога, па је Спасојевић дошао на чело Звезде. Фирма ИТМ је једно време била дистрибутер спортске опреме Најки, коју ексклузивно заступа Делта.
 
ИВАН СТАНКОВИЋ, председник ЦОММУНИС доо
 
НИКОЛА СТАНКОВИЋ, директор ХЕМОПХАРМ ГмбХ, Бад Хомбург

“Трудбеник конзорцијум” регистрован је маја 2005. као двочлано друштво. Оснивачи су “ИГМ Трудбеник” и конзорцијум 19 акционара, који су у овај “конзорцијум” унели уделе које је откупио Никола Станковић. На тај начин је “Трудбеник конзорцијум” постао власник 52% “ИГМ Трудбеник”, Акцијски фонд и ПИО фонд имају 40%, а код малих акционара је 7,52%. Овакви конзорцијуми оснивани су у Србији на основу Закона о привредним друштвима. Трговински суд у Београду је 27. фебруара 2006. године одредио привремену меру којом је забранио “Трудбеник конзорцијуму” отуђење и оптерећење удела израженог у акцијама “ИГМ Трудбеника”, уз образложење да је продаја акција обављена мимо организованог тржишта. Трговински суд у Београду поставио 3. марта 2007. године Николу Добријевић за привременог управника деоничарског друштва “Трудбеник конзорцијум”, али он ни после седам покушаја није успео да уђе у ову фирму, да ли зато што генерални директор и екипа око њега имају везе у државним институцијама и полицији, па годину дана не може да се спречи даље уништавање акционарског капитала. Овакав начин куповине акција, односно удела, дуго је оспораван, па и кошаркашу Влади Дивцу приликом покушаја куповине “Новости”. Одлука, међутим,  не може да се спроведе јер сваки пут када се покуша извршење супротстављена страна постави на капији раднике који прете да ће се полити бензином, а полиција не може да пужи асистенцију у складу са решењем јер је “Трудбеник конзорцијум”, у Агенцији за привредне регистре, намерно променио седиште фирме. Кључне конце у “Трудбеник конзорцијуму” вуку људи са стране који су откупљивали акције мимо тржишта. Њих не занима производња грађевинског материјала, чиме се “ИГМ Трудбеник” бави, већ само да преузму 100 хектара грађевинског земљишта преко пута Вишњичке бање чији је корисник ово предузеће. Главни је Никола Станковић, потпредседник “Хемофарма”, који је своје акције продао “Штади” и тај новац искористио да прибави, на описани начин, акције “ИГМ Трудбеника”.
 
БРАНИСЛАВ СТОЈАКОВИЋ, генерални директор ЕУРОСАЛОН

Завршио је Економски факултет (смер маркетинг) у Београду. Стојковић је од 1989. године ушао приватни бизнис, од када се бави продајом намештаја.
 
Министарство унутрашњих послова објавило је да је ухапшен бивши министар за саобраћај и телекомуникације Марија Рашета Вукосављевић и више директора Аеродрома Београд осумњичених да су злоупотребом положаја оштетили предузеће за 220 милиона динара и присвојили 60 милиона динара. МУП наводи да је УБПОК лишио слободе и уз кривичну пријаву привео истражном судији Окружног суда у Београду и бившег генералног директора Аеродрома “Београд” Бранислава Витасовића, заменика генералног директора Аеродрома Душка Грилихеса, бившег помоћника ген. директора Аеродрома Слађана Иковића и бившег координатора развоја Аеродрома Александра Ђордевића”. Ухапшени су и бивши директор Градевинске дирекције Србије Зоран Поповић, власник и директор предузећа “Еуросалон” Бранислав Стојаковић, директор предузећа “Термоенерго инжењеринг”, Јован Ђенадић директор предузећа “Колубара инвест-градња” из Београда Дејан Мишовић, заменик директора “Колубара инвест-градња” Лазар Бунчић и директор предузећа “Абиес систем” Предраг Вуковић. Читаву акцију покренуло је садашње руководство аеродрома, генерални директор “Аеродрома Београд” Небојша Недељковић, који се и сам испоставио као један од привилегованих апартчика-лопова, под заштитом Млађана Динкића: “Приликом мог ступања на дужност у мају, уочио сам, прегледајући документацију о инвестицијама које су у току, да су инвестиције за ВИП салон исувише велике. Спровео сам интерну истрагу и после доласка до одредених сазнања упутио сам допис МУП-у, УБПОК-у, да испита те наводе”. Стојковића истражни судија оптужује да је остварио противправну имовинску корист јер је намештај за ВИП салон продао по десетоструко вишим ценама. Сличан модел, продаје намештаја по знатно надуваним ценама, примењен је и при опремању БИА, за време Радета Булатовића, само што је, због блокаде рачуна Евросалона, испоручилац била Стојаковићева фирма Евролак.
 
Секретарица генералног директора и власника “Еуросалона” Зорица Мушковић каже да је са Браниславом Стојаковићем провела “13 магарећих година”. Последњих неколико година заузима “прву фотељу у сенци”. За шефову нервозу Зорица има решење – сецка воће и прави чамчиће од кајсија и јабука, а у фиоке смешта залихе слаткиша. Она “шефује” над два канцеларијска и два мобилна телефона. Многи у фирми би до директора – пролазе само они које она пропусти.

наставиће се

Институт Паралакс