КИНА је главни догађај краја ХХ века, а остаје и главни догађај почетка ХХI века.
Размере економије Кине – за време извођења реформи у тој земљи – повећане су безмало 40 пута!
Те реформе су узбудљиви пример за цео остали свет ефикасне и стреловите модернизације. Кинеске реформе су жива инструкција – шта једна земља треба да ради и како да то ради. Истовремене су реални прекор свима којима то исто не полази за руком.
Након што је Запад уништио СССР (тај процес се посебно темељно изучава за време обуке кинеских руководилаца горњег и средњег нивоа), ми смо привикли да живимо у Pax Americana, али се током последњих неколико година у многим земљама намеће утисак да се Pax Americana тихо и неприметно – без посебних скандала и конфликата – претворио у свет Велике Кине.
Ако желите да нешто продате – довољно вам је да се пробијете на кинеско тржиште.
Ако желите да нешто произведете – довољно вам је дођете у Кину.
Ако желите да нешто прогурате у некој земљи – довољно вам је да се о томе договорите са тамошњим Кинезима.
У многим местима у Европи (у белгијским и француским провинцијама, на пример) не воле да говоре енглески, па су моји познаници, који знају кинески, већ навикли да тамо о ономе што вреди погледати питају власнике кинеских ресторана.
Један мој познаник је пре неколико година у Црној Гори купио стан у згради коју су саградила тројица Кинеза – из Лондона, Москве и Хонгконга.
Поврх свега, од 1996-те – свако озбиљно разматрање и руско-америчких односа подразумева и Кину.
Кина је већ престигла САД по размерама своје економије (према паритету куповне моћи), а иде и даље јер све више повећава комплексност (а то значи и профитабилност) технологија којима овладава.
Међутим, није све то Кинезима пало с неба и није плод само вредноће народа: све је то, понајпре, резултат државне политике и државних напора.
Кинески државни апарат шокира својом компетентношћу, енергичношћу и одговорношћу функционера.
Они веома добро знају све битно у сферама своје компетенције, него и свега што је са њима повезано. Стиче се утисак да кинески функционер неће ништа заборавити нити криво повезати ни да га пробудите усред ноћи (…)
Посматрамо како технологије мењају и саму природу човека – у понечему до непрепознатљивости.
Гледамо и како новац губи знај, препуштајући своју социјалну улогу технологијама из којих израста социјални инжењеринг који обезбеђује тотално управљање људима без икаквог пресинга на њихове личне слободе.
Гледамо и како се глобално тржиште – као некада свеконтинент Гондвана – распада на макрорегионе. А ми у том човечанству које се распада морамо створити нови, свој нови свет. Свет за себе: то је наш заједнички посао.
Тешки, веома тешки и веома опасни посао (…)
Као неко ко је, почев од 1995-те, са изузетком прошле године, по неколико пута годишње боравио у Кини, могу да посведочим: разлика између наших култура, није само баријера, него даје и огромне могућности.
Русија и Кина се заиста међусобно допуњују, па су амерички аналитичари још претпрошле године са ужасом говорили да је наш стратешки савез симбиотички – не по замисли наших лидера, или по стању наших економија, него првенствено по самој природи наших култура.
Кинези генијално производе стандардне производе, чак и веома сложене, а ми смо способни да створимо и нешто принципијелно ново. То је најозбиљнија основа за нашу сарадњу и залог наше заједничке будућности (…)
Кина и Русија су практично у истом положају: за глобалне шпекуланте, који користе САД као своју организациону структуру и базу, уништење и Кине и Русије је категорички идеолошки – да не кажем религиозни – императив.
То није толико видљиво у случају Кине. Мржња и цинизам који се демонстрирају према Русији не показују се према Кини само из страха јер је Кина јача и не либи се да штити своје националне интересе. Међутим, унутар америчке елите постоји консензус: економија Кине се мора „одсећи“ од америчког тржишта.
Разлика између Обаме и Трампа је само у томе што је први хтео да то буде „одсецање“ по границама саме Кине, а други је спреман да то помери на границе самих САД. Али, то би у обе варијанте био страшан удар по данашњој кинеској економији.
Русији и Кини… из више разлога припада не само њихова заједничка будућност, него и будућност света.
Управљачка, кадровска и образовна катастрофа Запада… као и непостојање жеље и способности на Западу да се обуздају снаге глобалног тероризма и варваризације, које је управо Запад створио – само потврђују ту чињеницу (…)
Економски појас Пута свиле – то није трговинска, чак ни логистичка концепција, већ концепција најдубљег и темељног преобликовања целе Евроазије кинеским капиталом и, донекле, кинеским рукама.
Евроазијски економски савез је централни део новог Пута свиле, али не само из географских разлога (мада је објективно његово средишње језгро), већ зато што ми располажемо – а то признају и пријатељи и непријатељи – способношћу стратешког сагледавања и колосалним слободним ресурсима (…)
Ми волимо и умемо да е жалимо на живот, али ни једна генерација у историји човечанства није имала ни сенку наших данашњих могућности и ми морамо умети да их видимо и искористимо – паметно, брзо и у пуној мери.
Ми – Руси и Кинези – располажемо стереоскопским и панорамним сагледавањем ствари којем ништа не може умаћи.
Како је говорио Мао, којег памте и поштују и у нашој земљи, боље је ићи на две него на једној или једној и по нози. И, ми већ идемо заједно у неизвесност, претварајући, у складу а својим моћима, хаос у хармонију, комфор и поредак.
Пише: Михаил ДЕЉАГИН
Факти
