„Да је Косово изгубљено, говоре
они који су сами изгубљени!
Србин је онај кога се Косово тиче.
Јер оно није само овде на земљи
већ и на небу и свуда гдје
има српског народа“
академик Матија Бећковић.
Својевремено је власт Србије пристала да „косовско питање“ буде изведено из сфере утицаја Уједињених нација, у којима су Русија и Кина имале веома озбиљну улогу и утицале да не дође до ширег признавања независности лажне НАТО државе. У условима кризе у односима велесила, овакав приступ је изазвао противљење Запада, пре свега САД, Немачке и Велике Британије да се питање Косова суштински решава у УН, већ да се тај процес измести у надлежност ЕУ. На тај начин је смањен број држава које се противе самовољи Запада. Зато САД и ЕУ сада грчевито бране промену преговарачког мандата, који би укључио друге велике силе. Такозвани „Берлински процес“, који подразумева јачање утицаја ЕУ у земљама Западног Балкана које још нису постале чланице Уније усмерен је на истискивање Русије и сагласан је са актуелним мандатом тзв. преговора Београда и Приштине. У новије време чак и у медијима у Србији даје се равноправна димензија учесницима у преговорима кроз формулације „преговори Србије и Косова“. Запад сваки покушај укључивања Русије и Кине у преговоре или враћање преговора у УН, доживљава као непријатељски акт који угрожава његове експанзионистичке циљеве у Европи.
Запад одавно сматра да је Балкан његово „двориште“ и не толерише фамозни „руски утицај“ на том подручју. Треба схватити да Запад намерно преувеличава утицај Русије у овом делу Европе, како би елиминисао и тај мали утицај и „решавао проблеме“ у складу са интересима, пре свега САД и Немачке. Србија нема доследан став по питању Косова и Метохије и упорно настоји да нађе решење са оним државама које су извеле агресију и окупирале Косово и Метохију 1999. године. У таквим околностима веома је тешко пријатељским државама, пре свега Русији и Кини, да помогну, јер их власти Србије не ангажују на прави начин, него их сврставају у мноштво других држава. Нажалост, преко медија често чујемо изјаве о сувереним одлукам власти Србије, а у суштини ради се у знатној мери о препорукама или налозима Запада.
На тему да се поред ЕУ и САД уведу и друге светске силе у преговарачки процес, огласио се председник Србије Александар Вучић, који је рекао да се разговори у Бриселу воде под патронатом ЕУ и да Србија не мисли да мења тај формат. Вучић је истакао: „Не мислимо да мењамо формат, а ако буду тражене неке велике промене, вероватно ће све велике силе бити укључене, али не мислим да је то у овом тренутку на било који начин у игри“. Нажалост, задржава се бриселска матрица, која је искључила друге велике силе које би преговарачки процес учиниле објективнијим. Вучић је рекао да ће се дијалог у Бриселу наставити, али и напоменуо да је увек важно имати добре консултације и разговоре са САД, Немачком, Русијом, Кином… И да се подразумева да важна питања попут замрзнутог конфликта не могу да се решавају без знања неких од значајних фактора.“ Садашњи модел разговора управо не дозвољава нашим традиционалним пријатељима, пре свега Русији и Кини да непосредније помогну заштиту српских националних интереса. Зато је овако поступање власти у Србији штетно и неразумно.
У дијалог Београда и Приштине могли би се укључити и нови “играчи”, Њемачка и Америка, пише српски портал “Вести”. Спекулише се, такође, да би разговоре са српским и албанским тимом убудуће у име Европске уније оперативно могао да води један веома искусан њемачки политичар, док би Вашингтон послао “посматрача овог процеса”. Висока представница Европске уније за спољну политику Федерика Могерини остала би главни медијатор дијалога. Овакав сценарио наводно је припремљен да би се преговори убрзали, јер се Запад налази пред огромним изазовима неделотворности офанзивне стратегије.
Да ће се САД укључити у дијалог изјавио је и Хашим Тачи, сецесионистичких институција у Приштини, после разговора са председником Републике Србије Александром Вучићем у Бриселу. На питање „Новости“ да ли постоје планови да се САД у наставку дијалога укључе у тај процес, из америчке амбасаде у Београду добијен је следећи одговор: „САД у потпуности подржавају процес дијалога под вођством ЕУ за нормализацију односа између Косова и Србије и ценимо континуирано руковођење по овом питању представнице Могерини. Све стране морају да унапреде дијалог и да спроведу споразуме. Поштујемо вођство ЕУ у дијалогу“. Нису истакли да се то лажно вођство ЕУ реализује пристрасно, на штету српских националних интереса, јер су управо те државе створиле и признале лажну државу Косово. Вашингтон ће вероватно послати свог представника за дијалог или за решавање других питања и проблема на тзв. западном Балкану, јер им се жури у походу на Исток.
Појачано интересовање САД за косовски проблем јесте у складу са њиховом новом стратегијом геополитичког сучељавања са Русијом, да се потпуно елиминише утицај Русије на било ком делу Балкана. Формалним елиминисањем проблема Косова и „нормализацијом“ односа са Србијом, Америка жели да на тај начин прекине све јаче везе српског и руског народа. Америка тзв. Косово сматра својим највећим „носачем авиона“ у Европи, простор под тоталном доминацијом на који ће вероватно инсталирати делове противракетног штита у Европи, и базирати друге борбене системе и јединице.
У дискусијама и говорима, изјавама у медијима о „унутрашњем дијалогу о Косову“, постепено дозирано се у суштини исказују ставови на које треба да се привикне српска јавност. Сада се отворено у режимским медијима говори у смислу да су „два председника Србије и Косова у Бриселу разговарали…“. То је почело тако одједном и указује на чињеницу да је отворена медијска кампања за „препарирање јавног мњења“ у складу са резултатима преговора – односно издаје Косова и Метохије. Изгледа да је власт у Србији уцењена од Запада да суштински призна лажну државу Косово и да се не противи њеном чланству у међународним организацијама и на крају у УН. Власт у Београду не зна како да изађе на крај са чињеницом да Кина и Русија не дозвољвају било какву афирмацију и пуноправно чланство лажне НАТО државе Косово. Такође тврдокорни ставови Шпаније, Словачке, Грчке, Кипра и Румуније не иду на руку српским властодршцима, који нису више тако баш упорни у очувању суверенитета и територијалне целокупности Србије.
Председник Србије Александар Вучић је као премијер учествовао као главни прегоарач у Бриселу и оспоравао било какво право да то чини тадашњи председник Томислав Николић. Сада је као председник Србије приграбио то право себи или му је наложено да то чини до краја. По томе испада да је Брисел изабрао и пронашао преговараче из Београда и Приштине који ће након тзв. Бриселског споразума довести процес преговора до краја, односно до суштинског признања лажне државе Косово и до „епохалног“ помирења српског и албанског народа. Такву стратегију преговора осмислиле су администрација САД и ЕУ. Све се чини да се не промени формални мандат преговора у оквиру ЕУ, иако је целом свету јасно да суштински утицај на ток и исход тих преговора имају САД и Немачка.
У речнику српских политичара на власти и у режимским медијима пласирају се двосмислене флоскуле, које ће пред народом маскирати суштину и резултате преговарачког процеса. Данас се у јавности пласирају синтагме које прозападне организације НВО сектора, „самостални“ аналитичари и плаћени и потрошени политичари попут Вука Драшковића и Чеде Јовановића појашњавају народу и образлажу „зашто је то добро за нашу будућност“. Реч је о „добронамерним саветима“ и позивима да се „оканемо митова“, „променимо менталитет“, „суочимо са стварношћу“, „окренемо од прошлости“, „заштитимо своје потомке“, „избегнемо рат и страдање“ и „припремимо за болна решења“, јер је то једини начин да се као народ развијамо и „доживимо бољитак“, кроз чланство у Европској унији па и НАТО-у. Да би то достигли морамо се постепено одрећи братске Русије, јер смо ми „европски народ“ а са ЕУ „имамо највећи извоз а и бесповратне инвестиције“. Све ове а и многе друге изреке су део стратегије Запада и насилног гурања Србије у ЕУ и НАТО, мимо воље народа. Све то што проговоре Вук Драшковић и Чеда Јовановић и део НВО, почне да након одређеног времена, на мало другачији начин, пласира званична власт, када јој страни ментори са Запада то нареде. Званична власт говори о донацијама ЕУ, а не говори о томе да је скоро 30 пута више изнето вредности из Србије, те да се процене крећу да је из Србије до данас изнето око 60 милијарди евра, Када та ЕУ донира само тридесети део вредности за исти временски период, онда се то народу приказује као искрена намера ЕУ да нам помогне. Блокирани и дириговани медији јесу инструмент преко кога се пред народом пласира лажна слика о европским интеграцијама и њиховој суштини.
Председнк Србије Александар Вучић вероватно је покренуо „унутрашњи дијалог о Косову“, зато што му је то наложено пре свега из САД и Немачке, како би се потиснуо а потом у целости елиминисао било какав руски утицај и онемогућио организован народни отпор таквим погубним решењима до којих се долази кроз фингиране „договоре“. Њихова је процена да када реше тзв. питање државности Косова, Русија неће имати од „чега да брани Србију“ и логично је онда да се Србија, тако обогаљена, убрзано укључи у све евроатлантске структуре. Вучић није предложио никакву конкретну тему за расправе о Косову и Метохији, осим већ поменутих празних еуфемизама, који просечном грађанину не значе скоро ништа. Друштвена расправа би могла бити само припрема референдума а не никако „замишљено давање легитимитета“ групи политичара да доносе „историјске одлуке“ о сагласности са последицама агресије и окупације Косова и Метохије. Његов потез су као сигнал једва дочекали поједини амбасадори и дипломате ЕУ и прозападне НВО у Србији, које су веома снажно финансијски подржане са Запада. Без сумње отворена су им врата антисрпског деловања, гушења националне опције и било какве помисли за очување суверенитета државе Србије.
У изјавама званичника Србије нема речи о очувању суверенитета и територијалне целокупности државе, него о разумевању и прихватању „реалности“, зарад „боље будућности.“ Скоро да не постоји дилема око статуса лажне државе Косово, него само око тога како то извести а да се „власи не досете“. Све више је у медијима антисрпског шовинизма, пропаганде умотане у празне политикантске фразе. Цео тај процес и кампања подржана је огромним финансијским средствима из иностранства.
Пре режимских медија све је покренуто у тзв. демократским, прозападним листовима Блиц и Данас, који су и пре текста председника Вучића дуже време подгрејавали атмосферу „потребе дијалога“ и „суочавања са прошлошћу“. Да је текст председника био примарно писан за антисрпску публику из прозападних медија и НВО, које гравитирају београдском „кругу двојке“, сведочи и чињеница да Вучић овај „програмски текст“ није објавио ни у једном од својих омиљених таблоида, него у Блицу. Остали електронски и штампани медији под контролом и утицајем режима сада образлажу смисао и суштину покренуте кампање и ту тему држе у фокусу. Једино се на друштвеним мрежама и порталима, као и у локалним медијима разобличавају смисао и последице тзв. унутрашњег дијлога, који није израз демократије, него самовоље и неодговорности пред будућим поколењима. У новијој историји политичка елита није решила проблеме за потомке, него напротив оваквим деловањем доводи их у позицију људи који ће се срамити што су имали такве претке, посебно у овом историјском периоду распада бивше СФРЈ. Од краја Првог светског рата па до данас српска политичка елита није успешно заштитила српске националне интересе. Зато се одрицање од Косова и Метохије не може означавати „храбром одлуком, визионарством, прихватањем реалности у име боље будућности и сл.“ Народ у таквом чину може препознати најсрамнији чин а то је издаја највиших националних вредности и интереса.
Председник Вучић још увек није формално обзнанио каква нам је то „болна решења“ припремио са званичницима америчке и бриселске администрације, али народ осећа да се припрема срамна предаја Косова и Метохије. Запад цени да је важно да се по овим суштинским питањима не омогући српским суверенистичким партијама, организацијама и појединцима, државотворно и родољубиво расположеним грађанима и интелектуалцима да добију икакву шансу да допру до успаване српске јавности и пласирају своје ставове и предлоге.
Погледајмо таксативно део дисквалификација о онима који су другачији, који су суверенисти и не прихватају неуставно деловање власти: (1) „само ћуте и против су свега“, спремни да „разбију главу сваком ко се усуди да потражи решење“; они (2) „забијају главу у песак“ и „нису реални“, чекајући (3) „да им у руке дође оно што су одавно изгубили“; они су (4) „престали да се надају“ и „спремни су за сукоб, како унутрашњи, тако и са свима око нас“; они (5) „мисле да су само они у праву“, „да су најпаметнији, да немају више шта да науче, да су супериорни“, да би их одмах затим назвао (5) присталицама „тираније, увек спремним на проливање туђе крви“; они се залажу за (6) „нему Србију“, у којој (7) „ћуте и људе воде у сукоб и рат“, не знајући „географију сопствене земље“; (8) они „не знају где је Косово, нису тамо били, неће никада тамо ни отићи, још мање живети, не разликују Партеш од Пасјана, Србицу од Штрпца, Пећ од шпорета“, али би (9) „радо све друге послали на Косово, да их науче крвавој географији сопствене земље“; за њих је (10) „сваки губитак – победа“ и „туђој се несрећи радују као свом успеху, пошто за други успех не знају“; њих оптужује да (11) прижељкују „историјски злочин“ и у ствари навијају да „неко некоме да Косово“; они су (12) „јунаци до прве битке“ који се (13) „само хвале победама својих дедова“.
И треба ли после икога да изненади што су управо поједине аутошовинистичке и србомрзачке НВО исказале пуну спремност да „узму учешћа у овом важном дијалогу“. Блаћење српског народа и омаловажавање Србије јесте синоним за „дијалог“ у њиховом идеолошком контексту. Зато се може рећи да се спрема дуг монолог, који за циљ има не да државну политику прилагоди народној вољи, него да народну вољу сломи и учини је инертном.
Усмерења дата за „унутрашњи дијалог“ су поражавајућа и свако се може опсервирати: (1)„да се погледамо у огледало“ и „видимо своје недостатке“; (2) „да престанемо да забијамо главу у песак и (3) „покушамо да будемо реални“; (4) „да не будемо бахати и арогантни“ (иако смо „јачи него што смо били“); да се (5) одрекнемо „наших митова и сукоба“, али да се (6) „не одричемо свих наших националних и државних интереса“ (али неких свакако); (7) да донесемо „трајно решење“ које ће спасити „животе наше деце“; (8) да будемо спремни на „дугачак, замршен и болан процес“ који треба да промени „нашу колективну свест“, која „сваки договор доживљава као пораз“.
Дијалог се неће водити о државној политици према Космету! Напротив, тај дијалог треба да буде нека врста „колективне психотерапије“, у којој се од Срба у Србији – као ономад од Срба у Црној Гори – захтева да „преломе мозак“ како би могли да постану „реални“, како бисмо (бриселске) „договоре почели да гледамо као победе“, и како бисмо се, пре свега и надасве – „одрекли митова“.
Шта то значи да „треба да се одрекнемо митова о Косову“? То просечан Србин не може разумети као нормалан и добронамеран предлог. Да ли нас то власт позива да променимо своју душу, суштину и смисао живота? Треба да размишљамо као бриселска и вашингтонска администрација? Па то је једноставно немогуће. Нека они на свом примеру покажу и предају било који део територије Мексику, Русији или прогласе нову државу на својој националној територији. Ми не дамо било који педаљ Србије а посебно не Косово и Метохију. Знају Албанци да је њихова држава вештачка и да ће нестати оног момента када оду окупационе трупе са Космета.
„Унутрашњи дијалог“ ће се по свим индикаторима претворити у још снажнији монолог и подршку полтрона политичара који тумаче „мисли свога вође“. Све ће то бити дозирано похвалама из појединих амбасада водећих држава ЕУ и НАТО, као и влада и председника држава које су наредиле и осмислиле дијалог.
Власт у Србији ће неко време јадиковати како националисти и ратни хушкачи блокирају сваки разговор и не нуде никаква решења. Може се јасно рећи да свака дискусија која није у складу са Уставом Р. Србије јесте незаконита и подлеже кривичној одговорности, па се иза „унутрашњег дијалога“ не може нико сакрити да је добио мандат народа. Мандат народа се може пренети на извршну власт само преко одлуке донете на референдуму о прецизно постављеном питању. Већински одговор за власт мора бити закон и обавеза.
Судбина српских светиња на Косову и судбина самог Косова огледа се и у Бећковићевој песми „Косово поље“, написаној осамдесетих година прошлог века, у којој је пророчански предвидео сав терор албанских екстремиста и прогон српског народа и рушење православних светиња.
КОСОВО ПОЉЕ
„Краду ми памћење,
Скраћују ми прошлост,
Отимају векове,
Џамијају цркве,
Арају азбуку,
Чекићају гробове,
Издиру темељ,
Размећу колевку.
Куд да чергам с Високим Дечанима?
Где да предигнем Пећаршију?
Узимају ми оно
Што никоме нисам узео,
Моје лавре и престонице,
Не знам шта је моје,
Ни где ми је граница,
Народ ми је у најму и расејању,
Пале ми тапије и затиру постојанство.
Зар да опет затрапим Свете Архангеле?
Да ми помунаре поново Љевишку?
Очни живац су ми одавно растурили,
Сад ми и бели штап отимају,
Жртвено поље са крвавом травом
Не смем да кажем да је моје.
Не дају ми да уђем у кућу
Кажу да сам је продао,
Земљу коју сам од неба купио
Неко им је обећао.
Ко им је обећао
Тај их је слагао,
Што им не обећа
Оно што је његово?
Зато јуришају на мене удружени
Кивни што сам их познао. “
Велики песник и филозоф Матија Бећковић тако верно, јасно и искрено износи став српског народа, обичног човека кога власт Србије неће, не жели или не сме од западних ментора да чује: „Мислимо да Kосово није ни Хиларин бутик, ни Билов споменик, ни Олбрајткин рудник, ни Kларкова фирма. Но, Србија никада није израчунала материјалну вредност Kосова, а она духовна је неизрачунљива. Kосово није територија.“
„Ако Косово није наше, зашто од нас траже да им га дамо? Ако је њихово, зашто нам га отимају? А ако већ могу да га отму, зашто се толико устручавају?“
Речи академика Матије Бећковицћа, у светлу данашњих околности, више него јасно описују парадоксалну ситуацију и бесмисао такозваног унутрашњег дијалога и разговора о Косову и Метохији под окриљем ЕУ и САД. Нико није дао мандат власти Србије да наруши суверенитет и територијални интегритет Србије, да противуставно преда или изда део националне територије. Јасно је да се окупационим силама на Косову и Метохији жури да добију потпис српских власти и сагласност на суштинско одцепљење Косова, свог историјског, духовног, верског и културног средишта. Народ то неће дозволити а било какав потпис издаје сматраће се ништавним, у нади да ће их стићи Лазарева клетва.
- www.bnet/info/vesti/index.php?yyyy=2017&mm=09&dd=02&nav_category=640&nav_id=1299430
- www.nspm.rs/politicki-zivot/unutrasnji-monolog-ili-kako-aleksandar-vucic-zamislja-dijalog-o
- www.kurir.rs/vesti/srbija/1987983/beckovic-o-kosovu-zemlju-koju-sam-od-neba-kupio-neko-im-je-obecao-ko-im-je-obecao-taj-ih-je-slagao
- www.izjave.net/author/250
- rs-lat.sputniknews.com/autori/201510201100419586-kosovo-komentar-srbija/
Митар Ковач, Фонд стратешке културе
