Дијалог и симулација дијалога
Нажалост, ауторски текст којим је председник Србије формално отворио овај „унутрашњи дијалог“ није био ништа бољи. Уз ритуално заклињање у „нашу децу, народни бољитак и националне интересе“, Вучић нам није предложио никакву конкретну тему за расправу, осим већ поменутих празних еуфемизама, који просечном грађанину не значе много, али много значе страним амбасадорима и НВО-јуришницима, који су, без сумње, трљали руке и наслађивали се толиком количином антисрпског шовинизма без кофеина, таман толико замумуљеном у празне политикантске фразе да се не пробуди успавано српско јавно мњење. Да је текст био примарно писан за антисрпску публику из прозападних медија и НВО које гравитирају београдском „Кругу двојке“, сведочи и чињеница да Вучић овај „програмски текст“ није објавио ни у једном од својих омиљених таблоида и криптотаблоида, већ управо у „Блицу“, који већ недељама на своју руку води „дијалог“ о Космету тако што нас бомбардује изанђалим фразама заборављених и маргиналних политичких активиста, извађених из нафталина специјално за ову прилику. (Симптоматично је да је одушевљење текстом одјекнуло управо у „антивучићевском“ листу „Данас“, док су га омиљени Вучићеви гласноговорници и телали скоро потпуно игнорисали.)
Будући да председник није иступио ни са каквим конкретним ставом о Космету, осим агресивне одбране својих сопствених противуставних потеза током Бриселског дијалога, ово још увек није тренутак да се поведе озбиљна расправа о решавању косметског питања. Ово је, међутим, право време да поставимо питање о самој могућности вођења цивилизованог и отвореног дијалога о некој неуралгичној теми од јавног значаја. Председник Вучић још увек није формално обзнанио каква нам је то „болна решења“ припремио (мада се то лако да наслутити), али нам је кроз одабир тема, јавног простора и мобилизацијом (некоме помало неочекиваних) савезника јасно ставио на знање о каквом „дијалогу“ ће бити реч. Важно је да се на ова формална питања скрене пажња уколико српски суверенистички, државотворно и родољубиво расположени грађани и интелектуалци треба да добију икакву шансу да до успаване српске јавности пробију своје ставове, вредности и предлоге. Управо ће то постављање терена за дијалог бити тема овог текста, док ће о конкретним питањима косовске политике Србије свакако бити још много речи у наредном периоду.
Злонамерна подметања браниоцима државе и Устава
Вучићев текст у „Блицу“ представља један галиматијас набацаних самопротивречности, недовршених мисли и двосмислених увијања (довољно је рећи да се текст који почиње „позивом на реалност“ завршава поређењем политике тренутног режима са спортским резултатима српских ватерполиста, без премца најбољих на свету), али је његов општи тон, на несрећу, веома јасан. А тај тон нуди нам још једну противречност – у тексту који позива на потпуно отворен, „храбар и рационалан“ дијалог, потенцијални саговорници, и сви они који би се могли усудити да у том дијалогу заузму супротстављене позиције Вучићу, од самог почетка се најгрубље дисквалификују, клевећу, и чак отворено вређају. Иако релативно кратак, текст је начисто претрпан овим ad hominemрафалима, које за једини циљ имају да се обесхрабри сваки покушај оспоравања актуелне државне политике, док се истовремено јадикује како противници те политике „ћуте“ и „иступају против сваког дијалога“ (овде се веома вешто преплиће Вучићев „унутрашњи дијалог“ са српско-албанским „Бриселским дијалогом“, па читалац никад није начисто о ком од њих аутор говори).
Погледајмо таксативно тај крешендо дисквалификација и увреда: потенцијални Вучићеви саговорници којима се он обраћа (1) „само ћуте и против су свега“, спремни да „разбију главу сваком ко се усуди да потражи решење“; они (2) „забијају главу у песак“ и „нису реални“, чекајући (3) „да им у руке дође оно што су одавно изгубили“; они су (4) „престали да се надају“ и „спремни су за сукоб, како унутрашњи, тако и са свима око нас“; они (5) „мисле да су само они у праву“, „да су најпаметнији, да немају више шта да науче, да су супериорни“, да би их одмах затим назвао (5) присталицама „тираније, увек спремним на проливање туђе крви“; они се залажу за (6) „нему Србију“, у којој (7) „ћуте и људе воде у сукоб и рат“, не знајући „географију сопствене земље“; (8) они „не знају где је Косово, нису тамо били, неће никада тамо ни отићи, још мање живети, не разликују Партеш од Пасјана, Србицу од Штрпца, Пећ од шпорета“, али би (9) „радо све друге послали на Косово, да их науче крвавој географији сопствене земље“; за њих је (10) „сваки губитак – победа“ и „туђој се несрећи радују као свом успеху, пошто за други успех не знају“; њих оптужује да (11) прижељкују „историјски злочин“ и у ствари навијају да „неко некоме да Косово“; они су (12) „јунаци до прве битке“ који се (13) „само хвале победама својих дедова“.
Аутор овог текста се извињава читаоцима што их је изложио овом туробном набрајању, али било је важно да се јасно види са чиме се суочава свако ко у Вучићев „отворени дијалог“ ступа са намером да критикује његову политику на Космету. Поређења ради, председник у свом тексту помиње и ону другу страну у дијалогу – отворене западњаке који се залажу за „беспоговорну предају Косова“ (нико то никада није тако формулисао, али Вучић, очигледно, сматра да они постоје). Приметићете да се у тексту они помињу знатно мање, док су њихове квалификације неупоредиво блаже. Председник тако каже да су ови други потенцијални саговорници у његовом дијалогу (а) спремни да „пристану да он (Вучић) испоручи сва српска огњишта“ „због тапшања по рамену и шећерне табле добијене у некој од западних амбасада“; (б) спремни су да се „одрекну свега“; они су (в) „дарежљиви и широкогруди Срби који другоме олако дају оно што Србима припада“. И то је све. Три благо ироничне фразе о српским аутошовинистима и компрадорима, наспрам салве увреда на рачун суверениста и етатиста. Истовремено, саме Вучићеве фразе и полу-предлози као да су преписани из политичких саопштења тих „љубитеља шећерних табли“, па се стиче утисак да је разлика између председника и њих само у томе што њему није баш довољно само тапшање по ремену и шећерна табла, нити је спреман да се „свега“ одрекне – олако.
На читаоцу је сада да размисли, да ли би био спреман да учествује у дијалогу са особом која контролише све медијске токове у земљи, а која га a priori, пре него што је уста отворио, оптужује „хоће насиље“, „хоће децу да шаље у рат“, „злурадо прижељкује поразе своје земље“ и „нада се злочинима“? Да ли можете да замислите „отворен дијалог“ са особом која вас унапред оптужује да „прижељкујете тиранију“ и „хоћете да проливате туђу крв“? Ове слике национално самосвесних Срба као „насилника“ и „крволока“ који „географију своје земље уче кроз рат и убиства“ као да су дошле из уста Мајки Сребренице, Марка Перковића Томпсона или Мираша Дедеића, а не председника Републике Србије. И треба ли после икога да изненади што су управо аутошовинистичке и србомрзачке НВО као један поскакале да „узму учешћа у овом важном дијалогу“. Блаћење српског народа и омаловажавање Србије је синоним за „дијалог“ у њиховом идеолошком новоговору.
Каквих се то митова одричемо, и пред каквом реалношћу затварамо очи
Као што је већ речено, највећи део председниковог обраћања јавности односи се на ове ad hominemи a prioriнападе на потенцијалне саговорнике, што јасно одређује тон „дијалога“ који је председник замислио, а у коме је друга страна унапред ућуткана, и уместо ње трбухозборачки говори сам Вучић. Међутим, иако се у тексту не помиње ниједно конкретно питање везано за политичку ситуацију на Косову, или српску политику према КиМ, обиље западњачких флоскула указује на теме које би требало да буду „преиспитане у унутрашњем дијалогу“. Одмах се искључује свака могућност преиспитивања актуелне државне политике, таман посла још и оспоравање неког од потписаних споразума, једино што може и треба да се мења јесте „наш менталитет“, „наши митови“ и „наша очекивања“. Председник и сам каже да дијалог отвара да се „нико не би правио да много зна о Косову, а да га, тобоже, нико није питао“. Зато он пита форме ради, а у ствари спрема дуг монолог који за циљ има, не да државну политику прилагоди народној вољи, него да народну вољу присподоби државној политици.
Улазимо још једном (и последњи пут) у набрајање Вучићевих наметљивих фраза. У његовом будућем дијалогу он нас све позива: (I)„да се погледамо у огледало“ и „видимо своје недостатке“; (II) „да престанемо да забијамо главу у песак и (III) „покушамодабудемореални“; (IV) „да не будемо бахати и арогантни“ (иако смо „јачи него што смо били“); да се (V) одрекнемо „наших митова и сукоба“, али да се (VI) „не одричемо свих наших националних и државних интереса“ (али неких свакако); (VII) да донесемо „трајно решење“ које ће спасити „животе наше деце“; (VIII) да будемо спремни на „дугачак, замршен и болан процес“ који треба да промени „нашу колективну свест“, која „сваки договор доживљава као пораз“.
Дакле, о чему ће се водити „унутрашњи дијалог“? Никако о државној политици према Космету! Напротив, тај дијалог треба да буде нека врста „колективне психотерапије“, у којој се од Срба у Србији – као ономад од Срба у Црној Гори – захтева да „преломе мозак“ како би могли да постану „реални“, како бисмо (бриселске) „договоре почели да гледамо као победе“, и како бисмо се, пре свега и надасве – „одрекли митова“.
Аутор ових редова је пре четири године – у време потписивања Бриселског споразума – детаљно писао о томе шта подразумева позив да се „одрекнемо митова о Косову“. Тај текст је, нажалост, и даље болно актуелан. Али питајмо овде још једном председника Републике шта му значи да та фраза да „треба да се одрекнемо митова о Косову“. Да ли нас он то позива на књижевну трибину, на којој ћемо превредновати значај књижевне заоставштине српског народа, у којој централно место имају Косовски мит и Лазарева клетва? Не? О чему онда причамо?! О којим митовима?! Је ли мит да је бриселским споразумима Србија формално укинула важење српског Устава и закона на територији Космета, и признала ауторитет „Устава и закона Косова“? Је ли мит да је Република Србија одузела око стотини хиљада својих грађана на Космету (и ко зна колико још косовских Албанаца, који су ништа мање од Срба жртве криминално-терористичке клике из Приштине) елементарна грађанска права, као што су слобода кретања, право на лична документа, право на локалну самоуправу, једнакост пред законима, законску заштиту пред српским судовима? Је ли мит имовина државе Србије – попут телекомуникационе и електричне мреже – која је током „дијалога“ у Бриселу „компромисно“ предата Приштини, а да се заузврат није добило ништа? Је ли мит гранични прелаз који грађани Србије морају да пређу да би из једног града у Србији дошли у други? Је ли мит заклетва коју „представници владе Србије“ на Космету полажу косовској „држави и уставу“? Јесу ли то теме од којих треба да одустанемо?
И која је то „реалност“ пред којом треба да „отворимо очи“, ако то нису ове набројане чињенице? Реалност да је „Косово изгубљено“? Чему онда фамозно „поглавље 35“ у преговорима са ЕУ, чему захтеви немачких и других дипломата да се „потпише правно обавезујући споразум“ са Приштином? Је л’ можда реалност то да тренутно стање ствари на Космету Србију „ништа не обавезује“? Да косовски Албанци под протекторатом НАТО живе у најгорим животним условима у Европи, под непосредном контролом мафијашких кланова и терористичких паравојски? Је ли реалност да Косово никада неће ући нити у једну озбиљну међународну организацију, ако је Србија чврсто решена да их у ту организацију не пусти (а у многе је ушло управо зато што је Србија то дозволила)? И ко пред том реалношћу затвара очи?
Каква решења постоје, и коме се неће допасти
О каквој онда „храбрости“ говори председник, када се гласно хвали ће неуспех његове политике значити да ће „и његов, и животи свих нас бити промашени“? Шта то храбро сме да нам саопшти наш Први Грађанин, када у свом програмском тексту није имао смелости да отворено каже оно, што су после њега наглас повикали Вук Драшковић, Наташа Кандић и Филип Давид, и други доброжелатељни и самопозвани учесници у будућем дијалогу? Неко би могао рећи да су сви ови људи храбрији од Вучића, јер упркос категоричном противљењу већине суграђана смеју да гласно и отворено кажу оно што председник мумла, импицира и наговештава, али опет – изигравати добошара најмоћније војне алијансе у свету и глобалне Империје, док иза вас стоји амерички новац, војне базе и међународне финансијске организације – и није неки нарочит кураж.
Али у овом дијалогу о „реалности и митовима“, о „компромису и конфликту“, о „изгубљеном и сачуваном“, очигледно, није битно ни како ствари заиста стоје, ни шта је истина, ни шта је стварност, ни шта је државни интерес, а понајмање шта је праведно и поштено – битно је само шта председник и падишах, уз подршку оних истих „западних медија“ и „западних амбасада“ које толико презире, проглашавају за реалност, истину и интерес. Свако ко устане против ове сомнабулне, измаштане и изопачене слике Србије и Балкана по мери колонијалних господара и домаћих компрадора биће унапред проглашен за крвожедника, ратног хушкача, и примитивца који не разликује „Пећ од шпорета“. А ту никаквог дијалога неће, и не може да буде. Ту може бити само агресивног и наметљивог монолога једног политичара који тумачи сва лица у дијалогу и свим саговорницима позајмљује сопствени глас, слушајући истовремено суфлирање из амбасада и различитих међународних организација. И који упркос свему томе још увек нема храбрости да каже шта је одличио да уради, и да нас натера да то прихватимо.
Уместо тога, он ће још неко време јадиковати како ми (назадњаци, крвожедници и љубитељи тираније) „блокирамо сваки разговор, а сами не нудимо никаква решења“. Али то једноставно није тачно, и неће бити тачно, колико год пута председник то поновио. „Ми“ смо до сада небројено пута износили своје ставове о томе шта би српска држава требало да ради на Космету, шта не би требало да ради, а шта представља противуставни криминал и велеиздају. И свакако нећемо „ћутати“, већ ћемо се постарати да јасно и гласно о тим ставовима обавестимо онолико наших суграђана, колико је спремно да слуша – упркос медијским блокадама и апсолутној монологичности председниковог личног дискурса. И можемо унапред да упозоримо председника – наша решења му се неће допасти, јер имплицирају „дугачак, замршен и болан процес“ који ће на крају показати да су „сви његови договори у ствари порази“, а да се „национални интереси“ у уста не узимају олако, већ да се за њихову издају – кривично одговара.
Никола Танасић, НСПМ
