Историја Србије обележена је кобним политичким авантурама, ратовима и дугим периодима окупације, али најцрњим словима остаће уписана диктатура Александра Вучића и његовог напредњачког картела.Сви страни владари отимали су територију, злостављали народ и пљачкали имовину, али ниједан то није радио тако подло и темељито као Вучић. Под окриљем демократије, лажима и преварама успео је да дође на власт. Одмах је зауставио процес демократизације друштва, претњама и подмићивањем преузео је контролу комплетне политичке сцене, државне институције је претворио у лични сервис и, у тоталном медијском мраку, наметнуо једноумље, које је брзо прерасло у малоумље. Не пропуштајући ниједан национални супстрат, Вучић је уништио или нанео трајну штету свима и свему у Србији, тврди уредник Магазина Таблоид Предраг Поповић, бивши уредник Дневног Телеграфа, Национала и Правде и дугогодишњи Вучићев сарадник и пријатељ

Напредњачку заразу Вучић је раширио од врха до дна друштвене лествице. Колико је опасан тај вирус најбоље илуструју његови носиоци, конвертити свих боја. У Српској напредној странци уточиште су нашли најнеморалнији и најпрљавији паразити из СРС-а, ДС-а, ДСС-а, покојног УРС-а и других страначких контејнера. Под утицајем властитих комплекса ниже вредности, окружио се компромитованим и у сваком смислу спорних сарадника, без политичког или професионалног значаја.

У складу са својим наопаким системом вредности, Вучић је на највише државне функције поставио опскурне симболе криминала и корупције. У актуелну Владу убацио је четворицу министара који имају затворски стаж. Председник војвођанске владе Игор Мировић и његова кума Маја Гојковић, председница Народне скупштине, главни су актери неколико најкрупнијих корупционашких афера које ће кад-тад добити судски епилог, а они заслужене казне.

Министарство одбране води Александар Вулин, ратнохушкачки дезертер, чији политички утицај је једнак његовом моралу. Не постоји. За пет година учешћа у власти, лидер тзв. Покрета социјалиста истакао се само с неколико покушаја да својим ортацима намести тендере и вицкастим објашњењам да је стан у Београду купио парама које је позајмио од богате тетке из Канаде. Осим тога, Вулинов једини допринос српској политичкој сцени види се у томе што чак и Вучић, поред њега, изгледа скоро као да је нормалан.

По Вучићевим наређењима, службеници МУП-а хапсе опозиционе политичаре, новинаре, студенте и обичне грађане, некад по монтираним оптужницама, а најчешће због излива незадовољства на интернету или неплаћања аутобуске карте. По педесет полицајаца помаже јавним извршитељима да из стана избаце самохрану мајку с двоје деце, али ниједном није падало на памет да ухапси и на одслужење затворске казне спроведе Салета Мутавог, Вељу Невољу или неког трећег криминалца. Уцењени и заплашени, полицајци су учествовали у државном удару, који су Вучићеви мафијаши извршили у Савамали, кад су отимали, везивали и претили грађанима. Уместо закона, униформисани несрећници више се плаше министровог шефа. Међутим, страх, као и свака друга ирационална категорија, има обичај да мења стране, тако да само треба сачекати време, па да исти полицајци добију статус заштићених сведока и објасне ко им је и шта наређивао.

Пре тога, судски епилог ће добити нова афера с прислушкивањем у којој истакнуту улогу опет има Вучићев свемоћни кум Никола Петровић. На последњој седници Скупштинице, посланици Двери покушали су да поставе питање премијерки Ани Брнабић о приватним прислушним центрима које имају Петровић и Ненад Ковач, звани Неша Роминг.

Уместо надлежних служби, одговорио је кум. Тужбом. У томе је искусан, зна да користи правосуђе у борби против истине. Уосталом, ово му није први пут да учествује у аферама с прислушкивањем. Пре три године један портал објавио је стенограм пресретнутог разговора Бојана Пајтића, тадашњег премијера Војводине, и Лидије Удовички, супруге Марка Крандала, власника компаније „Континентал Винд Србија”. У том телефонском разговору Удовички се пожалила да јој је инвестиција од 280 милиона долара у изградњу ветро-парка у Банату угрожена јер Петровић, тада на функцији директора Електромреже Србије, тражи два милиона долара рекета. Ухапшен је новинар који је то објавио, Удовички је напустила Србију, а Пајтић није пристао на полиграфско испитивање, за разлику од кума Николе. Тада је јавност први пут сазнала да постоји Ана Брнабић, која је, као бивша директорка КВС, сведочила у корист владара. Рекеташка афера никад није добила судски епилог, али на суђењу Петровића и Бошка Обрадовића биће прилике да се открије ко прислушкује тајкуне, опозиционаре, новинаре и све сумњиве грађане.

Прислушкивање је, иначе, стара опсесија Александра Вучића. Док је био генерални секретар Српске радикалне странке добијао је само дестилисане информације из треће-четврте руке, рестлове које би претходно обрадили агенти Државне безбедности и Војислав Шешељ. Тек као министар против информисања у ратној црно-црвеној влади нашао се у прилици да задовољи воајерске склоности. Пошто је био задужен да руководи правосудним, полицијским и медијским прогоном Славка Ћурувије, власника „Дневног телеграфа”, имао је приступ информацијама које је ДБ сакупила праћењем и прислушкивањем неподобног новинара и издавача, „поднаредника НАТО убица”, како га је тада Вучић називао. У разговорима који су објављени у књизи „Последња исповест Славка Ћурувије”, непосредно пред његову ликвидацију, Ћурувија је описао како је прислушкиван.

– На једној трибини у Дому омладине, тек што сам завршио говор, зазвонио ми је телефон. Јавио сам се и чуо свој глас, оно што сам изговорио пре десетак минута. На тај начин полиција ми је дала на знање да ме прати у стопу – испричао је Ћурувија.

Три године касније, кад је прочитао моју књигу о својој најкрвавијој жртви, Александар Вучић је демантовао тај детаљ.

– Ћурувија је погрешио, није га пратила полиција, прислушкиван је из једног приватног центра. Не могу да тврдим, али тада се причало да Богољуб Карић има специјалну опрему, којом прислушкује све разговоре у „Мобтеловој” мрежи – рекао ми је Вучић.

И касније, као радикалски опозиционар, често је оптуживао власт да користи приватне прислушне центре. Прво су му сумњиви били Владимир Беба Поповић и Зоран Јањушевић, најближи сарадници Зорана Ђинђића, а по избору Бориса Тадића за председника Србије, тврдио је да његов рођак Ранко Тадић, за којим је 2005. године у једним новинама објавио лажну потерницу, има прислушне уређаје у Луци Београд.

Откад је опет засео на власт, Вучић је конструисао неколико афера тог типа. Преко Братислава Гашића, тада министра одбране, оптужио је Драгана Шутановца да је прислушкивао свог кума и страначког шефа Бориса Тадића. С тим гласинама бавио се много чешће него с оптужбом Томислава Николића, који се, као председник државе, жалио да и њега власт прислушкује. А, на власти је, не само као премијер већ и као координатор служби безбедности, био управо Александар Вучић.

С обзиром на диктаторску природу власти на чијем челу се налази, није тешко претпоставити да има истине у тврдњама да Вучић преко БИА, ВБА и приватних прислушних уређаја прати комуникацију око, како се наводи, 300.000 грађана.

И сам Вучић је у јавним наступима истицао да поседује податке из безбедносних служби, а постоје сведоци који су открили како их и за шта користи. Један од њих је социолог Јово Бакић, који је испричао како му је Вучић дао на увид досије Ивице Дачића. Ако тајне информације о спорним активностима свог главног коалиционог партнера користи за уцењивање и манипулисање, јасно је каквој су пресији изложени богаташи, судије и остали прислушкивани „објекти”. Како то изгледа у пракси, коју је Вучић научио од свог бившег духовног вође Миодрага Ракића, видело се на снимцима хапшења политичких противника, па чак и блиских пријатеља, какав је био новинар Дејан Анђус, које је медијски компромитовао, уништавајући им каријере и загорчавајући им живот.

Какав министар – таква полиција. Исти принцип важи и за министарство здравља. Златибор Лончар још није објаснио трагове који од њега вуку према Шилеровој улици и базену Душана Спасојевића, као и према болничком кревету Веселина Божовића, напрасно преминулог у присуству лекара. Зато трагикомично делује његова најава борбе против мафије. Ко ће победити, министар Лончар или Доктор Смрт? Док се, вероватно, никад неће разјаснити да ли је Лончар обављао прљаве послове за Спасојевића, зна се да је то радио за Вучића. Јавно, у студију Телевизије Пинк, махао је здравственим картоном Александра Корница, кршећи лекарску етику и неколико закона који штите људска права и приватност пацијента.

Какво је стање у здравству види се по епидемији малих богиња и туберкулозе, болести на које је Европа заборавила пре више од пола века. Да би се одбранио, Лончар је конструисао теорију по којој је непознати фармацеутски лоби изазвао епидемију како би подигао продају лекова. Лончар и не схвата да том оптужбом заправо износи најоштрију критику свог рада. Ако је у праву, то значи да грађани више верују лаицима који на Фејсбуку позивају грађане да не вакцинишу децу, него стручњацима из Министарства здравља.

О стручности и начину рада министра Лончара говорио је и Војислав Шешељ.

– Лончар је у сарадњи са Александром Ђорђевићем и Николом Петровићем направио договор са швајцарском фармацеутском кућом „Новартис” о стављању њеног лека „ђиленија” на листу коју финансира наше здравствено осигурање. Заузврат, наводно, „Новартис” је Србији одобрио донацију за Обреновац. С обзиром да се зна каквим принципима пословања се руководе велики произвођачи логична је претпоставка да ће се у тај посао, који ће „Новарстису” донети добит од неколико десетина милиона евра, уградити и посредници из српске власти – тврдио је председник Српске радикалне странке.

Полиција и тужилаштво нису проверили Шешељеве наводе, а ни он није инсистирао. Напротив, уместо да предводи опозицију, Шешељ иде на Пинк, да прича са „дрветом мудрости” и суди у свађама Лепог Миће и Маце Дискреције.

Европска комисија је српско здравство оценила као најкорумпиранији сектор, али тај проблем власт решава на једноставан начин – растеривањем лекара. Кад и последњи побегне из Србије, неће бити корупције. Прошле године Лекарска комора Србије је издала више од хиљаду „потврда о доброј репутацији”, која је неопходна за запослење у иностранству. Отишли су многи лекари којима је Србија финансирала специјализацију, а тај тренд се наставља, о чему говори и циничан захтев студената београдског Медицинског факултета да се уведе катедра за немачки језик.

– У нашим здравственим установама већ нема довољно кадрова, алармантан је недостатак радиолога, анестезиолога и других специјалиста. КБЦ „Драгиша Мишовић” нема комплетно дежурство, КБЦ „Звездара” има службу за хитан пријем, али нема дежурног неурохирурга, па пацијенти морају да иду у Ургентни центар, КБЦ „Земун” или на ВМА. Ни КБЦ „Бежанијска коса” нема дежурног неурохирурга, као ни Универзитетска клиника за децу у Тиршовој, одакле се, после 15 сати, најмлађи пацијенти возе на преглед у Ургентни центар. Држава мора да хитно нађе системско решење, којим ће зауставити одлив лекара и омогућити бољу здравствену заштиту грађана – тврди др Марија Радуловић, начелница теренске оперативе службе Хитне помоћи у Београду

Захваљујући Вучићу и Лончару у Србији је угрожено основно људско право на лечење. Њих то не брине. Вучић се лечи у Тел Авиву, Лондону и Берлину, не баш успешно. Бившу супругу је слао у најскупљу париску болницу. Чланове своје породице Лончар лечи у Бечу, као што је радио и његов претходник на министарској функцији Томица Милосављевић. За разлику од њих, грађанима остају молитве богу и савети с интернета, на коме могу да бесплатно просјаче паре за лечење своје деце.

Уништавањем здравственог система Вучић је нанео несагледиву штету свима, нарочито најстаријој популацији. Током целе каријере, и као радикалски весликосрбин и као евроатлантски фанатик, Вучић је бројним паролама варао пензионере. И у предизборној кампањи која га је довела на власт, кад је најављивао мере штедње, заклињао се да неће дирати у пензије. Он је обећавао, они се радовали.

Неуставним Законом о привременом уређивању начина исплате пензија одузео је 10 одсто стечене имовине већини пензионера. Брутално угрожавање егзистенције најосетљивијег дела друштва Вучић покушава да маскира причама о заштити неколико категорија пензионера и дрским лажима како „пензије никад нису биле веће”. Према подацима Министарства финансија, просечна пензија 2008. године износила је 17.660 динара, односно 217 евра. Данас је то 23.340 динара, дакле 191 евро. Последње повећање пензија за 1,5 одсто и једнократном помоћи од 5.000 динара власт покушава да представи као „повратак на старо”. Чињенице, које Вучића не занимају, показују да ће се, тим темпом, пензионерима надокнадити отето тек за 16 година. Наравно, већина оштећених то неће дочекати. Но, напредњаци су смислили морбидан начин да и то искористе. У оквиру припрема за београдске изборе, градска власт је почела да дели бесплатне „Сениор картице”, које ће пензионерима омогућити попусте на разне услуге, па и на куповину погребне опреме. Са „Сениор картицама” очајни старци неће моћи да јефтиније ручају у „Франшу” или да купују у „Вин Вину”, али добиће попуст на венце и читуље.

Док пензионере тера у земљу, Вучић омладинце стимулише да беже из земље. Откад је СНС на власти, из Србије је побегло више Срба него што их је за четири века ропства под Турцима завршило у јаничарима. Одређене процене показују да сваке године Србију напусти око 30.000 грађана, углавном младих и стручних, сви с намером да се никад не врате. Под Вучићевом влашћу све је пропало, повећала се само дијаспора. Одлазе способни и амбициозни, сви који не желе да проћердају живот у овдашњем политичком брлогу. Вучићу то одговара, има више места за напредњачке паразите.

– Није битно да ли је Косово српско, него да ли је комунистичко – говорио је пре скоро пола века Петар Стамболић кад се налазио на функцији председника Председништва СФРЈ.

У складу с том девизом, Вучићу није битно да ли ће Србија бити српска, него да ли је напредњачка. Зато растерује Србе и, истовремено, припрема закон о интеграцији миграната из Азије, који ће им омогућити да поред држављанства добију куће и земљиште у Србији. Насељавање Сиријаца, Афганистанаца, Ирачана и других избеглица с Блиског истока промениће демографску карту Србије, али и бирачке спискове.

Промењен је и начин на који Вучић уништава српску привреду. За разлику од пљачкашке приватизације, коју је спровео изворни ДОС и његови потоњи деривати, актуелни диктатор сада тајкунима помаже да оперу паре и избегну одговорност за нелегално пословање. Гигантски пример тог злочина је пројекат „Београд на води”. Уз све кршење Устава и повећег сета закона, Вучић се упустио у ту авантуру, унапред осуђену на неуспех. Иако је време већ демантовало његове најаве да ће до краја 2016. бити подигнута кула „Београд”, два хотела и две пословно-стамбене зграде, Вучић наставља с лажима. Театрално, признао је да понекад направи саобраћајни прекршај, па колону возила из своје пратње заустави на „Газели” како би с моста могао да задивљено гледа раднике на градилиштима „Београда на води”. Уместо што описује своје халуцинације, требало би да одговори на питања о разлозима због којих су блокирани токови новца наводних инвеститора из Уједињених Арапских Емирата, као и о томе ко плаћа око 15.000 евра дневно испумпавање воде с градилишта.

Вучић о томе ћути, као и о пропалом покушају са немачком компанијо „Тенис”. Пре три године најављене су њене огромне инвестиције у Србији. Да би убрзао долазак „Тениса”, Вучић је инсистирао на промени Закона о пољопривредном земљишту. Нове одредбе су омогућиле странцима да директним погодбама, без тендера, купују земљиште или да га узимају у вишегодишњи закуп. То је угрозило егзистенцију око 15.000 војвођанских пољопривредних газдинства, а српска привреда није имала никакву корист.

– Компанији „Тенис” одобрен је закуп првих 2.400 хектара земље у општини Зрењанин. Од новембра ће почети градња фарми свиња, а потом и кланица – најавио је недавно министар пољопривреде Бранислав Недимовић, не изјашњавајући се о захтеву немачке фирме за одлагањем посла.

– Због насталих промена и проблема на глобалу, као и свеопштег стања на тржишту, дошло је до промена нашег инвестиционог плана. Један од битних фактора који је утицао на ову промену је појава ризика од настанка афричке свињске куге – наводи се у допису којим је „Тенис” тражио да се закуп земљишта у Кикинди одложи за новембар 2018, у Зрењанину за 2019, а у Сечњу за 2020.

Од одлагања инвестиције још је значајнији разлог који се истиче у наводном допису „Тениса”. Ако прети појава афричке свињске куге, то ће нанети већу штету српским пољопривредницима, него немачкој компанији. Но, они нису важни, ионако ће их збрисати напредњачка куга

Пред закључење овог броја Магазина Таблоид стигла је агенцијска вест у којој се каже да немачка компанија “Тенис” која је најављивала улагања у Србију најмање 300 милиона евра, одустала од те идеје. Наиме, власник ове компаније, Клеменс Тенис, краљ кланичарске индустрије и свињских прерађевина, изјавио је да ће та улагања бити најмање три пута мања. Такође, Тенис је рекао и да ће у Србији узгајати десет пута мање свиња него што је најавио. И све то, уколико уопште одлучи да овде послује. А, све говори да неће, јер и он чита извештаје немачког Министарства спољних послова који каже да овде неће бити добро.

Као у случајевима Лекс специјалиса за „Београд на води” и Закона о раду, којим је пролетере свео на ниво робова, Вучић је и остале сегменте своје окупације Србије убацује у правни систем. С том намером иницирао је „унутрашњи дијалог”, који би требало да створи услове за званично одрицање од Косова и Метохије и утврђивање независности албанске државе коју су створили његови коалициони партнери из УЧК. Поред представника правних факултета, на једној сесији мудре мисли су изнели ауторитети из 22 научна института. Стручне и моралне громаде имале су шта да кажу о будућности Србије, са или без Косова, али не смеју ни да писну о докторатима стотине напредњака и осталих напрасно образованих генијалаца.

Пристајање тзв. интелектуалаца да учествују у политикантској шаради представља велику победу Александра Вучића. Он ће бити први српски владар који се добровољно, из лукративних интереса, одрекао Косова и Метохије, али одговорност ће пребацити на све грађане. Не чуди, то је радио хушкањем на ратове у Крајини, Босни и на истом том Косову, кад је Лазаревом клетвом претио свима који не узму оружје и не оду да убијају и гину.

Ко је то преживео, данас је изложен напредњачкој тортури. Незаинтересован за законе, без икаквих моралних скрупула, Александар Вучић више и не крије намеру да се насиљем обрачунава са свим политичким противницима. Ни Адолф Хитлер није на састанцима своје нацистичке партије правио спискове за одстрел. Вучић јесте. На последњој седници Главног одбора СНС-а о томе ко треба да буде ухапшен расправљали су поштењачине попут Михаља Кертеса, Петра Панића Пане и осталих криминалаца, који за злочине нису кажњени услед недостатка доказа или застаревања поступка. После петооктобарске промене власти, кад је на листи ДОС-а добио посланички мандат, Марјан Ристичевић је у Скупштини предлагао да се на стадиону Црвене звезде направи логор за радикале. Предлог није усвојен, па је Вучић добио прилику да данас од целе Србије направи логор за све нормалне грађане. То је и урадио.

Није могуће проценити узроке Вучићевог антисрпског садизма. Можда је у питању генетика.Увидом у „Попис губитака” аустро-уграрске војске, открива се да је 12. августа 1916. године код Куршумлије убијен Јово Вучић из Бугојна. И у следећем светском рату Вучићи су отишли на другу страну. Према документу бугојанског фратра Мије Филиповића, који је објавио Љубиша Петковић у књизи „Хашке муке”, међу четири српске породице из Бугојна, које су у септембру 1941. из православља прешле у католичку вероисповест помињу се и Вучићи.

Како год било, Александар Вучић је Србима и Србији нанео више штете него сви његови преци, аустро-угарски солдати и бугојански верски конвертити. Ипак, на крају, Србија ће се ослободити Вучићеве диктатуре и свој демократски капацитет доказати тако што ће му омогућити фер и поштено суђење за све злочине над народом којим је владао. Ако он жив дочека привођење правди.

Предраг Поповић, Таблоид