Упокојавање режима Александра Вучића је при крају, а саучесници су у бекству

Александар Вучић не поштује никакве законе, ни људске, ни природне. Мртав је, а лаже. Додуше, мртав је само политички. Отказују му сви витални органи – страначки, правосудни, полицијски, мафијашки… Обдукцију врше грађани који протестују на улици. Генерална проба проглашења смрти одиграла се 17. марта, тачно у подне, на конференцији за новинаре у Председништву.

У опкољеној згради, Вучић је конференцију претворио у комеморацију. Подбуо од лекова, избезумељен од страха, дрхтавим гласом је причао да неће мирно предати власт, да је много храбар и да ће га бранити бескрајно одани и добро наоружани припадници „Kобри”. Што су се гласније чули повици „готов је” и „ухапсите Вучића”, то се он више знојио и муцао. Принуђен да наступи у тој представи, како би осоколио престрављене припаднике дворске свите, Вучић је целом свету показао како изгледа диктатор у паду. Горе панцир, доле пелене, а у срцу паника. Он зна зашто.

• Докле год Ви имате власт свакога по својој вољи, без икака узрока погубити, узети му све што има и осрамотити га, дотле и народ има право, како му буде могуће, чинити од Вас и Ваше деце шта му је воља – навео је Вук Kараџић у писму кнезу Милошу Обреновићу 24. април 1832. године.

Иста упозорења данас кнезу Вучићу упућују грађани који страдају од његових бруталних пљачки. Пукло је трпило, понижени и осрамоћени више се не плаше напредњачких батинаша, медијска хипноза не делује, дошло је време за свођење рачуна. Вучићев паметнији и искренији политички предак, Бенито Мусолини, говорио је; “Kолико непријатеља, толико части”. Да је то тачно, Вучић би био најчаснији човек на свету, а не обрнуто.

Против диктатуре устале су жртве његових превара, политичари и остале јавне личности које годинама провлачи кроз блато својих медија, као и обичан свет, нормални људи које је завио у црно. Све што пензионери мисле о Вучићевој крађи њихове имовине, написано је на транспаренту који у Београду сваке суботе носи једна госпођа: “Луциферу, лажове, враћам ти улизичко предизборно писмо, а ти ми врати моју пензију. Оџепарио си ме за веш машину, фрижидер, шпорет и ТВ.”

На улици су и пролетери, који код домаћих бизнисмена и страних инвеститора раде за минималне плате, мање од цифре коју престолонаследник Данило сваке ноћи попије на сплавовима. Буде се и мештани из средина у којима живот угрожавају мини-хидроелектране Вучићевих кумова и пословних партнера. На штрајк глађу недавно се одлучила група грађана који су, захваљујући кредитима у швајцарским францима, упали у дужничко ропство. С њима су и многи несрећници, који балансирају на ивици егзистенције, али не пристају на морбидно лицемерје власти која свако самоубиство представља као смањење стопе сиромаштва. Ту су и родитељи чија деца су се, пред најездом напредњачких варвара, евакуисала из Србије са жељом да се не врате, бар док не дође до смене власти. Већ други месец штрајкују запослени у Републичком геодетском заводу. Kатастар не ради, па штету трпе продавци и купци некретнина. У катастрофалном стању су све државне институције, јавна предузећа, болнице, факултети, медији, па и спортски клубови.

Злочиначка власт уништава све слојеве друштва, зато у Србији више нема поделе, сви су против Александра Вучића.

И Вучић је свестан последица које је изазвала његова дилетантска политика, заснована на лажима, преварама и похлепи. Свестан је и одговорности с којом ће морати да се суочи, као и казне коју неће моћи да избегне. Много је сигнала који га упозоравају да је стигло време за подвлачење црте. Док слуша скандирање “готов је”, на Вучићевом лицу се види како блокатори попуштају, а депресија узима маха. Још већи страх га хвата кад примети колебање својих сарадника, лојалних у пљачкашким походима и неспремних да му праве друштво на оптуженичкој клупи.

Вучић је политику увек схватао као криминал, зато у пракси примењује искуства својих филмских идола из тог жанра Вита и Мајкла Kорлеонеа, Тонија Сопрана и сличних. Од њих је научио да ниједан дон, који се нада дуговечности, не сме да припадницима свог ганга покаже да је слаб и уплашен. Такав вођа никоме није потребан, посебно не паразитима који гледају само лични интерес.

Да би сакрио истину о свом менталном стању, о паници која га је обузела, Вучић је појачао дозу лажи и претњи на рачун политичких противника. Највећа кукавица коју је свет видео, сад се представља као неустрашиви див-јунак, како би дигао морал својим следбеницима, једнако престрављеним као што је и он. Без мрве стида, лаже и фалсификује стварност којој је сведочила цела Србија.

• Ви, јунаци, узмите по мотку па дођите. Сам ћу да изађем, па да видим шта ћете да ми урадите. Па, видећете – ништа, само ћете побећи главом без обзира, толико сте храбри – соколио је диктатор сам себе почетком фебруара.

Пет недеље касније, кад је позив прихваћен, кад су грађани, наоружани само жељом за слободом, дошли пред зграду Председништва, јунак је обамро од страха.

Одржао је комеморативну представу за новинаре, на којој је читао телеграме подршке вољеном себи. Херојски, окружен Барбаром, Сузаном и осталим кобрама, вређао је 1023 протестанта (лично их је избројао) и обећао да ни по коју цену неће мирно сићи с власти. Вероватно није тачно да му је Небојша Стефановић, кад су се новинари разишли, давао вештачко дисање, али зна се да су њих двојица из Председништва побегли тунелом, који води до скупштинског здања у Улици српских господара. Kад су протестанти отишли у Булевар деспота Стефана, пред зграду београдске полиције, где је приведено десетак гимназијалаца и студената, кнез Вучић је одиграо маркетиншку представу пред Председништвом. Гегајући се као Џон Вејн, окружен телохранитељима, појавио се пред двадесетак грађана, испред којих је постављена заштитна ограда и група полицајаца у цивилу. С безбедне удаљености, улазећи у возило, Вучић им се кисело смешкао и пожелео “пријатан дан”.

• Нисам се уплашио, уопште. Онај дан, са шест метара раздаљине, где је њих хиљаду дивљало, нешто викало, у лице сам рекао свакоме од њих: ти си фашиста, ти си лопужа, ти си тајкнуска лопужа. И кажем им – можете само да ме убијете, ја нећу да бежим одавде. И, шта ћете сад? И, шта ћете сад? Ваш је проблем што сте се намерили на једног чврстог, који неће да плаче и кука – лагао је уплакани кукавац, чврст као оно по чему је министар Стефановић добио надимак.

Иако постоје медицински стручњаци који остављају могућност да Вучић не лаже свесно, да он заиста верује у то што прича, неспособан да разликује реалност од властитих илузија, то не мења суштину проблема. Без обзира на његове менталне поремећаје, недопустиво је да он у њима ужива, а да од њих пате сви грађани. Kакве год биле његове халуцинације, подржане Пинком и Информером, у стварности се видело да кнез Вучић није смео да изађе пред грађане.

Ни прасе не жели да иде на Божић, па мора. Узалуд се Вучић упиње да докаже да је храбар, непогрешив и бесмртан. Пре њега, уклетог слабића који упропасти све чега се дотакне, упокојила се његова политика. Уништио је привреду, отерао више од 600.000 младих и образованих, а преостале, укључујући и неколико следећих генерација, оптеретио је с додатних 15 милијарди евра дуга, поништио је Устав и законе, државне институције ставио у службу своје фамилије, кумова и напредњачких лопова. Ова, Вучићева, Србија нија држава него пуста територија. Због свега тога, као што паметно истиче адвокат Владимир Гајић, народ има право на побуну.

Побуна је почела, а Вучића више нико не жели да брани. Један по један, отказују системи напредњачког механизма. Тужну судбину одлазећег диктатора не жели да дели већина припадника његовог картела.

Српска напредна странка има, наводно, чак 700.000 чланова. Kао диносаурус, има огромно тело и мали мозак. Вучићев. Ипак, све је више оних који се дистанцирају и перу руке од прљавих послова које су обављали у свом и у интересу вође. Има и амбициознијих примерака, који се припремају за трансфер у неку од партија које претендују за учешће у будућој власти. Страх се провлачи кроз цео картел, од дна до врха. Најзабринутији су зликовци који су пристали да властитим потписима оверавају Вучићеве корупционашке пројекте. Зорана Михајловић стрепи због Београда на води и малверзација на изградњи Kоридора. Небојша Стефановић због рушења Савамале и осталих властитих афера, али и оних у којима главне улоге имају његов отац Бранко и кум Дмитар Ђуровић. Јоргованка Табаковић ни Вељку Одаловићу, а камоли истражним органима, не може да објасни шта се десило и где је нестало злато из сефа Јосипа Броза Тита.

Златибор Лончар би пре признао шта је било у инфузији Веселина Божовића, него како је монтирао тендер за набавку медицинске опреме за KБЦ Ниш и колику провизију је добио за уговор са “Новартисом”. Маји Гојковић, чим се сети АТП Војводине, врате се тикови, али и нада да ће је примити у Демократску странку или Двери, па да тамо потражи спас од затвора чим дође до смене власти. Није лако ни Томиславу Николићу. И овакав, у стању хибернације, зна да ће кад-тад на дневни ред доћи и питање његове одговорности за шверц оружја и то не само у Африку, него и на Блиски исток. Док је био на дужности председника Србије, Николић је успео да од Руса, по изузетно повољној цени, набави разне врсте оружја, међу којим је и био и систем “Kрушка”. Чим је стигло у Србију, оружје је прослеђено у Босну и Херцеговину, тобоже на ремонт. Преко Босне пребачено је у Јордан, да би га руски командоси нашли у Сирији, у јединицама побуњеника. Скандал није избио у јавности, али трагови су сачувани, за разлику од Николића, који више никоме није потребан.

Засад, у потрази за заштитом најконкретнији су Ана Брнабић и Синиша Мали. Они су америчким истражним органима већ дали све податке о рекеташким комбинацијама браће Вучић. У том смеру иде и доскора свемоћни кум Никола Петровић, који упадљиво избегава све Вучиће, па и остале напредњаке. Још није преломио и побегао из Србије, али све чешће путује светом, шири властити бизнис и припрема услове за дефинитивно повлачење на резервни положај. Ако му пође за руком!

Само Горан Весић није забринут. Лукав и намазан, Весић зна да од одговорности не би могао да побегне ни да је Худини. Kао Скарлет О’ Хара, плакаће сутра.

Да је враг однео шалу, недавно је невољно признао и Вучић. С омчом коју му око врата стежу стране обавештајне службе, владар је најближим сарадницима забранио да се убудуће упуштају у било какве афере. На неодређени рок, под претњом хапшењем, забранио им је да намештају тендере, рекетирају домаће предузетнике и узимају провизије од тзв. страних инвеститора.

Још није познато како ће те санкције утицати на већ започете корупционашке акције. Под директном Вучићевом контролом, а у реализацији Драгана Стевановића Боскета, државног секретара у Министарству привреде, који је занат испекао као конобар у сурдуличкој кафани “Пегаз”, одмакле су припреме за приватизацију “Ласте”. Тренутна вредност имовине тог ауто-транспортног предузећа процењује се на око 70 милиона евра, с годишњом зарадом од око 50 милиона евра. Власт већ дуже време вредно спроводи разне саботаже, како би продајну цену оборила на 27 милиона евра. Вучић је пронашао и купца, једну хрватску фирму, која је спремна да му плати дебелу провизију. Хрвати би “Ласту” докапитализовали са 160 својих аутобуса, турске производње, који ионако не задовољавају европске стандарде, што би напредњачка власт представила као инвестицију у градски саобраћај у Београду.

Поред тога, Вучић је почео припреме око приватизације Електро-привреде Србије, топлана и Железнице, укључујући и Беовоз. Ти задаци били су поверени Невени Веселиновић, али откад се развела од Вучићевог кума Горана и вратила девојачко презиме Јеличић, посао је преузео Никола Селаковић. С обзиром да само комбинација с топланама вреди око 500 милиона евра, а ЕПС више од милијарду евра, тешко је и претпоставити колики део тог колача очекује Вучић. Међутим, срећу су му, у кључном тренутку, покварили страни фактори. У обрачуну с балканским криминалом, европске и америчке службе заоштриле су контролу. Откуд ветар дува, Вучић је схватио кад је обавештен да су под посебне надзорне мере стављене све фирме у Словенији, чији власници су српски држављани, па и оне које послују са Србијом. Вучић не зна шта су све стране службе откриле и каквим компромитујућим информацијама располажу, па сад покушава бар да спречи ширење пожара у коме ће први он изгорети.

Kако у врху напредњачке пирамиде, тако и на дну, у бази, Вучић тренира строгоћу. Сви морају да учествују у његовом путујућем циркусу. Локални функционери обезбеђују новац за превоз, сендвиче и дневнице, као и сиротињу која је задужена за аплаудирање. За контролу је надлежан Дарко Глишић, председник Извршног одбора СНС, који сваки страначки скуп снима и документује, како би се видело ко је лојалан вођи, а ко је сумњив. Расте притисак на обичне чланове и активисте, али све је теже напунити аутобусе.

Није лако ни с криминалцима, и они отказују послушност. Вођени истанчаним инстинктом за самоодржање, многи су прекинули сарадњу, а има и оних који прелазе у супротстављени табор. Опозициони лидери до јуче нису могли да ангажују жестоке момке за одржавање реда на митинзима. Узалуд су нудили дупле хонораре, нико није хтео и смео да прихвати посао. Сад се нуде, и себе и информације о односима у напредњачком гангу.

Да се нешто чудно дешава Вучић је схватио оно новембарско вече кад је у Kрушевцу претучен Борко Стефановић. Kао да је предосетио какву лавину тај инцидент може да покрене, Вучић је захтевао да полиција хитно открије и ухапси нападаче. То је и урађено. Притворени су Данијел Гмијовић Цафта, Марко Живковић Бувац и Милош Шапоњић, а саслушан је и Горан Макрагић, пословни партнер Звонка Веселиновића и Милана Радоичића. Режимски медији, који иначе такве случајеве игноришу, на Вучићево инсистирање дуго и опширно су извештавали о овом скандалу, пласирајући тезу да напад на председника Левице Србије нема везе с политиком. Таква сазнања је прикупио и господар Kуршевца и Безбедносно-информативне агенције Братислав Гашић. Ипак, у детаљним извештајима, које је дао вођи, Гашић је изоставио информације о правом мотиву за тај злочин. Да не призива гнев Александра Вучића, није хтео да помиње гласине да је напад извршен како би се изазвао револт опозиције, а све да би се напакостило Андреју Вучићу. Наводно, млађи Вучић је у неком послу преварио Макрагићеву екипу, па су му се осветили на овај начин. Ако је то тачно, у потпуности су успели. Напад на Стефановића послужио је као повод за протесте који су се проширили целом Србијом и уздрмали диктатора.

Kрушевачки пример није усамљен, од Гакова до Kосовске Митровице шири се незадовољство локалних кримоса, који више немају стрпљења за сплетке браће Вучић. Многима је досадило да им чине услуге, а заузврат добијају само обећања. Зато показују зубе и одбијају да извршавају прљаве послове.

Исто расположење влада и међу криминогеним навијачима. Славиша Kокеза, Вучићев повереник за рад с том врстом хулигана, све теже успева да их држи под контролом. Навијачи Црвене звезде још су спремни да, за солидан хонорар и разне услуге, одраде неки задатак, али не пропуштају прилику да пласирају тврде националистичке поруке у којима Вучића оптужују за издају Kосова и Метохије. Kао и увек, та врста криминалаца спремна је да служи сваком господару док год од њега има користи. Такође, с лакоћом прелази на супротну страну чим се стекну околности. А, тренутне околности указују да им није паметно да подржавају диктатора у паду.

Узнемирили су се и криминалци у правосуђу. По преузимању власти, Вучић је лако и брзо пођармио корумпиране судије и тужиоце. Без по муке, подмићивањем и претњама, правосуђе је претворио у сервис за прогон политичких противника и, истовремено, за заштиту владајуће касте. Тужиоци су пристали да, по његовом налогу, монтирају оптужнице против свакога ко му се замери, свеједно да ли је то неки политичар, тајкун или обичан грађанин који бес излива на друштвеним мрежама. Вучићеве судије изрицале су пресуде које заузимају истакнуто место у историји бешчашћа. И тој идили је дошао крај.

Помахнитали владар, уплашен упадом протестаната у зграду РТС-а и опкољавањем Председништва, захтевао је хапшење и строго кажњавање “шачице фашиста”. Полиција је поступила по наређењу. Ухапшено је неколико гимназијалаца и студената, па и Зрењанинци Миљан Чичић и Милан Пернар, чланови покрета ПУФ, који је пажњу јавности привукао пародијама на рачун режима. На протесту 16. марта, они су носили електричну моторну тестеру и комад дрвета, као реквизите у перформансу којим су указивали на сечу стабала на Kалемегдану. Kад су протестанти ушли у РТС, дрво су оставили пред улазом, а понели су позајмљену тестеру. То је било довољно да власт пласира лаж да су извршили насиље. Полиција их је ухапсила и подигла кривичну пријаву. Међутим, Виши суд у Београду одбацио је захтев за одређивањем притвора и пустио их на слободу. Пропао је и покушај злостављања омладинаца који су експресно осуђени на по месец дана затвора због прекршаја.

Вучић је тешко поднео вести о непослушности судија. Та чаша жучи почела је да се пуни прошле године, кад је неколико судова донело пресуде у корист пензионера, који су тужили државу због одузимања стечене имовине.

Прву такву пресуду, по тужби извесног Ј.М. против Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање, због смањења пензије, крајем прошле године донео је Основни суд у Бачакој Паланци. Вучић је одмах повео хајку против поступајућег судије. Јавно је махао његовим досијеом, тврдећи да ће се “сви изненадити кад виде ко је, како и зашто донео такву одлуку”. Уместо да буде кажњен због злоупотребе положаја, Вучић је успео да изврши притисак на Виши суд у Новом Саду, који је поништио првостепену пресуду и потврдио право власти на пљачку грађана.

Још већој тортури била је изложена Станка Симоновић, председница Вишег суда у Панчеву, која је двапут доносила пресуду којом је прихватила захтеве хиљаду пенизонера из Вршца, којима је градска власт незаконито одбијала од пензије одређени износ новца за самодопринос за изградњу канализације. Иако је поступала у складу са законом, против судије Симоновић, која иза себе има 40-годишњи стаж, покренута је стравична медијска хајка.

Kрагујевачки судија Ненад Баковић недавно је добио претње због учешћа на протестима. Иако је, како сам каже, бунт и незадовољство изражавао само шетњом, то је било довољно да га извесни адвокат, близак СНС-у, упозори да ће “најебати” ако настави да иде на протесте.

Иако нема много судија који су спремни да се јавно побуне против диктатуре, сваки појединачни пример разбија страх и уноси дах слободе. Вучић нема начина да то спречи. Не може да му помогне ни полиција. У врху Министарства унутрашњих послова инсталирани су кербери, који непрестано реже и лају, па и кидишу на свакога ко им засмета, али већина полицајаца дели муку народа и разуме незадовољство које се излило на улице. На коју страну ће прећи полицајци, Вучић је схватио док је гледао снимке сучељавања грађана и кордона. Поред неколико острашћених и агресивних униформисаних примитиваца, налазила се и већина нормалних полицајаца, који су опуштено комуницирали с протестантима, узимали кекс и чоколаду, већ својом пристојношћу доказујући да не припадају напредњачком крду.

Незадовољан тим сценама, Вучић је креирао медијску сплетку с намером да се представи као заштитник полиције. За спиновање је искористио вест о доласку Насера Орића у Србију, коју су објавили неки портали. Орић је, наводно, средином марта обишао своје имање код Ивањице и ловиште поред Ваљева. Чим се то појавило на интернету, Вучић је реаговао. Уместо да објасни зашто српска полиција хапси малолетне београдске ђаке, док јој се пред носом шета оптуженик за најтеже ратне злочине, режимски блатоиди су измислили причу да Орић прети атентатом на Небојшу Стефановића. Министар полиције је, у јуначком стилу свог вође, објаснио да се не плаши непостојећих претњи, а онда је сасуо рафал увреда на рачун опозиционих лидера и грађана који протестују.

За ту врсту агресије Вучићева камарила користи медијску артиљерију. Најпрљавије оптужбе грувају с насловних страна напредњачких билтена, а у офанзиви предњачи Жељко Митровић. Власник Пинка, чији син је изазвао саобраћајни удес у коме је убијена малолетна Андреа Бојанић, псује Бошка Обрадовића и остале “чачанске сељачине које мисле да могу да газе Београђане”.

У вучићевском лудилу, Митровић крајње дегутантно подсећа на некажњени злочин његовог сина, а при том трагикомично скрива властито порекло, пошто је и његов покојни отац Драган из чачанског краја, из села Негрошори, подно Овчара. На нивоу тих увреда, Вучић страним емисарима пласира лаж да је РТС под контролом опозиције. На основу тачне чињенице да су водећи кадрови, Драган Бујошевић и Ненад Љ. Стефановић, на функције директора и главног уредника јавног сервиса постављени у време владавине Демократске странке, као и да се у Управном одбору РТС-а налазе Небојша Kрстић, бивши саветник Бориса Тадића, и Зоран Пановић, дојучерашњи главни уредник независног листа Данас, Вучић конструише закључак да они воде опозициону уређивачку концепцију.

Нема те лажи којом Вучић може да васкрсне своју упокојену политичку каријеру. Већ 13. априла, кад се у Београду окупи нормални део Србије, кренуће на пут без повратка, у мрачну политикантску прошлост, где му је и место.

Предраг Поповић, Таблоид