Употреба празних обећања: У очекивању новог експозеа мандатара за састав Владе Србије

Угледни економиста проф. др Слободан Комазец специјално за Магазин Таблоид, извршио је компаративну анализу претходног програма Вучићеве Владе, датог у експозеу на почетку свог првог мандата, и описао његове катастрофалне резултате. Наиме, председник досадашње Владе и мандатор за састав нове, после одржаних избора, најављује и по старом обичају одлаже формирање Владе, уз најаву новог “програма реформи” који “тешко пише” и који ће износити преко 200 страна(!), а који ће (као и претходни) излагати у Скупштини неколико сати! Било би нормално да је претходно дао компаративну анализу шта је у прошлом програму зацртано, а шта је од тога остварено и у чему су проблеми. Тек након тога може се јавности изложити нови програм с основним циљевима, мерама, инструментима, ефектима и по могућности времену (динамици) њиховог остварења. Овако, то и даље остаје програм обећања, али без потребне контроле остварења. Магазин Таблоид у два наставка доноси анализу професора Комазеца о учинку прве Вучићеве Владе

Шта нам је то понудила влада у економско-финансијском пакету?

Нова-стара влада је била пред тешким егзистенцијалним изазовом у решавању нагомиланих економско-развојних, социјалних, политичких и моралних проблема у Србији. Програм и циљеви нове владе траже „обнову Србије”. То ће, према Вучићу, захтевати „крв, зној и сузе”, да би се остварио овај „програм за опоравак економије и нације”. „Предстоје тешке реформе, а циљ владе је јача и модерна Србија – која ће бити лидер у региону”.

Тако „болне реформе” кроз које држава мора да прође, да би у будућности било боље, препоручивале су и владе низа држава у транзицији.

Државама које су просто срљале у ЕУ, уз то су биле у кризи, ММФ препоручује своје горке лекове и „болне реформе” које се огледају у штедњи по сваку цену и смањење социјалних издатака, смањење запослености у јавном сектору, смањење дефицита буџета и јавног дуга – уз додатно задуживање у иностранству и уредно сервисирање обавеза из дуга. Наравно, уз претходну свеобухватну либерализацију и приватизацију националних стратешких грана.

Наводимо, као илустрацију, неколико држава сада у ЕУ (Естонија, Летонија и Литванија, мада је и код низа других иста слика).

Кренуло се у приватизацију свега постојећег, тржишта су либерализована, уведен је пропорционални порески систем, социјална давања и пензије су сведени на минимум (животни век мушкараца је скраћен за 4 године, а смртност новорођенчади се повећала за 60%).

Укинуте су све субвенције, али и заштитне спољнотрговинске мере, нови власници су отпустили читаву армију до тада запослених. Беда се ширила на сваком кораку. Власт је тврдила да су потребне „болне реформе да би се кроз неколико година живело боље”. Омогућен је поход и доминација страних банака и мултикорпорација. ММФ и ЕУ хвале успехе ове три државе-чланице (као некада Словенију). „Цена овог суманутог пројекта је застрашујућа”. Ове државе имају укупно око 6 милиона становника док је спољни дуг нарастао на преко 100 милијарди долара. Незапослени су кренули у масовни егзодус у трагању за послом. Естонија је за 10-15 година изгубила више од 20% становника. Стопа незапослености је врло висока. „Реформе” које су се проводиле нису биле усмерене за бољи живот грађана, већ великим профитима крупног капитала.

Приватизовани су најважнији делови привреде (телекомуникације, енергетика, инфраструктура) прихваћен је концепт да се увозом страног капитала (а не домаћим) привреда развија. Многи велики комбинати, гиганти (као остатак социјализма) су уништени. Данас странци у овим државама контролишу најважније привредне гране и постали су стварни господари у држави (држава је постала колонија). Није им циљ да развију колонију. Због великог бегства капитала држава је била на ивици банкрота. Стало је давање кредита, банкомати су закључани, а депозити власницима недоступни. Грађани су остали без милиона евра штедње.

Примењене мере и модели су потпуно идентични нашем, који се и даље масовно проводи и пропагира. Ако искључимо језички фолклорни део и све делове који „гарнирају” стварну понуду модела за реформисање привреде и друштва и мера и инструмената потребних за то, тада се осврћемо само на суштинске и битне понуђене „реформе”, уз основну намеру да све предложено упореди са оствареним резултатима, што је требао да учини председник нове-старе Владе пре излагања новог програма.

Полазећи од нагомиланих огромних проблема и неравнотежа које прете сломом економије и социјалног система, изабрана су три кључна задатка која треба остварити: Прво, реформа функционисања економије (структурне реформе економије), друго, финансијска консолидација буџета и реформа јавног сектора и треће, подстицајне мере за инвестиције и запошљавање (подстицај развоја приватног сектора). Истиче се „одлучност и посвећеност у спровођењу болних, али и лековитих и спасоносних реформи – како бисмо изменили Србију и учинили је бољом.” (Вучић)

Да погледамо добре и слабе стране тада предложених мера, основних циљева и њихово остварење.

У првом делу који се односи на реформу функционисања економије предложено је усвајање Закона о раду, Закона о приватизацији (окончање процеса), Закон о државним службеницима (платни разреди), Темељно реконструисање предузећа, Постављање јавних предузећа у други (профитни) систем пословања и отварање Канцеларије за брзе одговоре.

Посебно је интересантно навести да је свих седам кључних закона „преузето” од бившег министра Радуловића, и да се наставља иста политика, и то: Закон о приватизацији државних предузећа; Закон о раду; Закон о стечају; Закон о планирању и изградњи;

– Стварање повољне климе за страна и домаћа инвестирања; Смањење субвенција; Смањење пореза и доприноса на личне дохотке.

„Личне карте” јавних предузећа у реструктурисању се више не помињу, као и реорганизација бројних агенција у министарствима.

Полази се од става да реформа економије, преко наведених закона, треба да осигура позитивно тржишно окружење, омогући привлачење инвестиција и уништи корупција. О њиховим ефектима посебно ће овде бити речи. Шта нам је то влада понудила? Какви се ефекти могу очекивати и, коначно, какав и када се може очекивати коначан резултат (успех)?

Закон о раду, као нови хит либералног капитализама и даље експлоатације и обесправљења радника, без обзира на објективна указивања на све слабости које доноси и погубне ефекте на запослене, отпоре таквим законима широм Европске уније, гурају се и даље, мада немају позитиван ефекат на економски раст и запосленост.

Сигурно је само једно – велика несигурност и неизвесност запослених.

То је подручје офанзиве неолибералног модела и пребацивање терета кризе на радничку класу, њихово даље губљење права и учешћа у расподели новостворене вредности. Та флексибилизација рада и запослености је или некритички прихваћен концепт од стране наших политичких структура на власти или је наметнут од стране ЕУ (Европске комисије), који се мора проводити на нашем „путу у ЕУ”.

Комисија ЕУ заговара повећање флексибилности тржишта рада уз замрзавање плата, смањење пензија уз повећање старосне границе за пензионисање. Уводи се регулација ради лакшег отпуштања, ограничавање накнада, а то значи слабљење социјалног модела друштва и социјалне државе.

Великом деиндустријализацијиом националне владе су изгубиле могућност вођења националне економске политике и инвестиција, а тиме и сопственог концепта економског раста.

Србији нема спаса без озбиљног рада и изградње нових друштвених механизама. То је могуће само уз скидање са “трона” паразитског слоја о коме је било речи. Свеобухватне економско-социјалне реформе, ако се стварно рачуна на њихов успех, треба почети од коренитих резова у вези са њим (системом). Довољно је увести јасна правила игре и контролисати њихово спровођење, на крајње легалним и легитимним темељима.

Оно што сматрају “реформама” јесте у ствари повлачење социјалне државе или државе благостања, посебно променама Закона о раду. Како је он усвојен на силу од тада ће се предаторски неолиберални капитализам у Србији и даље развијати. Човек ће бити вишеструко мање заштићен него до сада.

На сцени је турбокапитализам у Србији, као “терор антиекономије, уз поништавање радничких права”, обарање потрошње, “стабилизација” у дубокој кризи и високој незапослености. То је потпуно антикејнзијански модел тотално слободног тржишта.

2. Неолиберална диктатура капитала

Дужничка економија разоткрива лаж неолибералних тврдњи да ће либерализација и флексибилност рада привући инвестиције и повећати конкурентност и запосленост. Неолиберални модел игнорише чињеницу да капиталне инвестиције не зависе превасходно од ниске цене рада, већи значај има величина тржишта, његова удаљеност, висина профитне стопе, трошкови енергије и сировина, трошкови основног капитала, сигурност пласмана и репатрипације профита и други фактори инвестиција. Мала домаћа тржишта, и мала тражња и профитна стопа терају и инвеститоре из Словеније, Грчке, Хрватске и других малих држава, да трагају за профитом ван граница својих држава.

Овде се поставља и питање: какав и за кога градимо привредни систем – према ЕУ, према домаћем спекулативном (непроизводном) капиталу или за нацију и сопствени пут развоја, хумани, а не експлоататорски систем. Где воде предлози нове владе?

Основни циљ нам је у овом раду да укажемо на предлоге мера нове Владе, њихове добре и слабе стране, а затим нове овде предложене мере за већу ефикасност антикризне и развојне политике у Србији. Обарање цене рада, трошкова рада, права радника, не води порасту запослености, већ несигурности запослених, уценама, губитку највећег дела стечених права до сада. То је пут у лакше отпуштање запослених, политика притиска на наднице и услове рада, даљег удаљавања запослених од одлучивања и резултата рада, и флексибилну експлоатацију. То је већ први корак који није требало учинити.

Закон о приватизацији као други „системски” закон и поред погубних и разорних досадашњих ефеката и даље се гура (као „окончање процеса”), посебно код великих система. Зацртана судбина јавних предузећа је следећа: Телеком Србија – продаја следеће године, Електропривреда Србије – тражење мањинског партнера, Железница Србије – продаја дела који се бави превозом робе, Лутрија Србије – продаја лиценце страном капиталу, РТБ Бор – приватизација, уз осигурање услова за то, Дунав осигурање – приватизација већ од средине ове године (странцима), Аеродром Никола Тесла мада успешно послује – тражење партнера за ефикасније управљање (приватизација и продаја), и Србијагас – хитно реструктурирање. Уз наведено иде и завршетак реструктурисања 159 друштвених предузећа. Планирано је решење проблема у Железари Смедерево и „Симпу” – Врање.

Не истиче се посебно и намера продаје ових неколико преосталих банака са већинским државним капиталом уз гашење још две домаће банке – када ће целокупан банкарски сектор прећи у руке страног капитала.

И даље се иде моделом погубне приватизације, као да нам те пљачке и уништавање привреде није довољно!

Увешће се потпуна професионализација управљања јавним предузећима, централизовати управљање кроз министарства и елиминисати губитке у тим предузећима, што је добро решење и дуго очекивано, али, нажалост није остварено. Предузећа се дају на управљање партијским кадровима. То је позната “подела плена” после избора.

Дуго је најављивана ова мера, али ни до данас није остварена, а заиста је неопходна. Уз и даље доминантан утицај странака на власти – неће се ни остварити.

Могло се поћи од израде матрице у пословним везама ових великих предузећа, готово гиганата, њихова повезаност с другим деловима (гранама, производњом, тржиштем) у привреди Србије, као и зависност од увоза и извоза, програма који нуде, застарелости технологије, очувања средстава и финансијске слике сваког предузећа. Тада тек формирати нови управљачки слој (менаџмент) и колективу омогућити да учествује у одлучивању и пословној политици. То су коначно њихова предузећа и њихова судбина.

Држава тада стаје свим мерама и инструментима развојне монетарне, фискалне, спољнотрговинске расподеле и других делова макроекономске политике иза њих (не дотацијама, субвенцијама, рефакцијама и сл.), већ повољним банкарским кредитима и расподелом. Постоји механизам и могућност да се њихове велике пореске обавезе регулишу, да им се повећа ликвидност и омогући нормалан рад. То би могли постати носиоци развоја који би око себе окупили велики број мањих и средњих предузећа – коопераната. То су концентрични кругови развоја. Међутим, за овакав генерални заокрет према привреди треба из темеља реформисати финансијски систем и прилагодити га предузећима и производњи, а не спекулативном капиталу и каматним прерасподелама. Управо финансијски систем је остао нетакнут у овим предлозима реформи, а њега из темеља треба реформисати, јер финансије данас доминирају у привредама и „кроје судбину” држава и нација.

Најављена решења у Закону о државним службеницима мислим да су у реду и да обећавају сређивање ове „шуме у расподели”. Исто се може рећи и за став да јавна предузећа морају профитабилно да послују, да се конкурсом изаберу најбоље екипе, проверавају њихови резултати, ограничи њихова социјална функција уз нови систем цена и наплативости потраживања. То значи удаљавање политичара из управних одбора и њиховог деструктивног утицаја на пословање предузећа. Да ли је овде до сада нешто урађено? Нема конкретних зацртаних решења, проблеми и даље остају.

Друго подручје мера односи се на финансијску консолидацију буџета и реформу јавног сектора. Овде је планирано следеће: Драстичне уштеде на расходној страни буџета (кроз укидање службених аутомобила и дневница у државној администрацији. Замислите само ту “дубину” захвата и ширину реформе јавног сектора): Јачање борбе против корупције и сиве економије; Мере које ће се накнадно донети за јачање привредног сектора (посебно малих и средњих предузећа).

Треће подручје се односи на подстицајне мере за инвеститоре и запошљавање.

Овде се посебно истичу: Привлачење страних и ангажовање домаћих инвеститора; Смањивање незапослености кроз олакшице приватном сектору за запошљавање нових радника.

Посебно ћемо анализирати ова два подручја уз претходни осврт на решења и мере из првог подручја.

3. Буџетски дефицит и финансијска консолидација јавног сектора

Фискална консолидација је постала највећи изазов за даљи развој кризе у Србији.

Буџетски расходи, приходи и све већи дефицит су постали највећи проблем државе и привреде (уз незапосленост). Настао је гигантски примарни и укупан дефицит буџета и процес његовог аутономног раста (новим задужењима, каматама и отплатама). И републички и консолидовани дефицит су огромни.

Укупне доспеле обавезе из дуга (са скривеним) крећу се у 2014. на преко 5,4 милијарди евра, у 2015, 5,5 милијарди, у 2016 и преко 6 милијарди. То је између 13 и 19% бруто домаћег производа. Тако је допунско финансирање у 2015. достигло 646 милијарди динара (у томе домаће 557 и страно 85 милијарди и приватизација 1 милијарда). У 2016. години то је већ 707 милијарди динара.

Бруто дефицит учествује у бруто домаћем производу 16-22%, у јавним расходима 39% и јавним приходима 45%. Огроман је то терет јавном сектору у потпуно деформисаном систему финансирања.

У реконструкцији финансирања јавног сектора посебно треба размотрити:

– Отплате и камате на кредите иностраним повериоцима (кредиторима),

– Отплате и камате домаћим кредиторима, јер се на томе може изградити потребна стратегија смањења дужничког терета и каматних расхода.

Плаћена камата на дугове износи годишње 2-4% бруто производа, што је двоструко веће од стопе привредног раста.

Криза јавних финансија и претећи банкрот државе „нормална” је последица погрешне и погубне макроекономске политике и изабраног модела развоја. Буџетски дефицит годинама нагло расте, а тиме и јавни дуг и то у условима рецесије и огромне незапослености. Привреда кроз процес приватизације је потпуно онеспособљена за развој, а рестриктивном монетарном политиком потпуно неликвидна. Финансирање буџета је највећим делом пренесено са реалних јавних прихода на допунско (кредитно) финансирање.

Учешће камата и отплата републичког буџета у укупним приходима буџета попело се на 57%. То значи да се финансирање буџета највећим делом пренело на сервисирање јавног дуга, уз социјалне расходе.

Овде се јављају два паралелна негативна тока: привредна криза, спор привредни раст и огромна незапосленост воде великом расту примарног дефицита, док све већи терет отплата и камата на дуг доводи до експлозивног раста домаћег и иностраног задуживања. Други расходи (отплате дугова) су повећани са 42 милијарде из 2008. на 492 милијарде у 2014. години, а у 2015. години 519 милијарди, допунско финансирање (задуживање) са 71 милијарде на 645 милијарди динара у истом периоду.

4. Криза финансирања јавног сектора и претећи финансијски банкрот државе

Ако је учешће камата у бруто производу од 2,5-3,5% или чак 4,2% што је двоструко изнад годишње стопе раста бруто домаћег производа, привреда креће у дужничко ропство, уз отварање процеса високе зависности од спољног задуживања. Ново задуживање и стални раст дуга служи највећим делом само да се сервисирају обавезе из постојећих дугова, при чему каматни терет стално готово прогресивно расте. Учешће отплата и камата на дугове у бруто производу већ износи преко 16%-18%, док је очекивани прираст бруто производа 1% до 2%. Одакле да се финансирају доспеле обавезе, инвестиције и одржава достигнути ниво јавне потрошње? То је могуће само новим задуживањем и растом дуга, уз раст буџетског дефицита и каматног терета. Економија је увучена у велику кризу јавног сектора. Како је настала фаза аутономног раста дефицита (и камате), али и јавног дуга, најављена политика њиховог смањења на понуђеној концепцији није могућа. Јавни дуг и дефицит у оваквом финансијском систему и даље ће расти.

Наивно је било веровање да се усред рецесије држава обавеже да јавни дуг држи испод 45% бруто домаћег производа. Тиме је осуђена на ову дубоку рецесију. Ограничавањем јавног дуга на врло ниском бруто домаћем производу угрожава се делатност виталних делова јавног сектора (судство, школство, здравство, армија, полиција, социјални систем и др).

Треба се у новој фази чувати нове омче дугова и неконтролисаног задуживања, посебно нерационалне употребе иностраног капитала. То би тада био отворени пут у чисти колонијални статус, дужничко ропство, потпуну доминацију страног капитала и тоталну технолошку и развојну зависност. Државни органи сада стоје немоћни и готово парализовани, а „решења” која нуде су само понеке парцијалне мере – најчешће погрешне и стерилне. Привредни систем и сви делови макроекономске политике морају се из темеља мењати. Иначе, то су само покушаји „вештачког дисања” и на крају „шминкање мртваца” – како се то изразио један аутор.

Приходна страна буџета не може да прати расходну страну у кризној привреди (са врло нееластичним расходима у погледу смањивања), јер се огроман део пореских прихода и не наплаћује. Дајемо само неколико конкретних података: предузећа у стечају и ликвидацији дугују пеко 250 милијарди динара, активна предузећа 601 милијарду и предузећа у реструктурисању 63 милијарде. Брисаних је 162, која дугују за порезе и доприносе 26 милијарди. Највећим делом то је изгубљени приход.

Само 18% приватника уредно уплаћује порезе и доприносе, а исто толико уредно исплаћује личне дохотке.

Неплаћени порези и доприноси су огромни и износе преко 860 милијарди динара (активна предузећа, угашене банке, предузећа у реструктурисању), од тога је преко 334 милијарде ненаплативо. Како и којим путем наплатити преостали порески дуг од 334 милијарде (уз ослобађање од приписаних камата)? Предлог таквих решења не видимо. Како се уопште могло догодити у једном сређеном систему да се порези и доприноси не плаћају? Ово се посебно односи на обогаћени тајкунски слој (нити плаћају порезе и доприносе, нити враћају узете кредите банкама и не плаћају камате, где то има у свету?).

Ради се о великим дебалансима и неравнотежи који су довели до финансијског слома јавног сектора и готово парализе јавног финансирања. У почетку рада нове владе била је стратегија да се „избегне банкрот” државе, отклоне бројне неравнотеже и ублажи криза. Буџетске пропорције су пренапрегнуте, а контрола расхода и прихода, као и завршног рачуна потпуно нетранспарентни или уопште не постоје, и под доминантним утицајем странака на власти. Досадашњом макроекономском политиком јавне финансије су доведене практично до банкрота. Сада треба исправљати једну погрешну политику уз истовремено трагање за одрживим социјално, развојно и довољно уравнотеженим буџетом.

Даље задржавање оваквих токова и односа води продубљавању кризе јавних финансија, новом расту јавног дуга и порасту дефицита буџета уз све веће тешкоће јавног финансирања до коначног банкрота.

Јавни дуг и поред сталних обећања Владе да ће се смањивати стално и готово експлозивно расте. Дуг са 17,8 милијарди из 2012 порастао је на преко 25,8 милијарди евра, што је повећање са 54% на 76% бруто производа. Како се највећи део користи на враћање доспелих обавеза и плаћање камата из ранијих дугова, формиран је процес његовог аутономног раста, уз сасвим извесну кризу дугова – до могућег банкрота.

И даље се очекује висок буџетски дефицит и висока потрошња због трошкова камата, нових субвенција и социјалних трошкова око реструктурисања низа јавних предузећа. Јавни дуг задржава и даље узлазни тренд и премашио је у 2014. години преко 70% бруто домаћег производа, а у 2015. години 76% и 2016. око 80%, што је већ зона високог ризика банкрота.

5. Консолидација јавних финансија и ломљење спирале сталног раста дуга

Огроман дефицит буџета и висок јавни дуг захтевају снажно фискално прилагођавање и јачање фискалне дисциплине – на страни и прихода и расхода.

Спровођење оштре и брзе фискалне консолидације и реформе јавног сектора, је био најважнији корак ове владе, уз истовремени подстицај економској активности и порасту запослености.

Расходна, потпуно неконтролисана и растрошна страна буџета је битна у могућој консолидацији буџета и ломљењу спирале сталног раста дуга, обавеза из дуга, али и криминала и корупције. Овде на првом месту истичемо расходе за куповину роба и услуга – где је потребно велико „резање” и уштеде. Камате на узете кредите се морају уредно сервисирати. Међутим, код субвенција, које износе 113 милијарди у 2012. години и 101 милијарду у 2013. години и 134 милијарде у 2015. години, могуће је и потребно велико снижавање и отклањање велике арбитрарности у њиховој додели. Субвенционисање камата банкама, да би биле заинтересоване за пласмане привреди и становништву, дубоко је погрешан потез. Приватним и страним банкама се из буџета формирају приходи, а затим се узимају кредити за њихово финансирање уз високе каматне стопе.

Каматни расходи у буџету износили су 2011. године. 48 милијарди динара, 2012. године 68,2 милијарде, 2013. године 93 милијарде у 2014. око 115 милијарди и 2015. године око 130 милијарди динара (2016. очекивано је 140-150 милијарди динара).

Од укупно 138 разних агенција, савета, комисија и сл. укинуто је свега две, мада је и раније обећавано њихово укидање. По неким изворима годишње троше 830 милиона евра. Треба их укинути, јер су велико оптерећење буџета и привреде, а практично ничему не служе, осим што су места за запошљавање партијских кадрова. Овде наводимо само неколико најважнијих, где су велики расходи, а мали корисни ефекти: СИЕПА, Фонд за развој, Агенција за приватизацију, Агенција за привлачење инвестиција, Агенција за привредне регистре, Национални инвестициони план (НИП). НИП је у шест година кризе добио преко 100 милијарди динара. Одлуке су приватизоване од стране једне странке. Економски амбасадори послати у свет који нису ништа урадили, осим да су повећали расходе, и др.. После неколико година тек смо их недавно повукли (а потрошили су 8-9 милиона евра). НИП (Национални инвестициони план) треба укинути и средства укључити у капиталне расходе, а не посебно издвајати и стављати га у руке једне странке, као до сада. Истовремено треба укинути Фонд за развој Србије и његова средства унети у нову Банку за развој, коју треба основати. Ту у Фонду је приватизација јавног капитала добила неслућене размере, а групно одлучивање у додели повољних кредита уништило национални развојни интерес.

Фонд за развој је основан да се “подстакне равномеран и регионални развој Србије”. Кредити су давани појединим привилегованим људима којима тај циљ није ни падао на памет. То су представници странака или “њихова” предузећа. Многи су користили ове нискокаматне и повољне кредите за враћање комерцијалних кредита банкама или их једноставно не враћају Фонду. Ненаплативи кредити иду и до 60% пласираних средстава. Повраћај кредита из Фонда за развој треба директно вратити у буџет, а не у Фонд.

Давање субвенција и великих пореских олакшица у привлачењу страних инвеститора треба одмах напустити, посебно у новом израђеном концепту развоја и макроекономске политике.

Држава не треба да и даље плаћа главницу гарантованих кредита неколико познатих јавних предузећа, али ни отплату кредита за санацију познатих банака у кризи и стечају.

Бројне олакшице и ослобађања требало је добро претрести и ревидирати. Овде долази у обзир и смањење сиве економије која учествује у бруто производу са готово 40% – по чему смо први у Европи. Наплата пореза и доприноса пала је са готово 94% (из периода ЗОП-а) на свега 37 до 43% у овој години. Порески дуг у 2013. години износи 800 милијарди динара. У томе је преко 322 милијарде проблематично (у стечају, реструктурисање, брисани).

Посебно треба преиспитати заштитну (царинску) политику, јер је потписивањем ССП (Ђелић) приход од царина преполовљен. Тако је у 2008. години приход износио 65 милијарди динара, да би у 2015. пао на свега 29 милијарди. Мора се, насупрот либерализму, увести потребна заштитна политика домаће привреде, уз снажну стимулативну извозну политику и врло селективну увозну политику. Опорезивање девизних камата мислим да није добро решење и треба га укинути. Смањење пореза и доприноса привреди има смисла само ако се ти износи уносе у посебан фонд предузећа за развој.

Средства код бројних олакшица и ослобађања од пореза на добит треба усмерити у Фонд за развој предузећа, а не остављати у маси добити и на слободно располагање послодавцима.

Министарствима треба укинути дискрециона права при куповини робе и услуга, на инвестицијама, субвенцијама (за које не постоје посебни закони). То могу бити само предлози посебној буџетској комисији да би се неутралисали страначки интереси остварени преко министарстава – феуда.

Бројне услуге по уговору и специјалистичке услуге, накнаде трошкова и сл. који гутају огромна средства без основа за њихово постојање. Уз то, овде не постоји никаква јавна и буџетска контрола. Не знамо ни коме, ни зашто то плаћамо. Уосталом, када је и пре колико година разматран и усвојен завршни рачун буџета и његова контрола? То су елементарне функције буџетске политике. Ако је основни циљ ових мера да се намакне 800 милиона евра у буџету, да се смањи дефицит и јавни дуг, ове мере су контрапродуктивне. Код мера за „побољшање пословног амбијента” нашла су се на истој платформи оба министра. Ради се о измени „Закона о раду” чиме би се „омогућило флексибилније запошљавање и отпуштање”. То је „посуђено” решење из ЕУ, које углавном омогућава лакше отпуштање, а затим увођење разних изведених облика запослености, као уговор на одређено време за одређене послове, привремено, на лизинг, на пробу и слично слабљење положаја запослених. Зар се не види да је то животна борба између рада и капитала, која пламти и у Европи и у САД. Нити ће смањење пореза и доприноса на рад, нити „флексибилније запошљавање” повећати запосленост. Напротив, пораст незапослености и раст неизвесности, страх ће завладати код тренутно запослених.

Прецењеним курсом динара значајно је оборен прилив од ПДВ из увоза, док ПДВ у земљи не прати стопу инфлације. ПДВ из увоза износи 316 милијарди, а у земљи свега 97 милијарди (2015). Истовремено повраћај ПДВ није урачунат у расходну страну буџета (163 милијарде у 2015. години). За тај износ треба повећати стварни буџетски дефицит. Доприноси се великим делом не уплаћују, али и због огромног раста незапослености, тако да се пензије покривају доприносима свега 51,7%. Како мислимо да предузећа која не раде, када је око 55 хиљада у блокади, 80 хиљада неликвидно, високо кредитно задужени и каматно оптерећени да плаћају порезе и доприносе, а како да огроман и све већи број незапослених плаћају доприносе. Шта је са познатом “фискалном децентрализацијом” (Динкића) и смањењем прихода Републике? Тек недавно је промењен пропис.

Даља приватизација јавних предузећа, како то предлаже ММФ, која су још остала је погрешан корак. Потребно је њихово одвајање од партија и довођење потпуно самосталне управљачке екипе. Треба их оставити колективима на управљање уз непартијски менаџмент и уз дугорочни репрограм дугова (без камата).

На расходној страни буџета пре свега треба постићи највећи степен транспарентности. Уштеде у буџету се очекују од реформе јавних предузећа и даље приватизације, али не и од оживљавања привредне активности и динамичнијег привредног раста. Завршни рачун буџета, као један од основних буџетских начела, треба сваке године претрести и усвајати, када и влада полаже рачун и тражи ново поверење, а не као до сада да се годинама не разматра и не усваја.

Не може бити консолидације јавног сектора, контроле и транспарентности прихода, расхода, јавног дуга и буџетског дефицита уколико се не уведе потпуна контрола свих монетарних, фискалних и спољнотрговинских токова. Да ли носиоци власти знају и желе то да ураде?

Стога се мора поново увести Дирекција за обрачун, плаћања и контролу пословања са статистиком, као некадашњи СДК или ЗОП.

Код приходне стране само се чека шта ће се убрати као порези и доприноси, а код расходне потпуно неконтролисане и готово приватизоване (од странака на власти) само се накнадно сагледава висина и реаговање међусобним партијским договорима. Нема ту готово никакве осмишљене дугорочне развојне и стабилизационе фискалне политике.

Прави, дугорочни пут стварања здравих јавних финансија је нагло подстицање и оживљавање привредне активности, пораст запослености, пораст извоза, оштра селекција увоза, селективно кресање јавних расхода, пораст ефикасности наплате пореза и доприноса, уз истовремено укључивање монетарне, спољнотрговинске, платнобилансне, инвестиционе и банкарске комплексне реформе у функцији оживљавања домаће привреде. Сваки други прилаз је парцијалан, а тиме и краткорочан и потпуно неефикасан.

Има у свему томе и много незнања и импровизација, што је недопустиво у кризом сломљеној држави и привреди. Пошто се фискални токови не држе под контролом годишње се изгуби око 500 милиона евра прихода.

Потребна је потпуно другачија макроекономска политика и модел развоја (оријентисан са свих својих десет подсистема на стимулацију развоја и запошљавање). Без динамичног развоја и високе стопе раста и пораста запослености и даље ћемо радити само за камате на кредите којим финансирамо буџете, али без развоја. То је пут у даље продубљавање кризе, брзо нарастање дефицита и јавног дуга – до коначног банкрота (када држава неће моћи извршавати доспеле обавезе, а приступ капиталу ће бити отежан због пада кредитног рејтинга, али и очекиваног раста камата на финансијским тржиштима). Тада нови узлет камате доводи до затезања дужничке омче и високо зависне привреде од страног капитала. Грчки сценарио је сасвим известан.

6. Финансијска консолидација буџета и реформа јавног сектора

Фискална консолидација је постала један од најважнијих и најтежих проблема државе и друштва. „Најважњи задатак и стратешки циљ је реорганизација јавних финансија и реформа јавног сектора”. (Вучић)

Предвиђају се драстичне уштеде на расходној страни буџета. Овде се има у виду смањење плата у јавном сектору за 10% од јула исте године и укидање солидарног пореза. Наговештено је „јачање борбе против корупције и сиве економије”. Мада, није речено како! Најављено је решавање финансијске недисциплине (до краја те године) и стварање услова за правичност у систему плата (платни разреди). До данас овај проблем није решен. Редефинисаће се број запослених у локалним самоуправама и у јавном сектору. У плану је било смањење броја запослених за 75.000 до краја 2017. године, да би се констатовало да је то прерано и да је реално смањење око 30.000. До сада је у јавном сектору напустило 15.000 запослених, а очекује се нових 10-15.000. Изгледа да је смањење запослености главни ток размишљања и деловања у политици смањења трошкова у јавном сектору. Погрешан је то и опасан неолиберални пут.

Најављују се структурне реформе и заустављање раста јавног дуга. Дефицит буџета са тадашњих 7,1% свео би се до краја 2017. године на 3-4% бруто домаћег производа. То је примарни дефицит, а шта је са секундарним и бруто дефицитом? По висини дефицита јавног сектора Србија је једна од најзадуженијих држава средње и југоисточне Европе. Отплата главнице дуга и примарни дефицит сваке године односи преко 5,4 милијарде евра. Издаци само за камате у 2015. години износе 130 милијарди динара. Уз стагнантан раст привреде све је већи терет камате у БДП, који се приближава износу од 4,3% БДП. У случају одржавања стабилног курса динара то ће захтевати 1,2 до 1,3 милијарде евра за камату. У 2016. се планира издвојити за камату 140-150 милијарди динара (или 1,3 милијарде евра), а у 2017. око 157 милијарди динара. “Здрава српска привреда би се остварила до краја 2016. године. Од краја 2016. године грађани ће имати јачу економију и веће плате. Након тога ће плате у јавном сектору достићи виши ниво од садашњег”. Предвиђа се повећање прихода, али не наводи како, осим пораста акциза и ПДВ. „Донеће се мере за јачање приватног сектора”. Мере нису донете, а овај сектор није повукао као мотор економију напред али ни повећао запосленост.

„Инсистираћемо на закључивању аранжмана са ММФ.” Да, са ММФ треба ући у преговоре, али не прихватати њихов модел и Препоруке.

„Незапосленост, сиромаштво и фискални дефицит у Србији су међу највећим у Европи, уз нереални однос просечне пензије према просечној плати” . (Вучић). Прва констатација је тачна, али друга није.

„Сви економски експерти и све међународне финансијске институције, посебно ММФ, инсистирају на смањењу пензија, али то нећемо учинити све док не урадимо да смањимо дефицит другим средствима и методама. До октобра нећемо ни разговарати о томе”. “Пензије би морали смањити за 25-30% колико су неекономски повећане? Од пензија се издржавају деца и унуци, а 70% пензија се троши на домаће производе” (Вучић). Пензије се троше 100% у домаћој привреди, а највећи део одлази на плаћање рачуна јавних услуга и основне животне производе (углавном домаћег порекла).

Буџетски програм, посебно изабрани циљ смањења јавног дуга, дефицита и јавних расхода (штедње) није могуће градити без дубинске реформе привредног система у целини са свих његових десет подсистема.

Свих десет подсистема привредног система треба ставити у функцију развоја и стабилизације, а у томе и фискалног система – који се сада извлачи из осталих и третира изоловано у циљу консолидације и уравнотежавања.

Шта нам се то нуди под видом „реформи” и напуштања постојећег погубног модела? Мере ће само продубити кризу и довести од огромне незапослености и социјалне кризе, уз даљу продају ресурса страном капиталу.

Излазак из дужничке кризе и предложена стратегија стабилизације на рестрикцијама потрошње, неселективној рестрикцији новца, већој незапослености, обарању инвестиција, развоју на приливу страног капитала, ликвидацијама предузећа, избацивању запослених у привреди погођеној вишегодишњом кризом и погубним ефектима транзиције”, уз велики нето одлив капитала од откривених 51 милијарде долара (кроз приватизацију и спољнотрговинске односе), сматрамо погрешна је стратегија, која нужно води у продубљавање кризе. “У кратком року очекују се негативни ефекти фискалне консолидације и структурних реформи, уз мали раст прихода од 1%”. То је „признање” и самих аутора програма.

Нигде нема развоја привреде, оспособљавања предузећа за развој, да поново постану „стубови привреде” у здравом привредном амбијенту и стимулативној, развојно-усмереној макроекономској политици. Парцијалне мере које се нуде нису стварна реформа финансијског и привредног система. То су мере ограничења, смањења потрошње и стандарда, „стезање каиша” (докле?), даље распродаје предузећа и умртвљавање привредног раста – све у циљу неке обећане боље будућности за неколико година која са овим мерама никако не може да дође

Да ли је то раскид са досадашњим моделом развоја и управљања привредом? То је, нажалост, наставак погубне и промашене макроекономске политике и модела развоја.

Конзервативни економисти се залажу за тзв. „флексибилност тржишта рада”, што је чисти енфемизам за смањивање плата и запослености, односно губитак сигурности на послу, уз велику неизвесност у процесу потпуног потчињавања вољи власника капитала (послодавца). Смањење плата и пензија, односно велика отпуштања у „јавном сектору” и јавним предузећима, само додатно погоршава ситуацију. Они сматрају да је „несигурност на послу добра и праведна ствар”. Исто тако, сматрају да треба да се све приватизује, укину права радника, снизе плате и пензије и други јавни расходи (посебно социјалног карактера), све под паролом „то тражи ефикасност, тржиште и конкурентност”, а коначно, то тражи и ММФ.

7. Договор са ММФ у контроли и смањењу потрошње, запослености, јавног дуга и буџетског дефицита

Склапање трогодишњег аранжмана са ММФ третира се као потез “за постављање здраве економије”. Овај аранжман се ослања на три главна стуба: 1) Јачање јавних финансија, 2) Повећање стабилности финансијског сектора и 3) Спровођење структурних реформи.

“Подршка ММФ је признање успеха економске политике, али и гарант да је земља на путу економског оздрављења” (Влада). Громко се слави стенд бај споразум са ММФ. “Преко тога ћемо смањивати јавни дуг, а буџетски дефицит ће се свести на 3,5% бруто производа”. А то је у ствари стављање под контролу и економски протекторат ММФ и страних кредитора. Јер, “овај програм ће пратити и надгледати ММФ, Влада и Народна банка Србије”. Ова бучна прослава и хвалоспеви, саморекламирање, су одраз некомпетентности, “неразумевања”, али и “покушај оптимистичког спиновања јавности”.

За стенд бај аранжман од 1,2 милијарде евра председник Владе каже “Ми тај новац нећемо користити ни за потрошњу ни за финансирање буџета (па и да хоћемо то не можемо – додао СК), позатвараћемо или приватизовати преко 500 предузећа, а “запосленост ћемо повећати тако што ће се повећати број незапослених”. “Тако ћемо постати конкурентнији и спремнији за продају”.

Погледајте само те концепције “развоја” чија је основа “спремности за продају”, али и огромна незапосленост. То се већ успело преко Закона о раду који је “уклонио дестимулације за запошљавање” и учинио флексибилнијим права запослених, сигурност, зараде и сл.

Шта је договорено по последњем споразуму са ММФ? Да наведемо најважније: Фискална консолидација која подразумева, углавном, смањење плата и пензија; Смањење минуса у државној каси на три одсто до 2017. године; Смањење броја запослених у јавном сектору за по пет одсто годишње; Заустављање раста јавног дуга до 2017. године;Контрола државних гаранција јавним предузећима; Реформа јавних предузећа; Ревизија аранжмана – на свака три месеца (вредност аранжмана – 1,2 милијарди евра као стенд бај аранжман, без повлачења средстава, осим у изузетној ситуацији).

Које су мере штедње и фискалне консолидације предвиђене? Смањење плата и пензија (“присилна штедња”);Борба против сиве економије; Отпуштања у јавном сектору; Смањење субвенција; Штедња у набавкама;Јачање приватног сектора.

Неке од мера су проведене (смањење плата и пензија, смањење субвенција, штедња у јавним набавкама, јачање приватног сектора кроз процес приватизације), а на реду су даље ригорозне мере масовног отпуштања “вишкова” запослених у јавном сектору од укупно 75.000.

Приватни сектор није показао никакав повећани интерес за запошљавање, инвестиције и нове програме. Запослени су добили повећану несигурност, неизвесност, већу експлоатацију и смањивање, односно неисплаћивање зарада. То су постали прекарни односи у којима запослени немају никакву заштиту (синдикат, државни органи). Тако смо створили “добру пословну климу која ће као магнет привлачити стране инвеститоре”.Сматра се да је то добар “сигнал инвеститорима да још више долазе у Србију”.

(Наставак у следећем броју)

Проф. др Слободан Комазец, Таблоид