Упозорење стручњака: Промене у школи погубне по децу – угрожене генерације и здравље нације

Због све лошије епидемиолошке слике, од понедељка 20. септембра ђаци седмих и осмих разреда у девет општина прелазе на комбиновану наставу. Ученици средњих школа у 45 градова, укључујући и Београд, имаће наставу која подразумева комбиновање одласка у школу и наставе на даљину, а одељења су подељена у групе.

Трећи модел, искључиво онлајн настава, уводи се у средњим школама осам општина највише погођених короном, као и на Косову и Метохији.

Министарство просвете објавило је и шта чинити у случају да се вирус појави у разреду, а правила поступања зависе од тога по ком је од три модела настава организована, односно да ли су одељења подељена у групе.

Школски психолог са богатим искуством, Биљана Лајовић, каже да се недовољно говори последицама живота у пандемији по децу, а да поновни прелазак на онлајн наставу можемо да посматрамо из неколико углова. Први је оно што је базична ствар система образовања, да образује децу, да их научи да мисле, решавају проблеме, да их научи да уче.

Лајовићева је сигурна да је та основна функција у лошем стању, да ефекти нису добри, али да је једнако важан други део ове приче, психолошки аспект, последице које су по децу погубне.

“Деци се ремети развијање, одрастање, дружење, учење социјалних вештина. Трећи угао се односи на организацију породице, јер кад год имате приступе који су час овакви, час онакви, то потпуно ремети породичну динамику. Уводи родитеље у нову улогу за коју они нису обучени. Родитељи не постоје због тога да би децу учили, него постоје због тога да би били родитељи, да би обављали своје потпуно другачије улоге у односу на оне које обављају учитељи и наставници“, каже Лајовићева.

Наша саговорница радила је у Институту за унапређење образовања Републике Србије, као координатор јединице за превенцију насиља Министарства просвете, била је и саветник министра за развој образовања, а две деценије радила је као школски психолог, бавила се и психотерапијом. Иако је у пензији, још ради са децом.

Она додаје да је свесна да смо у пандемији, у посебним условима, али да ситуација која се непрестано мења и разликује у односу на различите групе, ствара потпуни неред. Каже да је озбиљно забринута како ће се све ово одразити на генерације, на здравље нације.

„Ми већ имамо ситуацију да се сваки превише динамичан период, који је био последњих 20 и нешто година, увек одражава на децу. Од 90-тих година имали смо штрајкове, мобилизације и ратове, 1999. године и бомбардовање. Ми стално имамо неко ванредно стање. У таквим условима, једног озбиљног стања продуженог стреса у коме живе наша деца, у коме живимо ми, у коме свака недовољно добра организација још потенцира негативан ефекат, заиста мислим да је ово превише. Можда је груба реч да кажем, хаотично, али ово уноси превише нереда и оставља озбиљне последице“.

Лајовићева као збуњући за децу наводи и примере сегмената живота који се потпуно нормално одвијају, без обзира на корону, деца их виде, а у многима и сама учествују. Она каже да је то, не само збуњујуће, да је пре свега, како каже, животно некоректно.

“Хајде да поставимо на тас спортски догађај или кафић, клуб или позоришну представу. Овим не желим да кажем да сам против тога, али ако може да се иде у позориште, у кафић, на утакмицу, чему све ово. Пре неко вече је у Арени био један велики значајан спортски догађај, али зар је могуће да неко мисли у овој држави да је школа мање важна?! У понедељак деца не иду у школу, а јуче су могла да оду на утакмицу, било је много родитеља са децом, без маски, без растојања, без поштовања основних епидемиолошки мера”, каже Лајовићева.

Она подсећа да смо сличну слику могли да видимо и дан раније, на државни празник, такође је било много људи на истом месту. Додаје да све ове слике виде и деца која се питају зашто за њих важе друга правила.

“Заправо им шаљемо поруку – све је ово друго важније од школе. Ако можете да идете на утакмицу, које је логично објашњење зашто се не може у школу? Ја не умем да га нађем, са толико година искуства, ја не знам шта бих рекла деци, односно ученицима, кад би ме питали зашто је дозвољено да се иде на ова места, а школа иде онлине”, истиче.

Лајовићева додаје да је недавно радила пројекте са средњошколцима из разних школа, доминантно гимназијалцима. Каже да се сви којима је иоле важна школа, којима је стало да буду добри ђаци, страшно жале и кажу да су свесни да не знају довољно, да су свесни да имају огромне рупе у знању и да не знају како ће то надокнадити.

„Они који су близу матуре питају се, ако је и на факултету тако, шта онда. Један дечак ми је рекао, ја желим да студирам медицину, али се бојим какав ћу ја бити лекар, ако то буде изгледало као ово. Па ја нећу бити сигуран у то како лечим људе. То вам каже дете од 17 година, значи и они су забринути за тај аспект. А кад заврши школа, кад прође време кад су онлине, они изађу напоље или у кафићу или негде у крају и друже се, стварно не разумем у чему је суштина“, каже Лајовићева.

Она сматра да би одрасли, они који су надлежни за организацију, али и родитељи, требали да поразговарају са децом, пре свега са ученицима седмих и осмих разреда и средњошколцима, јер су они већ довољно зрели да могу да дају конструктиван предлог шта чинити у овој ситуацији, уосталом до данас их нико није питао шта им недостаје.

„Хајде да нешто урадимо, да пробамо да пратимо неки ток и да изађемо из овог зачараног круга стварања нереда, јер ми живимо у једном систему који сад више нема никакву структуру. Управо то је права реч, фактички нема структуре. Од петка до понедељка не знате шта је, не знате ко ће, како ће, шта ће… Какву поруку друштво шаље? Колико нам је школа важна, колико нам је образовање важно, осим декларативне приче“, закључује Лајовићева.