Увек се некако разнежим, кад начујем како ће у бољу будућност да нас поведу баш они што су нам опљачкали прошлост и покрали садашњост, попут ових што би, „Одговорно за будућност“, од слепог путника, да постану регуларни поседници возне карте у влаку за „Будућност у коју верујемо“.
А кад год ухватим себе у забрањеним мислима гледе неког диктата Берлина адресованог на килави официјелни Београд, почнем да се преиспитујем (ни)је ли то кажњиво према, још важећој „Уредби о примени немачког казненог права и за заштиту унутарњег мира и окупационе силе у Србији“, од 8. јула 1943, коју је ономад донео „Der ommandierende General und Befehlshaber in Serbien“.
На пример, када се приупитам шта ће часном Дивцу, да изиграва већег Вучића од Дачића, дозвољавајући да га, одавде, из Немањине, као марионету, провлаче кроз „топлог зеца“, као да је он лично потписао Бриселски споразум који Србији забрањује ометање Косова у његовим међународним интеграцијама…?
Или, кад се, грешан, присетим своје прошле колумне („Председников казачок“), у којој сам посумњао да бивши председник Српске напредне странке, а пропо „срца Србије“, са својим садашњим партијским шефом замајава јавност, играјући се доброг и лошег полицајца…? Што се испоставило тачним, оног трена када су, фронтално, наш канцелар, Дачић, Кирби и остало друштво почели да оптужују супруга супруге председника Србије да лаже и да се то што је својим ушима чуо од Немаца, не важи, јер није носио слушни апарат за колективну амнезију од косовске ране. И капак! Због чега се наш председник, уместо отаџбинским, окренуо хуманитарним, кинеским и осталим глобалним белосветским темама.
Размишљам кога ли би се члана из „Уредбе“ немачке окупационе власти могао да дохвати министар Стефановић др Небојша, ако гласно приупитам како ли су „сестре кармелићанке“, иза зидина свог Уставног с(амостана)уда, прихватиле да изађу из свог вечног „завета ћутања“ који пореске обвезнике Србије кошта између 350 и 400 хиљада динара по глави? И где баш да, „доајени“ нашег уставног права, у пресуди погоде баш оно што је наш жутокљуни министар правде Селаковић мр Никола антиципирао још пре пет месеци: „Уставни суд није надлежан да оцењује Бриселски споразум јер је то политички акт!“
Или, ако се заложим да се преамбула о Косову никада не избаци из Устава Србије? Као што је, у Основном закону (Grundgesetz) СР Немачке, из 1949, лепо омогућено да тој држави могу да се прикључе и територије Источне Немачке, што се и догодило четири деценије потом. А да Београд или, можда, Северну Косовску Митровицу прогласимо привременим главним градом (као Западна Немачка Бон, 1949) како бисмо истакли да је подела државе и тзв. независност Косова само привремено решење?
Био бих, ако могу да бирам, захвалан нашој колаборационистичкој власти ако би ми судила по две најбенигније тачке окупационе „Уредбе“ немачког војног заповедника:
„Ко увреди Вођу Немачког Рајха, немачки народ, немачку или неку савезничку војну силу, СС или полицију, неко немачко надлештво или припаднике окупационе силе као такве, биће кажњен затвором, у тежим случајевима робијом. (чл. 16)
Ко предузме да непријатељским лицима или надлештвима, на штету Немачког Рајха, немачке војне силе или са Немачким Рајхом савезничких држава, предаје вести, казниће се смрћу, у мање тешким случајевима робијом не мањом од три године, уколико се дело према другим прописима не кажњава теже. (чл. 17)“
Цвијетин МИливојевић, Данас, НСПМ
