Изборном крађом Александар Вучић је намакао већину у Скупштини, два и по месеца је склапао „борбену” владу и, на крају, кад је нашао излаз из тог лавиринта, нема појма где се налази. Са свих страна је притиснут проблемима које не уме да реши, пријатељи из Вашингтона и Брисела су га се одрекли, у Москви га нису прихватили, комшије из Сарајева јавно тврде да је суицидни лажов, из Загреба му поручују да је шака јада, а у Приштини га подржава само фамилија Муслиу, пише колумниста Магазина Таблоид Предраг Поповић, бивши уредник Дневног Телеграфа, Национала и Правде и дугогодишњи Вучићев сарадник и пријатељ
У Србији, свом личном феуду, стоји још горе. Узалуд му истраживања Ипсоса и Цесида, медијска подршка „Информера”, „Курира”, Пинка и осталих напредњачких механизама за колективну хипнозу, узалуд и полицијско и правосудно насиље над опозиционарима и осталим нормалним грађанима, Вучић зна да су маске пале, да су сви схватили да је цар го. Зато није смео да изађе на бину и поздрави освајаче олимпијских медаља, знао је да би био дочекан с традиционалним српским поздравом „Вучићу, педеру”. Зато и не иде на утакмице Црвене звезде, нема снаге да слуша како „Делије” скандирају принцу престолонаследнику Данилу: „Ја сам мали психопата, Вучић ми је тата”. Зато не сме да се суочи с ојађеним народом, са незапосленима као и с радницима који су изложени тортури његових тзв. инвеститора, са несрећницима који балансирају на ивици егзистенције, који не могу да зараде довољно да плате рачуне, а свакодневно стрепе од извршитеља, комуналаца и режимских криминалаца са и без фантомки. Уз све то, Вучића притискају и сви повериоци, финансијски и политички, које је изиграо
У хаосу који је сам креирао, диктатор нема снаге, знања и стрпљења за тражење конкретних решења. Опстанак на власти, бар још неко време, може да обезбеди само ако нагомилане проблеме затрпава новим. Додуше, у тој дисциплини нема му равног, цела његова приватна биографија и политичка каријера крцате су таквим примерима.
Као што је и сам нагласио у експозеу, најлепшој савременој српској бајци, Вучић највећу обавезу има према страним центрима моћи. Мајстори из Ленглија, који су га инсталирали на власт, свакодневно скраћују поводац и стежу огрлицу око врата. Љубимац је добро дресиран, али газде ништа не препуштају случају, зато га стално охрабрују да загризе највећу коску, косовску.
Захтев је једноставан – Србија мора да се званично одрекне Косова и Метохије. Реализација тог плана, давно утврђеног у Вашингтону, мало је компликованија. За почетак, неопходна је промена Устава. Кад се из преамбуле избаци обавеза очувања територијалне целовитости Републике, односно јужне покрајине, као и одредбе које дефинишу правни, војни, полицијски и политички суверенитет Србије над Косовом, испуниће се сви услови за коначно решење, потврђивање нове албанске државе.
Пре две године, после прве изборне победе, Вучић је најавио промену Устава. Но, лакше је обећати, него извршити.Што се њега лично тиче, Косово нема цену, зато би га дао џабе. Кроз целу историју, зна Вучић, Срби су сто пута губили Косово, увек после ратних пораза, никад добровољно. Тако је било и 1999, кад су, иронијом судбине, најострашћенији заговорници ратне опције били управо водећи носиоци актуелне власти Александар Вучић, Томислав Николић и Ивица Дачић.
Заклињали су се да ће оружјем бранити Косово до последњег Србина, а сада, искључиво из лукративних интереса, од Срба бране албанску лажну државу. Управо Вучић, који је све што има стекао ратним хушкањем и изазвањем погрома над Србима где год их је било, постаће први српски владар који ће се, у име Србије, добровољно одрећи Косова и Метохије.
Вучић је, као милитантни радикал, све критичаре етикетирао као домаће издајнике и стране плаћенике, претећи им клетвом цара Лазара. Околности су се промениле, али не и Вучић. Све који се супротстављају његовом режиму опет назива издајницима и плаћеницима, оптужујући их да спречавају напредак Србије на спасоносном путу ка Европској унији. Да би испунио обавезу према вашингтонским и бриселским спонзорима, ангажоваће све ресурсе, од медија до паравојних јединица. Добар део опозиције, која се представља као проевропска, неће морати много ни да притиска, она ионако неселективно прихвата све захтеве који стижу споља, тугујући што се не налази на Вучићевом месту, па да она спроводи план за реорганизацију посткосовске Србије.
И део самозване интелектуалне елите, привидно критички усмерене према вођи, подржаће идеју о одрицању од Косова и Метохије. Неће му бити проблем ни да ућутка самозване „патриотске странке” чији лидери су врло кооперативни, тачније речено – конвертибилни. За издају „колевке”, врле патриоте можда ће мало подићи цену, али ни то није проблем, Вучић ништа не плаћа из свог, него из нашег џепа. Кад Шешељу, или било којем другом тврдом националисти, каже најскупљу српску реч – евро – експресно ће сви заборавити на цара Душана, Обилића, Дечане, масакриране момке с Кошара…
Проблем представљају само грађани, обичан и нормалан свет, који, макар на нивоу емоција, не може да пристане на трајни губитак „срца Србије”. На Вучићеву жалост, за дефинитивно осамостаљење албанске републике не питају се само он и припадници његовог картела. Хтео – не хтео, мораће да промену Устава тестира на референдуму. Наравно, референдумско питање формулисаће тако да прикрије суштину, представиће га као потпуно бенигно, као да се и не тиче Косова, а онда ће ту лаж раширити преко својих медија.
Без обзира на све, опет не може да рачуна на успех. Колико год да лаже и вара, подмићује и прети, колико год да украде приликом пребројавања листића, тешко ће уверити Србе да између Вучића и Косова изаберу њега.
Кад би могао, диктатор би се пре трећи пут оженио него што би изашао на референдумски испит. Колико год био поремећен, он зна да ће се на том гласању одлучити његова политичка судбина. Ако не прође амерички предлог да се Вучићева Србија заувек одрекне права на своје Косово, проћи ће време напредњачке диктатуре.
Кад би се данас спровела анкета међу грађанима Србије с питањем ко су Светозар Марјановић и Обрад Стевановић најчешћи одговори би били – звезде Гранда или кајакаши који су освојили бронзу у Бразилу. Сигурно 99,9 одсто Срба ни под најтежим мукама не би могло да се сети да су у питању генерали који су потписали Кумановски споразум, којим је Србија пристала на капитулацију и повлачење с Косова. Слободан Милошевић је вукао све конце, а на крају је наместио двојицу анонимуса да уђу у историју на начин којим се не могу поносити.
Милошевићев ментални наследник Вучић већ је доказао склоност ка коришћењу истих фазона. Корупционашки пројекат „Београд на води” његова је идеја, он се у њу уградио и политички и финансијски, али кад то Потемкиново село потоне у пропаст, остаће чињеница да се на уговору с Арапима налази потпис Зоране Михајловић. Вучић, кога нигде званично нема, касније ће се згражавати над лењим и неспособним сарадницима, комплетним кретенима који су упропастили одличан пројекат и ону прелепу макету…
Исту врсту преваре Александар Вучић намерава да приреди и око референдума о предаји Косова. Прљав посао препустиће неком другом, а себи ће, пред странцима, приписати заслуге за остварени резултат.
Први услов за реализацију те сплетке захтева његово напуштање премијерске и прелазак на председничку функцију. У складу с уставним овлашћењима, спољну политику води влада, док председник не може да утиче на њу. Не, ако се зове Томислав Николић. Да, ако је на том месту Александар Вучић.
Као што је Милошевић имао Зеленовића, Божовића, Шаиновића и Марјановића, а Тадић кукавног Цветковића, Вучић намерава да у премијерску фотељу инсталира неку сличну фигуру, слепо послушну и одану, спремну да изврши свако наређење. Неће му бити тешко да пронађе персону с таквим карактеристикама, другачијих и нема у његовом окружењу.
На Вучићу је остало само да дефинише стратегију којом ће одредити тајминг и редослед потеза. У дилеми је да ли прво да распише референдум или председничке изборе. Референдумску кампању, с било које функције, ионако ће морати да лично води, газде му не би дозволиле да седи по страни.
Нема много времена за премишљање. Томиславу Николићу мандат истиче у јуну 2017, тако да ће Вучић морати хитно да преломи на коју ће страну. Прву и најзначајнију припрему већ је обавио. Непотребним и, како наивни тврде, бесмисленим ванредним парламентарним изборима Вучић је одрадио главни посао, очистио је Српску напредну странку од Николићевих кадрова. Тим потезом показао је шта мисли о могућности да СНС кандидује Николића за други председнички мандат.
Следећи потез, на некој конференцији за медије, повући ће Небојша др Стефановић или Александар Вулин, који ће гласним вапајем затражити од шефа Вучића да, ма колико му то не било драго, прихвати кандидатуру и постане председник Србије. Сличан игроказ већ смо гледали у припреми ванредних избора, кад диктатор није успео да се одупре непостојећем притиску својих слугу, па је, зарад бржих реформи, потрошио огроман новац из буџета, а да би све остало исто.
У припреми те акције, почетком августа, Вучић је пустио пробне балоне. Може да буде задовољан оним што је видео, остало му је само да с речи пређе на дела.
Николић нема снаге да му се супротстави. Без странке, ментално помирен са судбином пензионера, прихватио је чињеницу да му је истекао рок трајања. Што се њега тиче, неће имати ништа против ако следеће јесени буде чучао поред бајчетинског казана, пекао „томовачу” и по Гледићу брао лековите траве. После свега што је претурио преко главе током 26 година политиканства, ма колико био алав, Николић би, вероватно, са уживањем прихватио одлазак у пензију.
Но, има среће, има Драгицу. Потцењена и изложена руглу, српска фирст ладy нема намеру да одустане од политичког бизниса. Мотиви постоје. Два се зову Радомир и Бранислав, а Драгица ће извршити притисак на Томислава и натерати га да још једном крене испочетка.Нимало наивна, на многа важна места у БИА, Војсци и дипломатији поставила је своје људе, рођаке и пријатеље од поверења. Поред њих, значајна је и подршка коју Тома може да добије од многих тајкуна, којима се Вучић опасно замерио. Ни странци, једнако они са запада као и са истока, немају проблем са Николићем. Напротив, у намери да ослабе Вучићев утицај, спремни су да га охрабре логистички и финансијски.
И Вучић је свестан да му Николић може унети шум у систем, зато га упорно компромитује кроз своје медије и преко својих абонената. Но, с тим је кренуо прерано. Не само Николић, него је и јавност одавно огуглала на приче о купљеној дипломи, нелегално изграђеним викендицама на Сави, љубавницама, ванбрачној деци, Драгичиној спорној фондацији и сличним гласинама које шири Вучићева омиљена пудлица из Батајнице. Диктатор ће морати да смисли озбиљније методе борбе против свог другог политичког оца. Посао ће му бити додатно отежан ако Николић успе да у савез укључи Велимира Илића, Драгана Марковића Палму, Богољуба Карића, Ненада Поповића, па чак и Ивицу Дачића.
Управо из тих разлога, Дачићу је опет запала улога најтраженије удаваче. За разлику од претходних представа тог жанра, он у овој не ужива. Да би предупредио хаос до кога би дошло ако би се лидер СПС-а приклонио Николићу, Вучић инсистира да се Дачић не кандидује за председника Србије, већ да подржи кандидата владајуће коалиције, дакле њега, Фирера, једног и јединственог. Дачић је, као и увек, покушао да врда, да се позива на страначке органе и сличне бесмислице. Узалуд је Вучићу објашњавао како би такав потез изазвао пуч у СПС-у. Брига Вучића за СПС, важно му је само да се Дачић не приклони Николићу. Први чин тог прегањања је одигран, а последњи чека званично расписивање председничких избора.
На ту формалност не чека Саша Мирковић, донедавно тврди вучићевац, а данас огорчени опозиционар. На прву медијску спекулацију о могућности чак и превремених председничких избора, Мирковић је најавио своју кандидатуру.
– Према грађанима, пријатељима, мојој породици и, на крају, према себи имам обавезу да се супротставим деспотији Александра Вучића. За четири године владавине, он је уништио све што вреди у држави. Србија не сме себи да дозволи луксуз да се та агонија настави. Алтернатива Вучићу није Томислав Николић. Николић је уцењен, зато се понаша као послушник, извршава свако наређење. Њих двојица су од Србије направили колонију, једнако су одговорни за свако зло које нас је снашло. Не вреде много алибији попут тврдњи – Тома није могао да утиче на Вучића. Како није? Могао је да поднесе оставку, а то може и данас, па да грађанима каже ко га је, зашто и како присиљавао да ћутке посматра како се уништава држава у којој је он председник. Пошто и даље седи и ћути, не верујем у њихове спинове да су у свађи. Личним примером сам показао како мора да се реагује у кризним ситуацијама. Оног тренутка кад сам дефинитивно одлучио да не учествујем у њиховим марифетлуцима, поднео сам оставку и отишао из СНС. Знао сам да ћу се наћи на удару, да ће се светити мени и мојој породици, али сигуран сам да је Србија важнија од нас самих. Све што ме снашло одраз је њиховог кукавичлука и спреге мафије и власти на чијем се челу налази Александар Вучић, каже Мирковић за „Таблоид”.
Успех на председничким изборима он намерава да постигне не само захваљујући храбрости да се супротстави диктатору, него и помоћу програма у 20 тачака, с којим ће изаћи пред грађане.
– Знам шта треба да се уради, то сам већ доказао. У Зајечару сам обећао две ствари: бесплатне вртиће и инфраструктуру. То сам и урадио. Лично је Вучић наредио да се укину бесплатни вртићи, а саботирао је изградњу путева и мостова. Напросто, он не жели да било ко уради нешто добро за грађане. То су искусили и други функционери СНС-а, зато у тој странци има много струја, које он свађа и врти у круг. Вучић са својим батинашима не прети само политичким противницима, него и страначким колегама које покушавају да ураде нешто корисно. Вучић се брине искључиво за свој и интерес својих људи из најближег окружења. Таква политика развалила је Србију и требаће дуго времена да се опорави. Да бих покушао да зауставим пропадање државе и народа, одлучио сам да се кандидујем за председника, каже Мирковић.
Како тренутно стоје ствари, Вучић не може да утиче на Мирковића, али може на етаблирану опозицију. И, то успешно ради.
Заштитник грађана Саша Јанковић, претендент на статус председничког кандидата јединствене опозиције, има солидну подршку јавности, али не и странака. Без политичког искуства и знања, Јанковића су завела светла великога града, па је помислио да је значајнији од партија чија подршка му је неопходна. Изборна авантура још није ни почела, а он се саплео.
У преговорима са Драганом Шутановцем, самоувереним будућим председником Демократске странке, Јанковић је прво признао намеру да после избора формира своју странку, а онда је затражио подршку ДС-а. Тежак кикс. Зашто би ДС подржала кандидата који ће евентуални успех да искористи за прављење странке која ће јој, ако заживи, постати директна конкуренција?
Шутановац му је одговорио истицањем Владимира Павићевића као могућег председничког кандидата. Павићевић је напустио Живковићеву Нову странку, није се учланио у ДС, али отворено подржава Шутановчеву кандидатуру на унутарстраначким изборима. Прихватљив за већи део тзв. београдске интелектуалне елите, Павићевић се нада да ће успети да обезбеди подршку већине опозиционара, што би могло да му донесе запажен резултат на изборима.
Вучић ће га смазати као Панта питу. Но, то је друга тема. За ову, важније је нагласити проблем који и Мирковић помиње – постојање много незадовољних функционера Српске напредне странке, као и коалиционих партнера. У мешетарењу приликом конституисања новог кабинета, Вучић је изиграо кога год је могао. Без функција су остали Зоран Бабић, Никола Селаковић, па Велимир Илић, Палма, Ненад Поповић, а и Богољуб Карић има све мање стрпљења. Приликом расподеле директорских функција у највећим државним предузећима Вучић ће задовољити неке од њих, али не може све.
Да би купио време и опет слудео лаковерне партнере, Вучић протура гласине о скорој реконструкцији Владе. Иако је на скупштинској седници на којој му је потврђен други премијерски мандат јавно тврдио да неће бити ребаланса буџета, његови сарадници најављују да се већ за месец-два може да очекује расправа о ребалансу, а успут и „допуна кабинета”, како од миља називају реконструкцију Владе. Према тим спекулацијама, министарским функцијама требало би да се „допуне” Илић и Поповић. Судећи по њиховом ћутању, трпило им је још јако, а кад ће да попусти не знају ни они.
Кад год дошло до ребаланса буџета и реконструкције Владе, то ће бити увод у председничке изборе, а самим тим и почетак припрема за референдум о промени Устава и одрицању од Косова и Метохије. У следећих неколико месеци Александар Вучић ће морати да се коцка на све или ништа. Ако он победи, Србија ће изгубити.
Предраг Поповић, Таблоид
НОВУ КЊИГУ ПРЕДРАГА ПОПОВИЋА НАРУЧИТЕ НА 063/123-2702
