Када је велика демократска коалиција која је победила Милошевића почела да се распада, један утицајни политички инсајдер описао je разлике међу победницима каосукоб оних који, када виде пет кругова, помисле на олимпијаду и оних који помисле на најновији тип „аудија”.

Неколико месеци касније постало је јасно да је то био чист романтизам јер је у политичкој и економској елити Србије идеја „аудија” веома убедљиво победила олимпијске идеје, а посебно дирљиву максиму старог Кубертена о томе како је важно учествовати.

Десетак година касније, чланови прве владе у последосовској политичкој ери могли би да имају сличне дилеме, само што сада нису сигурни да ли у истим круговима виде „аудије” или можда полицијске лисице. Јер, борба против корупције или обрачун с бахатим добитницима транзиције јесте главна тачка ослонца владе, а посебно највеће странке у њој. На њој су напредњаци изградили кључну подршку грађана и неутралисали опозицију, послужила је као некакав чаробни мост изнад тешких косовских уступака и депресивног економског стања у полубанкротираном друштву.

Истраживачи јавног мњења и политички стратези воде занимљиве расправе на сасвим једноставно питање – има ли борба против корупције рок трајања и може ли се талас подршке Александру Вучићу окренути ако се учини да је та борба остала заглављена на насловним странама таблоида.

Социолошки феномен „успешне владе у неуспешној земљи” могао би се објаснити прилично лако јер је Србијом последњих година владала коалиција политичке и економске елите која је била довољно мудра да у своје редове укључи подобне медије, невладине организације и слободне интелектуалце на буџету, али се свако ко је остао изван те зоне осећао грађанином другог реда. Зато је Александар Вучић, чим је показао да има храбрости да уђе у конфликт с најбогатијим човеком Србије, постао најпопуларнији политичар ове земље.

Као што је борба против корупције била главни аргумент у борби за поверење грађана, озбиљно слуђених у маркетиншким акцијама бивше власти да је Србија постала економско чудо на Балкану, тако би иста борба могла да постане главни узрок распада владајуће коалиције јер ће Вучић све теже моћи да игра улогу Елиота Неса ако не покаже да закони ови земље подједнако важе за окореле криминалце, опозицију или саму власт.

Још већи изазов или тест за Владу Србије могао би да буде да у борби против јапијевске елите, која је изгледа уверена да њено богатство мора бити засновано на беди непросвећених грађана, читаво друштво не склизне у некакав ауторитаран концепт у којем чврста рука решава све што софистицирани умови нису успели.

Нема сумње да ће историчари с безбедне удаљености написати да је прва година владе Ивице Дачића обележена историјским Бриселским споразумом, којим је Србија одлучила да се дискретно удаљи од Косова и приближи Европи. Ту европско-косовску раскрсницу је Влада Србија прешла неочекивано лако, али ће Бриселски споразум и даље остати нека врста пушке коју је ова владајућа коалиција изнела и пре него што је ступила на сцену јер је реч о споразуму који у себи носи читав низ тешких корака, а на сваком од њих се може десити да се запали или угаси нека ватра.

Влада је лако прескочила Бриселски споразум и тешке корупционашке афере, али није јасно како ће изаћи из сопствене приче о реконструкцији јер на том путу странке морају да обаве реконструкцију у сопственим редовима. Најмоћнији човек у Србији, Александар Вучић, главни је иницијатор реконструкције владе, али су му, изгледа, коалициони партнери саопштили да ће жртвовати своје кадрове тек када виде који ће кадрови СНС-а морати да изађу из владе. У суботу је министар културе Братислав Петковић саопштио да су сви министри из СНС-а ковертирали оставке, али ни та изјава не објашњава да ли су бивши и садашњи председник СНС-а (Николић и Вучић) постигли сагласност о реконструкцији владе.

Србија је тако недељама слуђена причама о реконструкцији владе, али је невоља што се о том питању воде озбиљније расправе у медијима него у самој влади. Та лицитација ванредним изборима добила је трагикомичне размере још пролетос, када су медији данима узбуњивали јавност како би влада могла да падне због кризе у Смедеревској Паланци. Тада је Ивица Дачић драму пресекао незаборавном изјавом: „Па зар мислите да бих сео да разговарам с Хашимом Тачијем ако ће влада да ми падне због Смедеревске Паланке”.

Батић Бачевић

Политика