Београд – Врсеља је између осталог, био на челу делегације митровачких чланова ДСХВ-а који су посетили централу усташке ХЧСП у Загребу, са чијим члановима се као челник омладине ДСХВ-а састао и приликом обележавања 23 године од стварања омладине ништа мање усташке ХДЗ, (такође у Загребу). Упознавајући друге са наводно тешким стањем у којем се Хрвати у Србији налазе, „едукујући“ младе Хрвате и „борећи се за права Хрвата“ поготово у усташији драгоценом Срему, Врсеља је, захваљујући пропустима надлежних, израстао у праву узданицу своје политичке партије: ХДЗ-а, ХЧСП-а, ДСХВ-а, све до Националног већа којег из свог џепа плаћа Република Србија.
Првог јуна, у Великој дворани Матице Хрватске у Загребу, организована је промоција четвртог по реду про-усташког, великохрватског и неонацистичког часописа „Обнова“ (http://www.dnevno.hr/zagreb/u-punoj-dvorani-mh-predstavljen-4-broj-casopisa-obnova-foto-805835). Тема овог броја листа чији су иницијални оснивачи хрватски студенти (посебно они са права и про-усташких „Хрватских студија“ које је својевремено утемељио Фрањо Туђман), били су Хрвати ван Хрватске. Као и обично, представљање једног оваквог листа у Хрватској окупило је велики број врло занимљивих појединаца (Нино Распудић, десничарски колумниста, Карло Старчевић из неоусташког Хрватског националног већа…), међу којима се као посебан гост нашао и јавности, верујемо, мало познати Марио Врсеља (https://www.facebook.com/obnova.casopis/photos/pb.1496955677190618.-2207520000.1433324328./1648718168681034/?type=1&theater), родом из Сремске Митровице, иначе члан Већа Демократског Савеза Хрвата Војводине (где ће, ако је веровати веб презентацији ДСХВ-а седети до 2016. године са још неколицином својих суграђана Митровчана: Дамиром Писместровићем, Златком Начевим, који је и члан Хрватског националног већа у Србији и Едијем Тајмом).
Поред тога, Врсеља (рођен 1986. године) председник је Повереништва младих у Хрватском националном већу у Србији, један од најистакнутијих представника младих ДСХВ-а, оснивач и председник Удружења „Кро-едука“ (које за задатак има константну едукацију младих Хрвата, са циљем њиховог активнијег укључивања у политички живот средина у којима живе) и друго.
Узданица
Митровачкој јавности, Врсеља који је 2009. године завршио студије историје у Новом Саду (где је 2005. године учествовао у инциденту који је изазвао „Национални строј“, али је волшебно из читаве ствари био склоњен и заштићен иако се могао видети на снимцима: https://www.youtube.com/watch?v=t7YOxzTQx3A), а касније и „Школу нове политике“, МИП-а Норвешке, Фондације „Рокфелер“ (http://facebookreporter.org/2015/05/28/%D0%BD%D0%B8%D0%BA%D0%BE%D0%BB%D0%B0-%D0%B2%D1%80%D0%B7%D0%B8%D1%9B-%D0%B5%D0%B2%D0%BE-%D0%BA%D0%BE-%D0%B8-%D0%BA%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%BE-%D0%BF%D0%BB%D0%B0%D1%9B%D0%B0-%D0%BD%D0%B0%D1%82%D0%B0/) и „Иницијативе за људска права“ (http://www.dshv.rs/vodstvo/vijece/), постао је познат половином 2011. године, када је преко своје „Кро-едуке“, различитих НВО и политичких партија (међу којима и „десничарски“ СПО), кренуо у сакупљање потписа за РЕКОМ (са циљм да открије истину о „мукама“ које су Хрвати Војводине наводно доживели деведесетих година -http://www.hrvatskarijec.rs/vest/341/Cro-educa-i-Mladez-DSHV-a-prikupljaju-potpise-za-REKOM:-Pocetak-konacnog-utvrdjivanja-istine/), док је шира јавност за овог црнокошуљаша у белој кошуљи сазнала исте године, неколико месеци касније, када је у Сремској Митровици био домаћин Франу Чирку, првом човеку омладине усташке Хрватске чисте странке права кога је тада митровачка усташија дочекала и испратила са Томпсоновом „домољубном глазбом“ (http://www.srb-akcija.org/komentar/1854/frankovacki-kukolj-u-srb-zitu/).
Како тада митровачка јавност (а овом приликом треба споменути и то да је у том моменту ДСХВ био део владајуће већине, којој је припадала и „национална“ ДСС) није правилно реаговала, то не треба да чуди што је овај „борац за људска права“, црнокошуљаш у белој кошуљи и у наредном периоду, све до првојунске посете универзитетској усташији у Загребу наставио да одржава везе са онима којима су Јасеновац, одлазак на комеморацију у Блајбург и величање протеривања Срба из Крајине најбољи доказ самосвести.
Врсеља је између осталог, био на челу делегације митровачких чланова ДСХВ-а који су посетили централу усташке ХЧСП (примера ради: http://hcsp.hr/povijest-stranke-10-travnja-dan-hrvatske-drzavnosti) у Загребу (http://www.politika.hr/component/content/article/98-stranaki-ivot-g-ostale-stranke/4413-mladei-hsp-a-i-dshv-a-se-sastale-u-zagrebu), са чијим члановима се као челник омладине ДСХВ-а састао и приликом обележавања 23 године од стварања омладине ништа мање усташке ХДЗ, (такође у Загребу – http://www.dshv.rs/glas-ravnice/glas-ravnice-broj-169/).
Упознавајући друге са наводно тешким стањем у којем се Хрвати у Србији налазе, „едукујући“ младе Хрвате, водећи их са својим митровачким саборцима да „упознају домовину“ (http://www.hnv.org.rs/aktualnosti.php?op=vise&pid=1254) и „борећи се за права Хрвата“ поготово у усташији драгоценом Срему, Врсеља је, захваљујући пропустима надлежних, израстао у праву узданицу своје политичке партије: ХДЗ-а, ХЧСП-а, ДСХВ-а, све до Националног већа којег из свог џепа плаћа Република Србија, где заправо и почиње наш проблем.
Обнова и обновитељи
Удружење „Обнова“, настало је пре готово четири године, као реализација студенске идеје да се, како се на веб презентацији истог наводи, хрватска омладина едукује, повеже са појединцима, организацијама и политичким покретима сличног (дакле неонацистичког) усмерења у Хрватској, дијаспори и Европи (http://obnova.com.hr/) како би, евентуално прерасла у мислећу групу која би политичким чиниоцима у Хрватској (у складу са својим про-усташким идеолошким усмерењем) „препоручивала“ решења на пољу културне, економске, спољашње и унутрашње политике.
До сада, „Обнова“ је издала четири броја свог часописа, а у њима су своје прилоге давали разни екстремо-десничарски хрватски мислиоци (као што је Томислав Сунић који је у чланку у првом броју часописа посвећеном културној хегемонији бранио и хвалио усташког „глазбеника“ Марка Перковића Томпсона), бивши високи службеници нео-усташке Туђманове Хрватске (међу којима је и Фрањин Гебелс, Хрвоје Хитрец), Марио Грчевић који у другом броју посвећеном идентитету негира постојање српског језика западно од Дрине и источно од Мораве и други, а не недостају и ауторски текстови чланова Удружења, редакције и дописника, међу којима предњаче усташки омладинци Марко Параџик (уредник), Лео Марић (одржава сталне везе са мађарским Јобиком и Покретом 64 жупаније, те бугарским неонацистичким и великодржавним партијама и покретима, као што су ВМРО и Бугарски Национални Савез у чијим је неонацистичким маршевима активно учествовао скупа са Франом Чирком и другим њима сличним „бојовницима“) који из родних Винковаца често долази у посету ДСХВ-овцима и великомађарским шовинистима у Србији и други, на разне начине повезани са различитим усташким правашким странчицама.
Такође, часопис у пар наврата устаје против Српства у Војводини, негира злочине почињене у Олуји, а посебно се супротставља идејама мултикултурализма, геј правима, ћириличним таблама у Вуковару и другим тековинама савремене демократије, што би, ако не десничарима са којима сарађује, једном бранитељу људских права, за шта се Врсеља издаје, морао бити довољан знак да се обновитеља и њихове „удруге“ клони.
Ако већ до тог Врсеља не може да дође сам, не би било лоше још једном га сетити на текст „Погубност национализма“ који је управо његов ДСХВ објавио на свом веб порталу (http://www.dshv.rs/glas-ravnice/glas-ravnice-broj-169/) а у којем српски Хрвати у Норчевом Госпићу траже за себе управо оно што њихова перјаница и „борац против баријера“ са стотину лица из Сремске Митровице и његови компањони ни не мисле да дају Србима у матичној им Хрватској.
Куда даље?
О томе нека одлучује онај ко је за то задужен. Кратким представљањем лика и дела једног од многобројних „бораца за људска права“ из редова ДСХВ-а (за остале Врсељине активности, међу којима је и редовна посета Блајбургу још увек немамо опипљивих доказа), ми смо свој новинарски посао обавили.
Оно што остаје као горак укус није податак да се Врсеља не либи усташовања (у крајњем он као хрватски националиста и шовиниста на то има пуно право), него чињеница да се овде ради о само још једном у низу „хуманитараца“ који желе да исправе „српске грешке“ и казне „српске злочинце“, а који плату добијају из буџета државе за коју он и његови компањони мисле да границу има на Сави, Дунаву, Дрини, Лиму, Ибру и Морави…
Вид Огњеновић, Васељенска
