ПОНИШТЕЊЕМ суђења надбискупу Алојзију Степинцу аутоматски је поништена и пресуда усташком пуковнику Ериху Лисаку, којем је суђено заједно са Степинцем. Лисак је био Павелићева десна рука, који је у њега имао неограничено поверење, па му је препустио и организацију доласка супруге Маре Павелић из Фиренце у Загреб.
Заједно са Павелићем Лисак је био и у посети Хитлеру, а лично је одговоран за прогоне и смрт хиљада Срба и Јевреја већ 1941. године. Тада је био повереник за јавни ред и безбедност у усташкој такозваној НДХ, а касније на високим функцијама у усташком Равнатељству за јавни ред и безбедност. Отерао је у логоре бројне људе, био је и државни секретар МУП-а, а све време трајања марионетске НДХ био је у сталном контакту са Павелићем. На судском процесу, који је вођен заједно са Степинчевим, Ерих Лисак је осуђен на смрт.
За време суђења у Загребу Лисак је говорио да је много пута контактирао са Степинцем, “који је често долазио до Поглавника”. “Имао сам дужност да га најавим, а те су посете биле на тражење Степинца. Исто тако Степинац је позиван на аудијенције код Павелића”, посведочио је Лисак на суђењу.
Одлуку загребачког жупанијског суда о поништењу пресуде Степинцу Ефраим Зуроф, директор Центра “Симон Визентал”, назвао је апсолутно срамном и ужасном. У изјави за Радио Републике Српске рекао је да је намера овакве одлуке да се мења историја.
– Циљ пресуде је да се оперу злочини водећег католичког клерика који је подржавао НДХ, хвалио њено успостављање и служио је као свештеник њеном вођству – оценио је Зуроф. – Тачно је да је надбискуп Степинац у одређеним моментима покушавао да спаси покрштене Јевреје или полујевреје, али је у томе успео у малој мери. То не може поништити чињеницу да је он као особа на таквом положају подржавао геноцидни режим успостављен у Хрватској. Ово је апсолутно лоша одлука, за коју се надамо да ће бити промењена на вишем суду.
ХРВАТСКА ДА СЕ СУОЧИ СА ГЕНОЦИДОМ
У ГОДИНАМА када је добила сву подршку да протера српски народ и формира своју државу Хрватска није успела да реши питање суочавања са прошлошћу. Нису се суочили са ауторитарним наслеђем и донели антиауторитарне законе. Србија је већ после 2000. године почела да рехабилитује своје борце за демократију и антифашисте. То треба да ураде и они са својим жртвама комунистичког режима, а ту су и поменути представници “хрватског пролећа” – сматра др Чедомир Антић, са Филозофског факултета Универзитета у Београду. – Али они, наравно, морају да се суоче и са сопственим тоталитарним клерикалним наслеђем и свим последицама геноцида и холокауста који су спроводили.
Зуроф је приметио да у источној Европи постоји тенденције да се мења историја Другог светског рата, а самим тим и геноцид почињен над Србима, оцењујући да је то веома опасно и да се такве тенденције морају зауставити.
Многи историчари наглашавају да ће поништавање пресуде Степинцу отворити бројна питања која би могла да буду непријатна за оне који су о томе одлучили. Отвара се питање рехабилитације великог броја усташа одговорних за смрт хиљада људи. Хрватска у овом тренутку нема одговор на питање хоће ли и породице осуђених усташа, па и оних највећих злочинаца, сада имати прилику да траже поништење пресуде, доказујући да им суђење није било поштено, као што је то урађено са Степинцем.
У хрватским медијима већ се покреће питање и поништавања неких других пресуда комунистичког режима. Наводи се могућност преиспитивања пресуда представницима такозваног “хрватског пролећа” – Влади Готовцу, Дражену Будиши, Марку Веселици и Фрањи Туђману.
У изјави за загребачки “Вечерњи лист” Дражен Будиша, који је осуђен након 1971. године на четири године затвора и четири године губитка грађанских права, каже да му је као демократски оријентисаном грађанину поништење пресуда комунистичких судова бесмислено и да не би волео да његова пресуда буде поништена.
Ј. КЕРБЛЕР / И. МИЋЕВИЋ, Новости
