Селективна правда је највећа неправда. Она је знак диктатуре и безакоња.

На ванредној конференцији за штампу одржаној 28.09.2014., премијер Александар Вучић је, између осталог, изјавио следеће: “Оно што свима могу да обећам – да ће Устав и закони важити једнако за све у Србији” те да је “Наш посао је да Устав и законе поштујемо и спроводимо ма колико нам то некад не било лако или долазило у колизију са нашим личним уверењима”. (1)

Свакоме ко је пратио ванредну конференцију одмах се наметнуло основно питање, да ли је Премијер, обећавајући једнаку примену Устава и закона, мислио и на грађане који живе на територији Косова и Метохије, те да ли Косово и Метохију уопште сматра делом Републике Србије? Грађани који живе на том делу српске територије су Бриселским споразумом избачени ван Устава и закона Репбулике Србије, па се по свој прилици, изјава Премијера односи на неку скраћену Србију. Али ни та скраћена Србија тј. њени грађани немају једнак правни положај јер се Устав и закон примењују селективно, од случаја до случаја, зависно од тога о коме се ради и какав је однос тих грађана према актуелном режиму.

Догађаји који су се одвијали на улицама Београда на Крстовдан, 27.09.2014. године, дан уочи геј параде, најбоље сведоче о кршењу начела владавине права и дискриминацији у погледу примене Устава и Закона о окупљању грађана.

Тога дана су се хришћани окупљали испред Саборне цркве, са намером да одрже миран јавни скуп у покрету тј. Православну свештено – народну литију против промовисања «геј разврата». Скуп је пријавио, Драган Давидовић, познат као монах Антоније, дана 10. септембра 2014. године, којом приликом је сазивач, у службеним просторијама, у усменој форми (!), позван да пријаву допуни тако што ће је проследити и надлежном Секретаријату за саобраћај, а што је подносилац пријаве истог дана и учинио, проследивши је Градској управи града Београда, Секретаријату за саобраћај уз плаћање таксе у износу од око 5.000 динара укупно. Међутим, и поред више ургенција, Сектетаријат за саобраћај по поднетој пријави уопште није поступао, нити је донета нека одлука.

Чињеница да Секретаријат за саобраћај није поступао по поднетој пријави послужила је полицији као одличан аргумент за растеривање скупа и спречавање окупљених грађана да одрже пријављену литију (скуп у покрету).

Тако се догодило да је скуп, и поред уредне пријаве која садржи пријемни печат Министарства унутрашњих послова (2) и пријемни печат Градске управе Београд, Секретаријат за саобраћај од 10.09.2014. године и поред уредно плаћене таксе, растеран на бази субјективне и волунтаристичке процене присутног полицијског службеника који је на лицу места, након хапшења сазивача скупа, присутним грађанима тврдио да скуп није уредно пријављен!

Оно што је индикативно у конкретном случају јесте што је, по казвињу самог полицијског инспектора, надлежни орган којем је скуп пријављен, тражећи да се пријава допуни, са сазивачем кореспондирао искључиво усмено, без записника, без писане одлуке, што је супротно одредби чл. 7 Закона о окупљању грађана (Сл. гласник РС број 51/92, 53/93, 67/93, 17/99, 33/99, 48/94, Службени лист СРЈ”, бр. 21/2001, Службени гласник РС”, бр. 29/2001, 101/2005), и одредби чл. 64 ст.2 Закона о општем управном поступку. Упозорење и позивање да се у остављеном року употпуни пријава, представља процесну радњу коју врши надлежни орган, а која је од пресудног значаја за коначну судбину поднете пријаве. Следом наведеног, надлежни орган је искључиво у писменој форми могао дати упозорење сазивачу и оставити му рок за евентуалну допуну, што у конкретном случају није учињено.

Ипак, сазивач скупа је поступио по налогу надлежног органа и скуп пријавио градском органу надлежном за саобраћај, о чему поседује писмени доказ који је приказан на лицу места, па се никако није могао заузети став да се радило о непријављеном скупу. Јасно је да сазивач не може сносити никакве негативне последице због тога што државни органи (или органи града) не врше послове изх своје надлежности или крше закон.

Дакле, примењени патент министарства унутрашњих послова је врло једноставан: бирократске смицалице, неуједначена и неправилна примена одредаба Закона, усмено кореспондирање без писаног трага о самом току управног поступка, без могућности провере шта се у ствари од сазивача тражило, постављање услова чије испуњење зависи од другог државног органа… Такав начин рада оставља простор за самовољу органа власти, растеривање скупа, а тиме и спречавање грађана у остваривању Уставом загарантованог права на окупљање.

Припадницима геј покрета омогућено да се окупе, шетају и парадирају улицама Београда, а то исто право је осујећено и онемогућено православним верницима. Па како онда Устав и закон важи једнако за све у Србији?

Према пракси Уставног суда слобода окупљања представља «једну од основних демократских слобода која је усмерена на изражавање и промовисање одређених политичких, социјалних и националних уверења и циљева па се, због такве своје природе, не сме тумачити рестриктивно. Слободом јавног окупљања, зајемченом одредбама члана 54. Устава, гарантује се само окупљање грађана које је мирно, и може се ограничити само ако је то неопходно ради заштите јавног здравља, морала, права других или безбедности Републике Србије.Како су слобода јавног окупљања и право на мирни протест политичко право и слобода, и као такви су битни и нужни за слободу изражавања у демократском друштву, разумљиво је да ће окупљање резултирати и изражавањем незадовољства или изражавањем одређеног захтева или поруке.» (3) Овакав правни став је прихваћен и од стране Европског суда за заштиту људских права, па је јасно да су надлежни државни органи били дужни да заузму афирмативан став према најављеном јавном скупу, те да никако није смело доћи до растеривања грађана у ситуацији када је скуп био пријављен код органа надлежне организационе јединице МУП-а, као и код органа надлежног за заобраћај Града Београда.

Треба рећи и то да је актуелни режим, из неког разлога, нарочито био заинтересован да спречи кретање православне молитвене поворке улицама Београда у вечерњим часовима, дан пре геј параде. Кварт око Саборне цркве је био заблокиран огромним бројем припадника жандармерије чији број је, по свој прилици, премашио број окупљених лица. Блокирањем улица и забраном проласка грађанима, жандармерија је спречавала да се број учесника скупа испред Саборне цркве повећава, а пролаз је дозвољен тек након што је (монах) Антоније Давидовић ухапшен и одведен возилом у непознатом правцу! Након што се народ најзад окупио, обруч око учесника скупа се затворио чиме је спречено било какво кретање скупа. Тиме је циљ постигнут – православни верници су спречени да се појаве на пријављеној траси кретања, дан пре одржавања параде.

Шетње које су се одржале сутрадан, након што је геј парада неометано одржана (док је огромна већина Београђана мртвијем сном спавала), никоме више нису представљале никакву сметњу. Шта више, оне су биле и добродошле као пуки декор политичке сцене Србије. Накнадне шетње су послужиле, прво, као средство за уљуљкавање савести, а са друге стране, и као средство за стварање лажне слике о наводној демократичности друштва, у којем тобож сви могу да изражавају своје мишљење и остварују основна људска права.

(1)http://www.rts.rs/page/stories/ci/story

(2) IV-5 3449-460 од 10. септембра 2014.

(3) Одлука Уставног суда – броја Уж-5436/2010 од 11.12.2013. године. – у поступку по уставној жалби – због повреде права на јавно окупљање

Славка Којић, Фонд Стратешке Културе