Одавно имам утисак да се марионетска власт у Србији, почев од Ђинђића па до Вучића, инсталира по истом принципу. Нађе се битанга са веома компромитујућом прошлошћу и великим амбицијама. Плати му се кампања, организују медији, да му се логистичка подршка, уклоне конкуренти…

Затим се таквом магарцу понуде привилегије и могућност да због њих загази у нечасне радње до колена. Када то уради, једноставно се повремено позове у америчку или британску амбасаду да му се дају смернице.

Ако будала и умисли да је стварно неко и нешто, па покуша да разговара са поменутим амбасадорима са позиција државника, неки храбар новинар добије информације о прљавој прошлости вође, а када се то појави у јавности и изазове скандал, билмеза позове трећи секретар амбасаде и каже му: – “Имамо тога још!” Онда лутак схвати ко вуче конце и зашто је он у ствари ту где јесте, па подвије реп и почне да клима главом. Ђинђић је покушао да промени тај образац и стекао је титулу “рахметли”.

Вучићу је сада довољно освежити сећање на сопствену прошлост коју би радо заборавио али није проблем ни да му се спомене Ђинђићева судбина. Тај аргумент већ делује убедљивије.

Да је сада на сцени тек прва од две методе убеђивања за промену устава и признање сецесије Косова, говори чланак Таблоида који би Вучић свакако волео да нико не прочита. Покретање истраге против генерала Живановића после 15 година од рата на Косову личи на очајнички покушај да се припреми терен за кривицу Срба и последични губитак дела територије.

име познато редакцији