Утопљене душе

Мој таст омрзнуо је пост за цео живот јер је од мајке изео дебеле батине пошто је видео како сеоски парох усред поста крка пржено месо. А батине је добио јер сирота мајка, удовица са двоје ратне сирочади на грбачи, није хтела да прихвати да пречасни хули на веру и мрси кад му време није.

Лакше је било дохватити се прута, него поверовати у људску слабост свештеног лица, које би требало да служи на узор нама, обичним смртницима. А детету више гладном него ситом за вјеки вјеков у ноздрве се увукао мирис меса, а у душу прекор због незаслужене казне.

Због чега ми баш то паде на памет док сам гледао страшну слику ваљевске Грачанице под водом? Можда због још страшнијег оправдања тог нељудског и дубоко антихришћанског чина: и патријарх је то одобрио!

Је ли дошао час да пастири више не воде стадо, већ обрнуто?

У историји сваког народа дођу времена када је све тако смутно, лажно и страшно да се чак и Ђаво, као код Булгакова, обичном пуку прикаже као спаситељ. Толико све буде црно, да ни Нечастиви више не изгледа тако црн.

И тада може да почне лов на душе, а човек је слаб, мало му треба да га невоља отера Зломе.
Страшно је какав је мук владао у Србији док се вода дизала изнад кобне коте 333 над Ваљевом. Неколико очајничких гласова, два-три новинска текста и таласи су се заувек склопили над светињом.

Шта то значи кад неко са аветињским миром нехајно изрекне: Црква нису зидине, Црква је вера. Али, у тим зидинама је пет векова историје и молитве, те зидине чувају тајне исповести и причешћа, између њих ће сада лутати утопљене и несмирене душе.

Било је у одбрани на смрт осуђене светиње и крокодилских суза, од оних који своје нису сачували. Било је и закаснелих вапаја, да се Власи не досете, сада, кад је потоп већ био неизбежан.

Хоћемо ли опет под записе, као у време Турака кад су османлије жариле и палиле Србијом и затирала све што је крст носило? Или ћемо на голу ледину јер и записе сечемо зарад путева, не бојећи се ни клетве, ни Бога?

Нека нам је Бог у помоћи…

Принца Чарлса на аеродрому сачекују дечица са хлебом и сољу, а на глави почаствованог малишана – шеширић?! Стиди ли се ова власт шајкаче под којим су наши преци гинули барабар са Чарлсовим? Зар под том капом нису јуришали јунаци са грудима окићеним ордењем, који су задивили свет беспримерним жртвовањем?

О каквој то Србији сања његов некрунисани домаћин, некој без шајкаче и опанка, без образа и историје, без части и јунаштва? Без иједног гласа разума и противљења суноврату у који нас вуче?

Његов глас није се чуо док је водена стихија надирала на крст, могао је то да уради бар зарад неког предизборног поена, али је то од њега далеко, предалеко, неки тамо манастир и неки тамо народ од кога му ништа не зависи.

Остварује ли се сан свих наших непријатеља: да мислимо да смо неко, а да нас, у ствари, више нема?

Кад угледамо Сотону, са врљавим оком, као код Булгакова на Патријаршијском рибњаку, биће касно.

Ако већ није.

Милан Јовановић, Вести

фото: Ваљевска Грачаница – Valjevska gračanica