Времена и људи се мењају, али методе увек остају исте. Људска права се укидају ради веће сигурности и бржег напретка у светлу будућност. Тоталитарно централизована власт непријатеље види у демократији, индивидуализму и људима који мисле својом главом. За фашизам је свако другачије мишљење чин издаје.

Први знак препознавања тоталитарних држава је параполицијска држава са константним надгледањем активности својих грађана, праћено дехуманизацијом самих људи кроз постепено укидање људских права. Тотална контрола грађана захтева драстично повећање самог државног апарата, сачињеног оданим партијским кадром. Хитлер је своју машинерију градио дресуром подобне омладине кроз „хитлер југенд“ и њиховим политичким усавршавањем кроз партијски програм национал-социјалистичке партије.

„..пребили човека, сломили му нос и поломили прсте“ – наслов текста у новинама

У нацистичкој Немачкој, људи су третирани као стока без икаквих права. Власт је узела себи овлашћења заустављања и претресања грађана у сваком тренутку и на сваком месту – без икаквог разлога људи су заустављани, претресани, препипавани и пребијани на улици. Прављене су до тада непостојеће параполицијске формације контролисане од подобних партијских следбеника, све са циљем државња становништва у стању беспоговорне покорности. Историја их памти као оне „које су само извршавале наређења“.

„извукли жену из буса, малтретирали и убацили у возило“ – наслов текста у новинама

Времена диктатора као што су Хитлер или Мусолини су остала упамћена по масовној милитаризацији стварањем нових паравојних формација, што је резултовало рекордним дефицитима у буџету. Власт је ради одржавања свог прегломазног државног апрата повећавање својих трошкова надокнађивала енормним опорезивањем, таксирањем и акцизама. Економије тоталитарних држава су биле под државном контролом, али дониране из буџета о трошку грађана. Превелико опорезивање приватних фирми и самих грађана у таквим системима доводи до немогућности иоле озбиљног приватног предузетништва или економске самосталности самих грађана. Средња класа се жртвује на олтар одржавања социјалног мира државним финансирањем нерентабилних предузећа и надреалних пројеката.

„..дефицит државе рекордан у региону“ – чињенично стање

Карактеристика тоталитарних режима је и државна контрола над здравственим системом. Хитлерова Немачка је остала упамћена и по томе што је лабораторијске пацове заменила људским бићима за лабораторијске експерименте. Флуорид у води и експериментисања вирусима над људима су један од разлога због којих су нацистички научници и доктори седели на оптуженичкој клупи Нирнберга.

„министарка здравља као Др.Менгеле“ – наслов текста у новинама

Препознатљив знак тоталитарног режима је систем образовања, креиран да прави послушне и беспоговорне извршиоце наређења. Не само образовање, већ и деца постају власништво државе. Искривљење историје и њено прилагођавање политичким потребама је праћено потпуном доминацијом медија. Следећи Гебелсову идеологију да сто пута поновљена лаж постаје истина, у тоталитарним системима свака другачија истина од оне пожељне постаје или немогућа или законом кажњива.

„..он ће успети сам да подигне државу из пепела“ – црквени поглавар

Повезани чланци

Вучићу за тебе и твоје мафијаше спрема се и catch-all затвор!
27. октобар 2024.

Узроци и последице политичко привредног бандитизма велеиздајничког режима Александра Вучића
6. октобар 2024.

Фасцинантна је и сарадња цркве и такве државе, где црквени поглавари дају своју безусловну подршку и благослов диктаторима и њиховим злочинима. Римокатоличке папе Pius XI и Pius XII историја памти као „Хитлерове папе“, због своје отворене подршке фашизму и злочинима почињеним у њихово име. Нама много ближи пример је Алојзије Степинац, који је поред своје подршке фашистима и геноциду над Србима проглашен за свеца Римокатоличке цркве.

„..потребан сам му, јер он целу државу носи сам на својим плећима“ – опозиционар

Карактеристичан је култ „вође“, а сва власт се налази у рукама мале групе људи. Илузија слободе говора и мишљења се добија понављањем одговарајуће „истине“ од стране различитих особа, привидно различитих опција. Власт и наводна опозиција имају потпуно иста мишљења и ставове, једина разлика је у начину саме интерпретације. Илузија избора се постиже лажним избором са могућношћу избора између једне једине понуђене опције – без алтернативе. Да нагласим:

– без алтернативе –