Београд – У пољопривредном газдинству тридесетосмогодишњег Владислава Живановића из Кузмина утови се годишње 250 свиња. Пре су држали и двадесетак крмача, али када више није било економске рачунице прешло се само на тов, јер је прасад, због целокупних прилика у домаћем свињарству, већ седам-осам година прилично јефтина. Није сјајно ни са откупном ценом товљеника, али је код њих бар било и економски исплативих периода.
„Тренутно цена товљеника је добра, 180 динара за килограм живе ваге, што покрива наше трошкове, а може нешто да се и заради. До пре пар месеци није било тако, а видећемо и шта ће се даље дешавати“, вели нам Живановић.
„Једно време је цена била таква да смо у оборима товили само губитке. Рачуница је у том критичном периоду казивала да је произвођачка цена од 135 динара за килограм, а товљенике смо морали да продајемо по 105 и 110 динара. Проблем је био што су такве прилике потрајале годину и по дана, па смо много губили. Наилазили су такви периоди и раније, али су много краће трајали, а потом би опет кретало набоље са исплативом ценом.“
Фармер из Кузмина је категоричан да би стабилизацији прилика у домаћем свињогојству допринело заустављање увоза меса лошег квалитета, али и увоза живе стоке. Истовремено, ваљало би помоћи пољопривредна газдинства бар у том погледу да се обезбеди стабилнија откупна цена товљеника, да нема скокова и падова какви се последње време дешавају.
„Држава мора предузимати конкретне потезе да заштити пољопривредна газдинства и домаћу производњу, а не да је слаби увозом меса и живе стоке. То је веома просто, нема ту неке велике филозофије и држава треба да је свесна тога и да зна срж проблема. Разумем ја и државу, да кроз цене пољопривредних производа вероватно држи социјални мир, али наши сељаци су паметни, вредни, сналажљиви, тако да им само мало треба и могу чуда да направи. Познајем много таквих људи, који од ничега праве нешто и опстају. Имамо добру, квалитетну земнљу, па ми је несхватљиво да не можемо да тај потенцијал ваљано искористимо. “
Кузмин, а и околно поднебље у овом делу Срема, познати су по свињгојству. Владислав вели да се и његов чукундеда бавио свињама, држао је, каже, и по 150 комада “фајферица”, црних свиња…
„У свињогојство сам једноставно кренуо стопама мојих предака, још од малих ногу, а озбиљније сам почео да држим свиње од 2000. Тада је почео нагло да се побољшава генетски састав, тако да је била изузетна експанзија у свињогојству, и заједно са другим младим људима ушао сам у ову причу. Отац и ја и до тада смо држали свиње, јер свињарство било исплативо. Ми фармери, који смо имали квалитетне свиње, добијали смо 20 до 30 посто већу цену. Касније се генетика побољшала код свих, а онда је и држава ушла са неконтролисаним увозом, па смо постепено падали у овом послу, тако да је свињогојство тренутно у јако лошој ситуацији. Међутим, сви се надамо да ће бити боље. И не одустајемо тако лако…“
Кузмин има око 3.000 житеља у око 1.000 домаћинстава, половина се бави свињогојством, па се из обора овдашњих сточара годишње испоручује преко 30.000 товљеника, јер се према евиденцији ветеринарске службе месечно пелцује 3.000 до 5.000 јединки. Ипак, некада је у оборима у Кузмину знало бити и много више свиња, око 50.000 годишње.
„Популација свиња код нас зависи од откупне цене, јер када је добра цена, људи аутоматски пуне оборе, а празне их када је цена ниска. Објеката има, јер је својевремено изграђено доста савремених товилишта. Многи су их, рецимо, подизали 80-тих година и из “зеленог плана”, а ми смо улагали сопствена средства“, каже Живановић.
Владислав планира да, уколико се прилике у свињогојству стабилизују, повећа тов, јер има на имању могућности за проширење фарме. Он вели да су улагања у свињогојству велика, јер да би товљеник догурао до сто килограма и могао да се прода кланици, треба потрошити 13.500 динара да би, када се подвуче црта, само био на нули.
„Али шта радити када је лоша откупна цена“, пита се наш домаћин.
„Људи се тада ломе, јер треба саставити крај с крајем. да истрају даље их тера их живот и трдиција. Поред това свиња бавим се и ратарством, за шта имам механизацију. Немам пуно своје земље, обрађујем 10 до 12 хектара које узимам у закуп, што је за моја газдинство отприлике довољно да обезбедим храну за тов свиња, а оно што не могу да обезбедим докупљујем.“
Иначе, сточарима из Кузмина главно тржиште за товљенике су домаће кланице. У непосредној близини су четири: “Недељковић” у Шашинцима, ту су и погони у Кукујевцима и Бачинцима у суседној шидској општини, али очи су упрте у оживљавање и повратак некадашњег гиганта “Митроса” у Сремској Митровици са иностраним власником.
„Недавни скок откупне цена товних свиња, који уследио након период изузетно ниске цене, десио се само због тога што су Кинези дошли као купци на европско тржиште, што је резултирало несташицом свињског меса. Осетило се то индиректно и на нашем тржишту, али, понављам, на положај наших фармера највећи утицај има увоз меса и живе стоке“, упозорава Живановић.
„Јесте да су увозни товљеници меснатији и уједначенијег квалитета, али мислим да је месо из наше производње много здравије. Имамо ми квалитетну производњу из наших обора, само није добро што не чувамо сопствену производњу, чиме би морали да се позабаве и наши кланичари и државе.“
Удруживање као залог за будућност
Тридесетак фармери из Кузмина окупљено је око Удружења одгајивача свиња “Граничар”, које постоји 16 година, од када се у селу одржава и Сајам свиња и пољопривреде, сваке прве недеље у септембру. Живановић је у руководству “Граничара”, које верује да ће доћи време да фармери кроз своју асоцијацију имају утицаја и виде будућност у свињогојству.
„Окупљање у удружењу јесте суштина и форма око које можемо обједињавати наше интересе, поготово ако гледамо преко плота како је то у ЕУ и уопште Западној Европи, где фармери то раде јако добро, а имају и подршку својих држава. Код нас државу то одвише не занима и не стоји иза нас, па ми постојимо само ради тога да ће се једном, некада, све ставити на своје место, да се и ми фармери нешто у свему питамо и изборимо се да нам буде боље него што нам је сада”, сматра Живановић.
Милорад Митровић, Дневник
