Увртање мозга, или лудилу нема краја

„Најјачи удар на Вучића – тајкуни, странци и мафија удружени на истом послу“ стајало је на насловној страни Информера, 29. октобра 2014. Сличне наслове имали су и Ало, Наше новине иКурир. „Мишковић прислушкивао Вучића“, писале су све новине, 5. новембра.

Штампа је преносила и изјаве политичара и аналитичара. „На делу је ангажовање тајкуна на рушењу власти“, рекао је министар правде Никола Селаковић.  „Плашим се за безбедност премијера Александра Вучића“, рекао је министар за рад Александар Вулин. „Ово је још један атак и покушај државног удара на премијера Вучића“, казао је шеф посланичке групе СНС Зоран Бабић.

„У последње време спроводи се низ синхронизованих, опасних акција чији је циљ да се Вучић прикаже као `балкански диктатор`. Све се то ради за велике паре и са подршком западних моћника“, објашњавао је аналитичар Томислав Кресовић. „Ове јесени 2014. много тога подсећа на пролеће 2003: и онда смо имали озбиљне трзавице између Запада и Ђинђића. И он је покушавао да уведе неке промене, баш као и сад Вучић. Зато нам се на силу, скоро свакодневно, намећу различите афере, инциденти, провокације, а могу да уследе и много горе ствари“, предвиђа аналитичар Бранко Радун.

Ми заиста идемо из афере у аферу, из завере у заверу: „пребијање премијеровог брата“, „напад на премијера у Лондону“, „прислушкивање премијера“… Завера су, тврде нам, и догађаји који наизглед нису повезани са премијером: „да ли је могуће да баш сасвим случајно Никола Сандуловић нападне премијера Вучића у Лондону, а да у истом дану Специјални суд врати пасоше Мирославу Мишковићу и његовом сину Марку, и да истог дана српски адвокати буквално на силу настављају штрајк?“, пита се Информер. Штавише, каже исти лист, „Оља Бећковић изјавила је, опет сасвим случајно, баш јуче, да ју је премијер Вучић више пута звао телефоном“. То је за Информер„`случајност` број 4“.

Али, зашто би се ту стало? „Дачићева супруга имала судар у службеном ауту“, стоји наслов у истим новинама тога дана. Зашто то није „`случајност` број 5“? „Немац се утопио у Ибру док је пецао“. Ето „`случајности` број 6“. „Медвед провалио у обор и појео свињу“. Ето „`случајности` број 7“!

Лудилу нема краја. Само, да ли њега производе баш „странци“ и „тајкуни“? Зашто би Запад рушио Вучића, када податније владе у Србији  није било у последњих сто година? Зашто би га рушили тајкуни, ако су сви и даље богати, срећни и на слободи?

Изнета је претпоставка да се ове „завере“ продукују како би се скренула пажња са државног и социјалног суноврата. У једном ранијем тексту, назвао сам то „вихором од смећа“. Но занимљива је та психологија која непрекидно ствара сумњичавост и драму око себе. Она је извор нестабилности, ирационалности и неуредности.

Можда то долази од узурпаторског карактера ове власти. Иако воли да се таквом приказује, она није ни демократска, ни европска, ни национална. Она само то глуми, претварајући у пародију све чега се подухвати – од реформи, до парламентаризма. Њени актери и тумачи, од Зорана Бабића до Бранка Радуна, тешко да се уопште могу озбиљно схватити. Али, пошто је узурпаторска, ова власт је несигурна, пошто је несигурна она је нервозна, а пошто је нервозна она постаје агресивна.

Заправо, она је унапред агресивна, зато што зна шта је чека када смањи плате и пензије. Она унапред разоткрива завере, јер зна да ће неке завере свакако бити – само не „странаца“ и „мишковића“, колико лекара и професора, службеника и пензионера, обичних људи. Ни код једне наше власти, у скорије време, није постојао већи контраст између маркетинга и способности, обећања и реалитета. Вучић тај контраст покушава да смањи појачаном контролом медијског простора и производњом несувислих тема. Смео бих се заклети да ће следећа тема бити: „Запад пустио Шешеља како би срушио Вучића!“.

Али, објективно, овој власти тешко да има помоћи. Њена идеолошка машинерија је зарибала, идеје су потрошене, па је чак и ритуално сваљивање кривице на претходнике све неуверљивије. Њена елита, од које се очекује да нешто функционално уради, не само да је готово сва безнадежно некомпетентна, она је чак толико ћифтинска и паразитска да вероватно неће бити у стању да организује ни поштену репресију. Штета што је израз „олош-елита“ потрошен на претходну, „жуту“ поставу. Тиме се изгубила могућност тачнијег именовања феномена с којим се сусрећемо.

И биће довољно да се артикулише колико толико пристојна алтернатива, па да се балон „напредњачког чуда“ почне издувавати. Треба само задржати здраву памет пред непрекидним мантањем СНС-мађионирача и кловнова. Па кад се њихова циркуска шатра пред превареном публиком почне рушити, умети смирено наћи излаз и спасити шта се може.  

Слободан Антонић

НСПМ