ВАЦЛАВ КЛАУС: Бежећи од диктатуре комунизма стигли смо у диктатуру новог светског поретка

Пре више од два­де­сет година, две године након пада кому­ни­зма у Чешкој и у том делу света, у Прагу је одр­жан реги­о­нални саста­нак Дру­штва Мон Пеле­рин. У то време смо се нала­зили на пре­крет­ници наше ради­калне тран­зи­ције из кому­ни­зма у сло­бодно дру­штво која је у мно­гим сег­мен­тима почи­вала на иде­јама које се везују за Дру­штво Мон Пеле­рин. Тај саста­нак нам је дао важну моралну подр­шку и помо­гао у напо­рима да се осло­бо­димо про­шло­сти и гра­димо сло­бодно дру­штво у сми­слу Мон Пеле­рин друштва.

Од тада смо успели да суштин­ски транс­фор­ми­шемо земљу у том правцу. Као што можете при­ме­тити, Репу­блика Чешка је оства­рила видљив корак напред. Ипак, не би било добро да про­гла­симо победу.

За неког попут мене који је након пада кому­ни­зма активно уче­ство­вао у при­преми и орга­ни­за­цији ради­кал­них поли­тич­ких и еко­ном­ских про­мена, свет у коме данас живимо пред­ста­вља разо­ча­ра­ње. Ми данас живимо у дру­штву са далеко више соци­ја­ли­зма и ета­ти­зма него што смо могли зами­слити. Након обе­ћа­ва­ју­ћег старта вра­ћамо се, у више сег­ме­ната, у доба у коме смо некада живели и за које смо сма­трали да се никада више неће поно­вити. Напо­ми­њем да не мислим само на ову земљу већ и на Европу и читав западни свет.

Пре два­де­сет година чинило нам се да се пред нашим очима одвија дале­ко­се­жна про­мена на оси „репре­сија вс. сло­бода“ и „држава вс. тржи­ште“. Било је оправ­дано да тако осе­ћамо. То осе­ћа­ње наро­чито је поја­ча­вала чиње­ница да се наша Пли­шана рево­лу­ција одви­јала у исто­риј­ски једин­стве­ној ери Роналда Регана и Мар­га­рет Тачер. Захва­љу­јући њима и захва­љу­јући, у идеј­ној сфери, Хајеку, Фрид­ману, Шти­глеру и још некима, веро­вали смо да је капи­та­ли­зам, бар за изве­сно време, успео да победи гло­бални соци­ја­ли­зам. Људи попут мене знали су колико су те инди­ви­дуе посебне и једин­ствене, али нисмо ни слу­тили да ће њи­хово дело тако брзо бити забо­ра­вљено. Погре­шно смо веро­вали у изре­вер­зи­билни карак­тер тада­шњих промена.

Данас многи од нас не осе­ћају исто; барем сигурно не ја. Још јед­ном су, готово непри­метно и нечујно, осла­бљени капи­та­ли­зам и сло­бода. Мора да је исто то осе­ћао и мој при­ја­тељ Паскал Салин, нека­да­шњи пред­сед­ник Мон Пеле­рин дру­штва, када је током свог пред­сед­нич­ког обра­ћа­ња у Бечу 1996. казао сле­деће: „Ми данас нисмо побед­ници“. То да смо ми 1996. заправо већ губили мени тада није било очи­гледно као што је сада. Систем поли­тичке сло­боде и пар­ла­мен­тарне демо­кра­тије брзо је успо­ста­вљен, заме­њу­јући нека­да­шњи ауто­ри­тарни, ако не и тота­ли­тарни поли­тички режим; уме­сто цен­трал­ног пла­ни­ра­ња запо­чи­ње доми­на­ција при­ватне сво­јине и тржи­шта – оди­грава се све­оп­шта либе­ра­ли­за­ција, дере­гу­ла­ција и уки­да­ње суб­вен­ција. Држава се ради­кално повла­чила из свих сфера а сло­бодна инди­ви­дуа изра­њала у први план.

Наш опти­ми­зам почи­вао је на сна­жном веро­ва­њу у прин­ципе сло­бод­ног дру­штва, сло­бод­ног тржи­шта, идеју сло­боде као и нашу спо­соб­ност да про­мо­ви­шемо ове идеје. Данас, на почетку друге декаде 21. века, ми осе­ћамо нешто друго. Питамо се: Да ли смо веро­вали у нео­прав­дане и несу­ви­сле илу­зије? Да ли смо погре­шно опа­жали свет? Да ли смо били наивни и глупи? Да ли су наша пред­ви­ђа­ња била погрешна?

Ова пита­ња захте­вају озбиљне одго­воре. Можда смо гре­шили, или смо бар могли да погре­шимо, али то није због тога што смо гајили илу­зије о Западу, наро­чито о запад­ној Европи, о Европ­ској унији. Људе попут мене нису завеле ника­кве илу­зије (веома попу­ларне на Западу током раних шезде­се­тих) о могу­ћој кон­вер­ген­цији капи­та­ли­зма и соци­ја­ли­зма, нити снови о неком могу­ћем тре­ћем путу. Све то смо одба­ци­вали без вели­ког раз­ми­шља­ња.

Већ тада смо при­ме­ћи­вали много тога што није било лако уоч­љиво за наше при­ја­те­ље са Запада који, за разлику од нас, нису живели у кому­ни­зму – ту спа­дају и они који су са нама делили исте поли­тичке и иде­о­ло­шке погледе. Дозво­лите ми да обја­сним чега смо се то при­бо­ја­вали и били све­сни већ током кому­ни­стичке ере када смо раз­ми­шљали о будућности.

1. Знали смо да соци­ја­ли­зам, соци­јал­де­мо­кра­тија, или „сози­але Марк­тwиртсцх­хафт“, постоји, да ће и даље посто­јати, и да ће се – услед уну­тра­шње дина­мике – ширити.

2. На пре­ла­ску из шезде­се­тих у седам­де­сете, одно­сно, након успо­ста­вљана Рим­ског клуба и ње­го­вих првих изве­штаја, почео сам да се при­бо­ја­вам зелене иде­о­ло­гије у којој сам видео опа­сну алтер­на­тиву тра­ди­ци­о­нал­ној соци­ја­ли­стич­кој док­трини. Било је очи­гледно да је реч о јед­ном ради­кал­ном поку­шају да се про­мени људ­ско дру­штво. Наводно тро­ше­ње при­род­них ресурса и тако­звана попу­ла­ци­она бомба били су само изго­вори. Тада још увек није посто­јала тео­рија о гло­бал­ном загре­ва­њу која је касније настала, нити снага и опа­сност која се у њој крије.

3. Чак и током живота под кому­ни­змом људи попут мене били су све­сни леви­чар­ства инте­лек­ту­а­лаца,будући да смо и сами могли да при­ме­тимо како су заправо инте­лек­ту­алци, или нај­већи број њих, пред­ста­вљали покре­тачку снагу коми­ни­зма и слич­них док­трина. Аутен­тични пред­став­ници рад­ничке класе, тј. Марк­сов „про­ле­те­ри­јат“, никада нису били истин­ски вер­ници кому­ни­зма. Већ сам у то време са вели­ком пажњом пра­тио „неве­ро­ватну про­дук­цију нео­бра­зо­ва­них инте­лек­ту­а­лаца“ која се на Западу поја­вила као резул­тат шире­ња општег уни­вер­зи­тет­ског обра­зо­ва­ња. Једна од ње­го­вих после­дица била је повр­шност јав­ног дис­курса која је дости­гла неве­ро­ватне раз­мере.
Инте­лек­ту­алци су соци­ја­ли­сти у тако вели­кој сра­змери зато што су – како то Хајек каже – убе­ђени да соци­ја­ли­зам пред­ста­вља „науку при­ме­њену на све обла­сти људ­ских актив­но­сти“ и да је због тога то систем који је ство­рен „баш за њих“. „Инте­лек­ту­алци сма­трају да од свих људи нај­више вреде“ и зато не желе да буду пред­мет тржи­шног оце­њи­ва­ња, будући да тржи­ште често не дели са њима то њи­хово високо мишље­ње о себи.

4. Соци­ја­ли­зам (или пре кому­ни­зам, како данас гово­римо) је од свог почетка почи­вао на апо­те­ози наукекао и на чвр­сто уко­ре­ње­ној нади да ће наука решити све посто­јеће дру­штвене, и гене­рално људ­ске, про­блеме; због тога је било неоп­ходно да се систем про­мени. Тре­бало га је мало више про­све­тлити. Наше иску­ство кому­ни­зма каже нам да је ова­ква тврд­ња апсурдна. Нама се већ тада чинило да је и Запад веро­вао у ову грешку.
Нисмо веро­вали у тех­но­крат­ско мишље­ње, у идеју да исправна наука уз помоћ тех­но­ло­гије треба да обли­кује људ­ско дру­штво. Нисам могао да ува­жа­вам Хер­мана Кана, Џеј Форе­стера, Алвина Тофлера (и недавно Макса Син­гера и ње­гову књигу Исто­рија будућ­но­сти) зато што сам у нео­сно­ва­ном тех­но­ло­шком опти­ми­зму тих људи – који се заправо није много разли­ко­вао од марк­си­стичке док­трине – наслу­ћи­вао опа­сност да се пот­цени дру­штвена, или систем­ска карак­те­ри­стика људ­ског дру­штва. У том сми­слу ми је увек пред очима била Хак­сли­јева упо­зо­ра­ва­јућа опо­мена изре­чена у ње­го­вом ненад­ма­шном Врлом новом свету.

Много смо нау­чили из Хаје­ко­вог кла­сика „Упо­треба зна­ња у дру­штву“. Док су иде­о­лози соци­ја­ли­зма (на истоку и на западу) сма­трали да ништа не може бити зна­ње што није наука и орга­ни­зо­вано уче­ње, ми смо – сле­дећи Хајека – знали да је прак­тично зна­ње нај­ва­жније зна­ње, да је то зна­ње диспер­зо­вано у дру­штву и да га људи кори­сте у сва­код­нев­ном животу, насу­прот књи­шком зна­њу. Данас веома попу­ларни кон­цепт „научне еко­но­мије“ је пра­зан. У про­шло­сти је свака еко­но­мија почи­вала на зна­њу, али је било важно како се оно користи.

То су били нај­ва­жнији про­блеми за које сам знао, али постоје и други – које данас видимо – које смо пот­це­нили или нисмо уочили. Наве­шћу неке од њих.

1. Веро­ватно нисмо у пот­пу­но­сти разу­мели дале­ко­се­жне после­дице шезде­се­тих. Ова „роман­тична“ ера била је период ради­калне борбе про­тив ауто­ри­тета тра­ди­цо­нал­них вред­но­сти и дру­штве­них инсти­ту­ција. Резул­тат тога је да су ства­ране гене­ра­ције које не разу­меју зна­че­ње нашег циви­ли­за­циј­ског, кул­тур­ног и етич­ког наслеђа, и које немају ника­кав ком­пас који усме­рава њи­хово понашање.

2. Пот­це­нили смо изве­сне про­бле­ма­тичне аспекте стан­дард­ног демо­крат­ског система који добро функ­ци­о­нише у тео­рији, али који није уте­ме­љен на дубљим вред­но­стима. Нисмо пре­по­знали дема­го­шки еле­мент демо­кра­тије који дозво­љава љу­дима да у оквиру самог система захте­вају „нешто низа­шта“. Нисмо оче­ки­вали да ће поли­тички про­цес ство­рити пре­фе­рен­ције у одлу­чи­ва­њу којима се добија „видљива и кон­це­три­сана корист“ по цену „неви­дљи­вих и раштр­ка­них тро­шкова“ – што пред­ста­вља један од нај­ва­жни­јих узроке акту­елне евро­а­ме­ричке дужничке кризе.

3. Још давно сам стра­хо­вао од посте­пе­ног пре­ла­ска са гра­ђан­ских на људ­ска права, што се дешава већ дуже време. Стра­хо­вао сам и од иде­о­ло­гије људ­ских права али нисам анти­ци­пи­рао њене кон­се­квенце. Иде­о­ло­гија људ­ских права је иде­о­ло­гија која нема ништа зајед­ничко са прак­тич­ним пита­њима инди­ви­ду­алне сло­боде и сло­бод­ног поли­тич­ког дис­курса. Она се тиче при­ви­ле­гија. Кла­сични либе­рали и либер­та­ри­јанци не истичу у довољ­ној мери да се права интер­пре­ти­рана на овај начин, косе са сло­бо­дом и раци­о­нал­ним функ­ци­о­ни­са­њем друштва.

Људ­ска права, у ствари, пред­ста­вљају рево­лу­ци­о­нарно пори­ца­ње гра­ђан­ских права. Њима ника­кво гра­ђан­ство није потребно. То је и разлог зашто иде­о­ло­гија људ­ских права позива на уки­да­ње суве­ре­ни­тета поје­ди­нач­них зема­ља, наро­чито у савре­ме­ној Европи. Савре­ме­ном добу поли­тичке корект­но­сти у зна­чај­ној мери и свом сили­ном карак­те­ри­стичне деструк­ције допри­носе и пози­тивна права.

4. Пове­зано са иде­о­ло­ги­јама људ­ских права и поли­тичке корект­но­сти јесте и масовно шире­ње још једне савре­мене алтер­на­тиве или суб­сти­тута демо­кра­тије – јури­сто­кра­тије. Све­доци смо како се иза­бра­ним поли­ти­ча­рима сва­код­невно оду­зима власт и доде­љује неи­за­бра­ним суди­јама. „Модерни суд­ски акти­ви­зам је у много чему израз ста­рог веро­ва­ња да ари­сто­кра­тија треба да обу­зда демо­кра­тију“ (стр. 17), дру­гим речима, да демо­кра­тија не може функ­ци­о­ни­сати без изве­сног броја оних „неби­ра­них“ (тј. неи­за­бра­них) суд­ских ари­со­крата. Вредно је запа­зити и то да је „метод за импле­мен­та­цију суд­ског акти­ви­зма управо пут права“ (ибид.), ипак, то није пут гра­ђан­ских права, већ пут људ­ских права. Све то део је илу­зије о потен­ци­јал­ном (и пожељ­ном) уки­да­њу поли­тике, дру­гим речима, демо­кра­тије. Јури­сто­кра­тија пред­ста­вља још један корак ка успо­ста­вља­њу пост­по­ли­тич­ког друштва.

5. Ја, такође, нисам оче­ки­вао да ће НВО сек­тор (тј. инсти­ту­ције цивил­ног дру­штва) играти тако важну улогу у нашој земљи а посебно у над­на­ци­о­нал­ном свету, као и то у којој мери ће ње­гова борба про­тив пар­ла­мен­тарне демо­кра­тије бити непо­мир­љива. То је борба у којој како време про­лази он све више стиче над­моћ. Инсти­ту­ције попут НВО, ство­рене од стране људи које се на апо­ли­тички начин боре за при­ви­ле­гије и бољи поло­жај, грубо поричу да је дошло до либе­ра­ли­за­ције људ­ског дру­штва током про­те­кла два века. Не могу да се сетим где ми је први пут пала на памет фор­му­ла­ција да су те инсти­ту­ције симп­том нове рефе­у­да­ли­за­ције дру­штва, али сма­трам да је она веома добра.

6. Дуго смо живели у свету без сло­боде штампе, и зато сма­трамо да је нео­гра­ни­чена медиј­ска сло­бода неоп­хо­дан пред­у­слов истин­ски сло­бод­ног дру­штва. Данас више нисмо сигурни у то. Иако у целом запад­ном свету и код нас у Репу­блици Чешкој постоји апсо­лутна сло­бода штампе у фор­мал­ном сми­слу, исто­вре­мено је при­сутна и неве­ро­ватна мани­пу­ла­ција штам­пом. Наша демо­кра­тија брзо се изро­дила у меди­о­кра­тију, што је опет једна алтер­на­тива демо­кра­тији, или пре начин да се уни­шти демо­кра­тија.

7. Живећи у затво­ре­ном свету кому­ни­зма коме смо се супро­ста­вљали, и про­ла­зећи кроз тра­гично иску­ство импе­ри­јалне поли­тике Совјет­ског Савеза која је почи­вала на свему над­на­ци­о­нал­ном, тј. свему што долази из Москве, нисмо ипак успели да пре­по­знамо опа­сност од посте­пе­них про­мена од наци­о­нал­ног и међу­на­род­ног ка транс­на­ци­о­нал­ном и над­на­ци­о­нал­ном у савре­ме­ном свету. У том вре­мену нисмо пажљиво пра­тили европ­ске инте­гра­ције, веро­ватно из разу­мљи­вих разлога. Видели смо само сло­бо­дар­ски аспект али не и опа­сни над­на­ци­о­на­ли­зам који уни­штава демо­кра­тију и суве­ре­ни­тет земаља.

8. Ја, такође, нисам оче­ки­вао ни тако слабу одбрану идеје капи­та­ли­зма, сло­бод­ног тржи­шта и мини­малне државе. Нисам могао ни наслу­тити да ће речи „капи­та­ли­зам“ и „тржи­ште“ задо­бити сатус поли­тички неко­рект­них и непо­де­сних тер­мина које сваки „при­сто­јан“ поли­ти­чар не треба да кори­сти. Мислио сам да тако нешто пред­ста­вља само оба­ве­зни украс марк­си­стичке – или кому­ни­стичке, док­трине. Тек сада схва­там праву раз­меру мржње према богат­ству и подук­тив­ном раду, тек сада схва­там улогу људ­ске зави­сти и пот­пуно при­ми­тивну зами­сао да богат­ство дру­гог човека треба да ми буде на располагању.

9. Нисам оче­ки­вао такву попу­лар­ност јав­них добара, јав­ног сек­тора, видљиве руке државе, реди­стри­бу­ције, мудро­сти пома­за­ника у ком­па­ра­цији са мудро­шћу свих нас. Као еко­но­ми­ста који је током више деце­нија, у ствари од сре­дине шезде­се­тих, пажљиво пра­тио западну еко­ном­ску лите­ра­туру, нисам оче­ки­вао да ће моне­та­ри­стичка идеја тако брзо бити одба­чена, да ће људи тако брзо забо­ра­вити да реч регу­ла­ција пред­ста­вља само други израз за реч пла­ни­ра­ње, да се соци­јална поли­тика много не разли­кује од кому­ни­зма, да ће људи забо­ра­вити да тржи­ште или постоји или не постоји, јер мора спо­на­тано настати, да ћемо после ради­кал­ног уки­да­ња свих врста гран­това и суб­вен­ција – уз помоћ новог ресуб­вен­ци­о­ни­са­ња еко­но­мије – бити при­мо­рани да их поново уво­димо, да ће се такве гре­шке пра­вити у еко­ном­ској поли­тици, у успо­ста­вља­њу моне­тар­них унија, итд. Заи­ста нисмо оче­ки­вали да ће људи бити толико неспремни да одго­вр­ност за соп­ствени живот пре­у­зму у соп­ствене руке, да ће посто­јати такав страх од сло­боде, и да ће посто­јати такво пове­ре­ње у омни­по­тент­ност државе.

Зашто смо ми, чла­нови Дру­штва Мон Пеле­рин, дозво­лили да се тако нешто догоди?

Не мислим да смо погре­шили у сми­слу ана­лизе. У пита­њу су други разлози. Уоч­љива је изве­сна немар­ност, ако не и лењост у нашем раз­ми­шља­њу и пона­ша­њу. Недо­стаје личне хра­бро­сти, при­су­тан је страх да се брани соп­ствено, иако уса­мљено, мишље­ње. Нисмо чак успели ни у томе да се довољно гла­сно чујемо, ми више активно не бра­нимо сло­боду, међу нама нема неког Мил­тона Фрид­мана. Иако је важно да се једни дру­гима обра­ћамо на ова­квим састан­цима, пла­шим се да нас изван тог зато­вре­ног круга нико не чује. Задо­вољни смо када једни дру­гима обја­вљу­јемо тек­стове у нашим часо­пи­сима и нови­нама, али ми треба да се боримо да уђемо у „њи­хове“ новине – новине за „њих“. Иако је тачно да се идеје сâме про­мо­вишу, оне то чине на дуге стазе, а то за нас може бити ису­више касно.

Исто тако мора се при­знати да имамо дефи­цит у сег­менту озбиљне емпи­риј­ске, дескрип­тивне и пози­тивне соци­о­е­ко­ном­ске ана­лизе. Оно што доми­нира су пар­ци­јалне ана­лизе и пра­зни, нор­ма­тивно усме­рени, иде­о­ло­шки тек­стови. Оно што недо­стаје су неде­кла­ра­тивни тек­стови, једна дубока „ана­то­мија“ тре­нутне ситуације.

Било би ми драго уко­лико гре­шим. Било би ми драго уко­лико се покаже да ће робу­сни капи­та­ли­зам све то испра­вити. Чак и да се тако нешто нај­зад догоди, то неће ићи спон­тано. Хајек је био у праву када је рекао да „сло­бода не може опстати уко­лико је свака нова гене­ра­ција поново не утвр­ђује и не истиче њену вред­ност“. Дошао је наш ред. На нашој и на гене­ра­цији наше деце је да се то уради. Кре­нимо пре него што буде касно.

Вестинет.рс