Класицима дистопијског жанра сматрају се романи „Ми“ (1920) Јевгенија Замјатина, „Врли нови свет“ (1932) енглеског писца Олдоса Хакслија и „1984“ (1948) енглеског писца Џорџа Орвела
(Фонд стратешке културе, 19. 6. 2020)
О управљању човеком и људским родом
Антиутопија је нови жанр у светској литератури. Са моје тачке гледишта, антиутопије су, пре свега, планови, сценарији будућности заоденути у уметничку форму. Планови и сценарији које је разрађивала светска елита и који су усмерени ка успостављању новог светског поретка, то јест, апсолутној, вечној власти те елите над остатком човечанства.
Још у стара времена цареви, императори, диктатори покушавали су да постану господари света. И сваки пут њихови планови би се срушили. Александар Македонски је освојио пола света и био уверен да ће освојити и другу половину, но умро је у тридесет другој години, а његова империја се за годину дана срушила као кула од карата. Нешто слично се десило и са римским императором Трајаном, Карлом Великим, Наполеоном Бонапартом…. Чувене вође су умирале, а њихови огромни поседи пустели и распадали се на комадиће.
Од XVIII века у Европи почињу да ничу бројна тајна друштва (масонске ложе различитих праваца, илуминати, розенкројцери). Она се уједињују са „врећама новца“ (Ротшилдима и другим лихварима, банкарима, капиталистима), ради успостављања власти над читавим светом. Постепено схватају да је за освајање власти и њено очување једна сила недовољна. Потребно је позабавити се преправком човека као објекта власти.
Светска власт оних који се називају – светски закулисни владари, Комитет 300, господари новца[1], светски завереници – могућа је само ако се створи и нови човек. За решење овог задатка троши се силан новац, купују средства информисања, политичари, научници, лекари, руководиоци културно-образовних установа. Велики део планова преправке човека носи печат „тајно“. Ипак, понешто допире до јавности.
Прво, то су открића „дисидената“, који из ових или оних разлога напуштају „повлашћени круг“. Нешто можемо дознати и од људи као што је бивши сарадник НСА САД Едвард Сноуден. Све то можемо назвати непланираним „цурењем“ информација.
Друго, постоје дебели документи које мало ко чита. Они нису тајни, на видном су месту, но многи, у потрази за сензацијама, пролазе мимо њих. Пример таквих доступних извора су извештаји Римског клуба.[2]
Треће, сами романи-антиутопије; наравно, не сви, само неки, они који припадају перу аутора који поседују велику интуицију, дар јасног опажања, који имају широке погледе, а понекад и приступ тајним информацијама или су били у контакту са њиховим имаоцима.
Класицима дистопијског жанра сматрају се романи Ми (1920) Јевгенија Замјатина[3] (који је поставио темеље поменутом жанру), Врли нови свет (1932) енглеског писца Олдоса Хакслија[4] и 1984 (1948) енглеског писца Џорџа Орвела.[5] У нечему ове књиге личе једна на другу, допуњују се, а у нечему све веома разликују. У суштини, у њима су изложена три модела будућности људског друштва. Ови модели нису плод слободне фантазије уметника, они одражавају планове светских закулисних владара. Вероватно, пошто закулисне групе нису једнородне, јављају се и различите варијанте „цивилизоване“ будућности. Ситуација у свету се може мењати и владари из сенке, такође, могу кориговати своје планове прелазећи са једног модела на други.
Ми (Извор: Сродство по избору)
Дакле, имамо три варијанте преправке човека.
У роману Ми Замјатина – операција на мозгу, слична лоботомији.
У Врлом новом свету Хакслија – вештачка биолошка селекција и наркотици.
У роману 1984 Џорџа Орвела – изградња „исправне“ свести уз помоћ страха и мучења.
У сва три романа методи стварања „исправног човека“ допуњују се средствима „испирања мозга“ – током периода обуке и васпитања, затим на радном месту и током целог живота, до гроба. За то се користе средства информисања, јевтина култура (поп-култура), примитивна забава. У роману „Врли нови свет“ деци се развијају бројни рефлекси на основу метода Павлова (оних истих које је академик примењивао на псима), уз помоћ чоколаде и електрошока. У роману „1984“ ефикасно средство за зомбирање су – телекрани, пљоснати монитори-телевизори који су свуда постављени и који 24 часа бомбардују мозак новостима и партијском пропагандом.
Ни у једном у поменута три модела нема институције брака и породице. У роману Ми сексуални односи између мушкараца и жена су слободни али регулисани. Циљ регулисања је – не дозволити сувише дуготрајне и чврсте односе између две особе, то је опасно, може довести до стварања „подземне“ породице и недозвољеног рођења детета. У роману Врли нови свет постоји потпуна слобода љубави, али уз најстрожију забрану рађања детета из мајчине утробе. Допуштена је само серијска производња, фабричка производња деце! У 1984 сексуални односи између мушкарца и жене, чланова партије – забрањени су (за проле (пролетеријат) прописа нема). Партија и Велики Брат сматрају да су сексуални односи бескорисно трошење енергије коју треба усредсредити на решавање партијских задатака. У Министарству љубави на љубав мушкарца и жене гледају подозриво, то је знак издаје Великог Брата. У роману 1984 члановима партије је дозвољено (и чак наређено) да воле само Великог Брата!
Рађање деце је строго прописано и квантитативно и квалитативно. Под количином имам у виду планирани број становника („научно“ малтузијанство). Под квалитетом подразумевам одређивање – која деца припадају „првој сорти“, која – другој, а која се посматрају као недозвољен брак (и сагласно томе се ликвидирају). Истина, у роману Ми сви људи су једног соја, а у Врлом новом свету имамо – пет сорти. У роману 1984 – три (највиши партијски чиновници, обични партијци и пролетеријат). Власт прати поштовање пропорције између броја људи различитих сорти. Зомбирање је такође диференцирано. У роману 1984 пролетерима је много тога дозвољено пошто су они већ сасвим изопачени, лишени остатка интелекта и њихово понашање се заснива на рефлексима који се лако предвиђају. „Којих се ставова придржавају масе а којих се не придржавају – небитно је. Њима се може допустити интелектуална слобода зато што интелект немају.“
У романима Ми и 1984 власт активности усмерене на стварање „исправног човека“ „обогаћује“ применом силе. Потпуне гаранције да ће човек бити лојалан власти и у складу са антрополошким стандардима „новог света“ – нема. У роману Ми контролу над понашањем људи врши Биро за обезбеђење (полиција и специјалне службе). У роману 1984 – Министарство љубави (такође полиција и специјалне службе).
1984 (Извор: Сродство по избору)
Што се тиче Хакслијевог Врлог новог света, у њему не видимо репресивни апарат. То је друштво у коме се власт ослања искључиво на „меку силу“. Човек се тамо већ не рађа из мајчине утробе. Он је фабрички производ, производ са траке. Oдгаја се у боцама у којима су смештени људски ембриони. Сами ембриони се стварају ванматеричном оплодњом јајне ћелије уз помоћ генетике. Генетика се у Хакслијевој Светској Држави налази на највишем нивоу. Она, прво, омогућава да се човечанство подели на различите групе узимајући у обзир различите генетске кодове. Долази до сортирања човечанства, одређују се виши и нижи типови. Друго, она омогућава да се стварају људи каквих нема у природи. Ово се посебно односи на више типове који се припремају да буду у власти и руководе таквим одговорним послом као што је производња човека. Виши тип се зове алфа.
Остале четири касте у Хакслијевом „врлом новом свету“ (бета, гама, делта, ипсилон) позване да су да опслужују алфе. Наравно, чак и код Хакслија, успостављена серијска производња људи на основу достигнућа генетског инжењеринга не даје потпуну гаранцију да ће човек беспрекорно функционисати, као машина. Зато је пронађен наркотик – сома, који коригује човеково понашање. Пре свега човек сам, добровољно прибегава корекцији. А са појединим примерцима, који не желе да се упишу у стандарде „дивног новог света“, власт поступа „хумано“: шаљу их на удаљене територије, у прогонство. Никаквих мучења, убистава (као у роману 1984) или јавних казни као у роману Ми – нема.
Ипак, да би се достигао жељени степен „хармоничних“ односа између власти и народа, као што је у роману Врли нови свет, народ је било потребно, фактички, уништити. Иза сцене романа (дешава се у 26. веку) назире се ужасна револуција које је уништила старог човека заменивши га човекоподобним бићем. А у роману Ми догађаји се одигравају 12 векова после писања романа и ми сазнајемо да је „цивилизованом“ друштву претходио велики двестагодишњи рат, који је довео до уништења великог дела становништва Земље и донео крај „варварству“ које се продужило до ХХ века.
Врли нови свет (Извор: Сродство по избору)
О. Хаксли, судећи по свему, имао је веома позитиван однос према друштвеном поретку који је у роману описао. Неки истраживачи његовог стваралаштва сматрају да је за писца, који је био искрени противник тоталитаризма, то била утопија а не антиутопија. Ипак, шта је Олдоса Хакслија мучило? Претпостављам да га је мучила недореченост: како су се људи нашли у „врлом новом свету“ 26. века?
У њега се могло доспети само уз помоћ неограниченог насиља над људским родом. Прво, требало је уништити институцију брака и породице. Друго, одбацити нормално рађање детета и прећи на фабричко-серијску производњу људи коришћењем достигнућа генетског инжењеринга (фактички еугеника). Треће, учинити друштво кастинским одбацивши неговане, још од времена Француске буржоаске револуције, наивне представе о „слободи, равноправности и братству“. Четврто, успоставити, у оквиру сваке касте, потпуну једнакост. Пето, понудити свим људима „добар посао“: да своју слободу замене за задовољство, хлеб и слободу да греше.
Олдос Хаксли је схватао да револуционарним налетом, на брзину, овакве преображаје није могуће извршити. Енглезу се ово чинило као недостижна утопија. Доспети у њу могуће је доспети само уз помоћ жестоког насиља над човеком, крвавим ратом или револуцијом. И, одлучио је Хаксли, најкраћи пут, без крви, у „врли нови свет“ биће револуција помоћу наркотика. Другу половину свог живота посветио је не само философском образложењу потребе за таквом револуцијом, већ и је и лично учествовао у њеној практичној реализацији. Имам у виду његово учешће у пројекту „МК Ултра“.
У ХХI веку видимо да се светска закулисна група поново сетила модела будућности који је нашао свој израз у роману 1984. То је оштра, сурова варијанта, заснована на грубој сили и страху. Први знаци преласка са Хакслијевог на Орвелов модел појавили су се почетком века. Догађај 11. септембра 2001. године[6] многи експерти су оценили као почетак америчке политике државног тероризма. Под заставом борбе са ефемерним групицама Бин Ладена и других које је створила ЦИА, Вашингтон је започео кампању против глобалног тероризма. А то и јесте начин стварања атмосфере свеопштег страха. Године 2020. иста закулисна група је одлучила да је човечанству потребна нова порција страха под називом КОВИД-19. У суштини, реч је, такође, о глобалној терористичкој операцији. У роману Џорџа Орвела „неисправне“ људе су преваспитавали мучећи их у Министарству љубави. А године 2020. владари у сенци успели су да сместе у „кућни затвор“ готово половину становништва Земље, васпитавајући при том преплашене и измучене људе, обучавајући их „правилном“ понашању. Карантин постепено укидају, а плодови „васпитања“ и „обуке“ остаће задуго. Или заувек? „Господари новца“ спремају људе за будући „врли нови свет“.
Са руског посрбио: Александар Мирковић
Опрема: Стање ствари
(Сродство по избору, 16. 12. 2021)
