Креатори политика централних банака плаше се дефлаторног притиска због тога што је дефлаторна динамика посебно опасна у привредама оптереценим високим дугом.
Разлог због кога се креатори политика централних банака толико плаше тренутног дефлаторног притиска је у томе што је дефлаторна динамика нарочито опасна у привредама оптерећеним високим јавним и/или приватним дугом, што практично обухвата све развијене економије.
Микс је у свакој земљи другачији, али је проблем исти. Много се говори о огромном јапанском сувереном дугу, али је тамо оптерећење приватним дугом мање проблематично. Обрнут је случај у Шведској или Канади, где је оптерећење јавног дуга прилично скромно, али је ниво приватних дуговања алармантан, нарочито у вези са стамбеним кредитима. Уједињено краљевство (УК) је у двоструком проблему, итд.
Дакле, у свету слабог раста и дефлаторног ризика видимо да тема валутних ратова добија на значају. Разлог томе је што креатори политика централних банака осећају да могу да спрече дефлаторне ризике и стимулишу раст на маргинама једино путем девалвације валута у односу на друге валуте. Учтиви израз за рат валута је: “конкурентна девалвација“. Идеја је да се увезе потражња путем конкурентних извозних цена и спречи пад општег нивоа цена јер се тиме апсорбује потражња из остатка света како би привреда наставила да ради, а увозне цене остале стабилне. Проблем са конкурентним девалвацијама, тј. општим ратом валута, одмах постаје јасан чим превише играча у глобалној економији осети потребу да ослаби своје валуте.
А не могу сви имати слабију валуту!
Први приступ обезбеђивању неатрактивне валуте је смањење каматних стопа, све док то не изазива преузимање прекомерног ризика или кредитног раста у земљи. Али шта се дешава оног тренутка када каматне стопе достигну нулу? Зависи. У неким случајевима, централне банке су додатно олабавиле политику енормном куповином активе, познато као квантитативно попуштање, којим се убризгава више новца у привреду кроз банкарски систем. Америчке Федералне резерве, Јапанска банка и Европска централна банка су велики заговорници квантитативног попуштања, у различитој мери, током последњих неколико година.
Остале централне банке су покушале да утичу директно на валуте и увеле негативне каматне стопе, у чему се нарочито истакла Швајцарска народна банка (СНБ), која је снизила стопе до невероватног негативног нивоа од -0.75% прошлог месеца, јер је покушај да директним интервенцијама своју валуту одржи јефтином 15. јануара доживео тешку пропаст, када је СНБ била приморана да одустане од одбране курса. Данска је такође снизила стопе до -0.75% како би одржала везаност за евро док је Шведска централна банка снизила стопе на депозите на -0.1%, у првом налету. Очигледан циљ овог потеза је да ослаби шведску круну како би избегла растуће нагињање Шведске ка дефлаторној динамици. Негативне стопе само одвраћају људе од тога да држе депозите у одређеној валути.
Оне не стимулишу банке да позајмљују или повећавају потражњу у привреди. А узмите у обзир некога ко има скромну уштеђевину у Швајцарској. Зар не би било боље да држи гомилу новчаница од 1000 франака „у сламарици“ него да држи средства на рачуну са негативним приносом у банци или у државним обвезницама са негативним приносом? На крају крајева, принос на готовину је бар 0.0! Заправо, негативне стопе су знак политике лудила и не могу дуго да потрају.
Проблем са тренутним приступом откупа активе и негативним стопама је поново тај што то сви раде. Случај САД је пример велике централне банке која је престала са квантитативним попуштањем и по свој прилици се приближава прекретници када ц́е подићи каматне стопе, али тржиште је и даље оправдано скептично у погледу тога да ли и колико могу да подигну стопе када се остатак света заглибио у дефлаторно окружење са сниженим стопама и квантитативним попуштањем.
Шта је онда следеће што ће се десити?
Тешко је рећи. Ако будемо наставили са темом валутних ратова до крајњих граница, постоји ризик да валутни ратови прерасту у трговинске ратове, па чак и у праве ратове. Ризик од оваквог исхода драматично расте ако Кина предузме судбоносни корак ка ревалоризацији своје валуте, јуана. Како је Кина “светска фабрика“ , то би значило још један огроман дефлаторни талас који би преплавио свет.
Чак иако Кина не успе да девалвира, претпостављам да ће свет остати заглибљен у овом окружењу веома ниских стопа јер је тешко генерисати инфлацију када су светске цене роба пале, раст је слаб, а прекомерни капацитети огромни. Такође, америчке Федералне резерве су стопирале политику ликвидности долара која је владала од 2010. до пред крај 2014. године под различитим утицајима QЕ, када су федералне резерве коначно укинуле програм куповине активе у октобру 2014.
Како се чини у овом тренутку, није сигурно да ће се рат валута наставити. Сумњам у то да Федералне резерве неће успети да нормализују политику до умереног нивоа пре него што улете или у превелико јачање долара или нову рунду слабљења привреде, или оба. У том случају Федералне резерве ће бити приморане да се поново укључе у конкурентну девалвацију тј. игру са ратом валута. А до тада, било да је то током следећих шест месеци или за две године, страхујем да ћемо достићи тачку у којој ћемо схватити да је политика централне банке током последњих 5-6 година била велика грешка. Понудила нам је само начин да се претварамо да немамо огроман дужнички проблем и проблем са монетарним системом. Поново ћемо открити размере тог проблема ако се оствари највећи страх критичара централне банке – да квантитативно попуштање и нулте каматне стопе створе огромне ризике по финансијску стабилност када тржиште постане прегрејано да би се срушило када политика централне банке пропадне.
Дакле, која политика је онда најбоље решење? Она која би нормализовала каматне стопе и омогућила реструктурирање огромних дугова од неизбежних болних последица које би то проузроковало. Лоша страна би била дубока и гадна рецесија јер је презадуженим и слабим играчима дозвољен неуспех. Добра страна би била фаза снажног раста која би уследила, јер би капитал био адекватно алоциран – а не неправедно ка било ком дужнику који једва опстаје овом лудом свету нултих или негативних каматних стопа. Али ово решење је политички најнепожељније, па и најмање вероватан сценарио.
Вероватније је да ћемо у једном тренутку имати спектакуларну експлозију на тржиштима капитала која ће ставити централне банке у врућу столицу. У том тренутку, политичари широм света ће преузети власт од централних банака и бићемо сведоци огромног фискалног подстицаја, са такозваним „новцем из хеликоптера“ (учтив израз је отворено монетарно финансирање) где се новац штампа да би стимулисао тражњу уз нове јавне радове и друге пројекте које финансира држава. Такав пројекат ће вероватно бити виђен најре под Абеом у Јапану. Будите у току. Инфлација се неће вратити у окружењу негативних стопа и квантитативног попуштања. Али ће се вратити са осветом једном када постојећа парадигма не успе и пређемо на новац из хеликоптера.
(Џон Џ. Харди, директор ФX Стратегy сектора Саxо банке)
Б92
