Варао је само једно лето

У покушају да још једном преваре грађане Србије, српски властодршци су се досетили ванредних избора. Са њима би добили изговор за скоро годину дана нових обећања, нерада и криминала. Тако би напредњачка власт на челу са Александром Вучићем и даље остала чувар демократске пљачке, а захтеви Европске комисије да Србија до детаља истражи корупцију, прање новца и начин на који је из ње изнето 51 милијарду долара за десет година, остао би нерешен. То је порука коју, на самом почетку преговора са ЕУ, шаљу из кабинета потпредседника владе Србије. И Европа има одговор на ово. Преговори у сваком моменту могу бити суспендовани. Онда Вучић може да настави са својим лажним инвестицијама и арапским пролећима.

У тренутку кад је комесар за проширење Европске уније, Штефан Филе, 21. јануара 2014. године честитао премијеру Србије Ивици Дачићу и вицепремијеру Александру Вучићу почетак преговора о уласку Србије у ову заједницу држава и народа, већина грађана није имала никакву представу о томе каква ће даља судбина преговора бити, шта европска администрација у Бриселу тражи од Србије и која су то поглавља која ће, по свему судећи, бити непремостива за сваку овдашњу власт. Тим пре што је реч о поглављима чија би пуна реализација значила нестанак садашњих политичких вођа и њима припадајуће криминалне елите.
Новинару Таблоида који је пре две недеље у Бриселу примљен на високом нивоу, саопштено је, између осталог, да је већина српских политичара, посебно оних који себе виде као вође и лидере, на врло лошем гласу, те да их тамо сматрају патолошким лажовима. Међу њима истакнуто место заузима потпредседник владе Александар Вучић, о чијем лику и делу надлежне институције ЕУ редовно пишу обимне извештаје. Са појединим деловима тих извештаја и лично је био суочен пред почетак преговора о Косову.

У том смислу је и представа која је направљена 21. јануара, у седишту Европске уније, уприличена са циљем да свет види како чак бивши противници такозваних евроатланских интеграција, као што је Александар Вучић, данас милостиво цвиле пред вратима Брисела. Али, то је само почетак, јер покајници тек морају да обаве задатак. О томе је речито говорио и Штефан Филе поводом почетка преговора о придруживању Србије са ЕУ:

“…Почетак преговора значи улазак у веома захтевну фазу. Напоран рад ће бити неопходан и пред Србијом су многи изазови: Прво – Београд ће морати да остане у потпуности посвећен нормализацији односа са Приштином и да настави са спровођењем свега што је договорено у дијалогу. Друго – Реформе се морају привести крају и мора се обавити усклађивање са правним тековинама ЕУ. Од посебног су значаја Поглавља 23 (Правосуђе и Основна права), и 24 (Правда, слобода и безбедност) која ће чврсто обезбедити реформе у области владавине права… Пошто су приступни преговори трансформативни – они ће мењати кључне карактеристике српског друштва и српске економије…”.

Истог дана, огласио се и дописник Радија Слободна Европа из Брисела, Рикард Јозwиак, који позивајући се на изворе блиске Савету министара ЕУ, да ће Србија морати да се суочи са признањем Косова, и да ће у наставку преговора, европски комесар Штефан Филе (и сви други који дођу после њега), инсистирати на томе:

“…Европска комисија има управо такву намеру. Они о томе до сада нису званично разговарали, али верује се да је то један од задатака на који ће Филе инсистирати. Дакле, он ће им предочити да ће питање Косова бити стављено у поглавље 35, уместо да се провлачи кроз сва остала поглавља. Претпоставља се, с обзиром на то да је дијалог Београд-Приштина у току и да ће се наставити, да ће и поглавље 35 у јануару бити ‘пробно’ отворено, паралелно са поглављима 23 и 24, која ће, такође, бити веома тешка. Поглавље 35 ће, дакле, на столу приступних преговора бити непрекидно, од самог почетка до самог краја приступних преговора!”.

Захтеви Немачке и Велике Британије су у коначним документима мало ублажени, али су суштински остали, рекао је тим поводом и Бодо Вебер, експерт за питања Балкана и ЕУ из Берлина, незванични “тумач” Филеових изјава. Вебер још каже да је “…признавање независности Косова није формалан захтев ЕУ, али се истицањем овог споразума суштински од Србије захтева да неформално или формално призна Косово и то је Београду познато. Краће речено, Србији и њеним грађанима мора бити јасно да без директног и експлицитног признања суверенитета и територијалног интегритета Републике Косова, Србија неће бити примљена у чланство ЕУ.”

То је супротно од онога што је јавности у Србији предочила Тања Мишчевић, главни преговарач Србије са ЕУ, која је тим поводом 21 јануара изјавила: “…Преговарачки оквир за Србију и Поглавље 35 које се тиче Косова много су бољи него што смо могли замислити, јер ће се нормализација односа са Косовом одвијати у оквиру политичког дијалога Београда и Приштине, а не у оквиру процеса преговарања о чланству “.

Немачки радио Дојче Wеле такође наводи да је Србија и званично отворила приступне преговоре са ЕУ, али уз озбиљну ограду да јој предстоји дуг пут са пуно болних реформи.
Наравно, никако не треба заборавити да је Србији јасно стављено до знања да ови преговори могу у сваком моменту бити прекинути. Уколико Европска унија процени да су нека поглавља за њу “несавладива”.

Да ли неко чује амбасадора Немачке?

Србија се данас налази на самом европском дну на основу свих статистичких показатеља. Последња је по квалитету здравствене заштите, квалитету образовања, очувања животне средине, комуналне инфрастуктуре…Њене државне институције не функционишу а економија је у стању потпуног распада. У таквим околностима, разумљиво је због чега посматрачи Европске уније виде Србију као тешког болесника препуног паразита, а изјаве Александра Вучића о милијардама евра инвестиција и фантастичним привредним перспективама, као неурачунљиво поигравање са врло јасним захтевима Европске комисије.

Јер, ништа од онога на чему је Европска комисија инсистирала, а тиче се гоњења криваца за незаконито изношење 51 милијарде долара из Србије за десет година, до данас није урађено. Тачније, за сада је у Србији поведен судски процес за изнетих 80 милиона евра, што је смешно мала сума у односу на укупну цифру опљачканог новца током деценије незапамћене пљачке државе.

За српске властодршце који су били укључени у отимачину библијских размера, несавладив проблем је и инсистирање Европске комисије на истражним радњама поводом извештаја Савета за борбу против корупције, који је направљен дугогодишњим озбиљним ангажовањем Верице Бараћ. Ову њену документовану заоставштину, Брисел данас користи као један од кључних докумената на основу кога ће свака овдашња власт морати да поступа. Али, уместо да ухвати и осуди главне кривце, међу којима и неколико бивших министара, до данашњег дана је извршена само селективна истрага, а у затвор су доспели људи попут Немање Колесара, чија је једина кривица била у томе што је био шеф кабинета покојног Зорана Ђинђића, и што је испуњавао његове налоге.

Данашња власт коју самовољно “заступа” Александар Вучић, није покренула опсежну истрагу над свим директорима Агенције за приватизацију, укључујући и Мирка Цветковића, бившег председника владе, који је лично одговорног за најцрњу транзициону пљачку више од осамдесет српских предузећа. Такође, није ни дотакла питање одговорности бившег министра за привреду и приватизацију Александра Влаховића и бившег министра финансија Божидара Ђелића у случају незаконите продаје Дуванске индустрије у Нишу, железаре Сартид у Смедереву и још неколико стратешки важних предузећа, као ни одговорност Александра Влаховића и Млађана Динкића за прављење криминалног Закона о приватизацији, који је омогућио прикривање идентитета купаца и структуре власништва њихових компанија.

Није процесуиран ни бивши, вишеструки, министар здравља Томица Милосављевић одговоран за огромну пљачку здравства, здравствених фондова, криминал у фармацеутској индустрији…

Није на оптуженичку клупу изведен ни бивши министар одбране Драган Шутановац који је омогућио шверц војне опреме и наоружања. Није одговарао ни Борис Тадић, који је као бивши министар телекомуникација, министар одбране и, коначно, као председник републике у два мандата, директно одговоран за мултимилионске пљачке које су, уз његово одобравање и “логистику”, починили његови најближи сарадници…

Дугачак је списак најодговорнијих личности које су својим деловањем, са највиших политичких позиција, омогућили пљачку Србије или су и сами у њој учествовали.

Због свега тога, од данашњих и неки сутрашњих власти, ЕУ и Европска комисија, ултимативно ће захтевати да Србија обави темељно чишћење своје куће, да врати изнете милијарде и до детаља истражи коруптивну мрежу која већ годинама опстајава захваљујући спрези политике и мафије.

Александар Вучић, човек који себе види као искушеника демократије и личност историјског преокрета у Србији, заправо је међу озбиљним политичким круговима Европске уније, још одавно виђен као јефтини конвертит, који је до јуче служио најмрачнијим десничарским снагама, а данас је спреман да падне на колена пред сваком канцеларијом у Бриселу.

Али, и као такав, био би макар привремено користан да није његовог вероломног карактера. Довољно је да два дана буде гост код шеика у Емиратима, па да заборави на Европску унију. Или, довољно је седам дана у Америци код Леона Панете, бившег шефа ЦИА-е, па да заборави да је Русија икада постојала. Још горе: три дана у Лондону код шефова МИ6 и МИ5, потпуно га преобрате у надобудног и самоувереног аутократу који “зна најбоље” шта је добро за Србију.

Истовремено, сви они који слично њему мисле, радо би кренули у ванредне изборе 2014. године. Да још мало добију на времену и продуже век демократској пљачки. Администрација Европске уније зна да су такви избори само још једна димна завеса иза које хоће да с сакрију они који су потписали обавезе да ће радити на процесуирању политичког и сваког другог криминала. Избори би барем годину дана одложили и решавање горућих питања око правосуђа, полиције и тужилаштва, где још увек раде они исти људи који су најдиректније учествовали у заштити пљачкашке елите.

Ни њих нове власти нису опозвале, нити је ико од њих процесуиран (а има довољно јасних случајева корупције и саучесништва у криминалу). На тај начин је само још више подстакнута правна несигурност грађана, а пут анархији и самовлашћу једне партије и једног човека, опет је широко отворен.

Због свега тога, амбасадор Немачке у Београду, Хајнц Вилхлем, скренуо је пажњу највишим државним институцијама у Србији, једноставном поруком: “…Србија не треба да губи време на изборе”.

Сан летње ноћи, претворен у ноћну мору

Непосредно пред почетак преговора Србије са Европском унијом, економски аташеи у дипломатским круговама у Београду, добили су запањујући извештај да напредњачка власт дневно задужује Србију за 11 милиона евра, да је та странка за годину и по дана запослила преко 15 хиљада страначких активиста, те да је ниво најављених инвестиција за прошлу годину био петоструко мањи.

Истина је, уместо мегаломанских снова о милијардама долара из Уједињених Арапских Емирата, Србија је добила само нова задужења, а платиће и наводњавање шеикових њива код Бачке Паланке, ако се он сети где је то. Изгледа да ни хотел на Копаонику који је требао бити продат шеицима за 600 евра по квадратном метру (што је дупло јефтиније од најјефтинијег стана у Београду), неће бити продат него скоро поклоњен. 
Тако улазак Србије у преговоре са Европском унијом постаје одмах проблематичан на више нивоа, посебно кад је у питању растерећење државног апарата и страних инвестиција. Напредњачка власт је најавила укидање најмање шездесет владиних агенција, а укинуто је само седам. Закон о јавним предузећима нико не поштује, директори нису бирани на јавним конкурсима, него их и даље смењује и бира председништво СНС.
Треба се сетити да је другом половином прошле године Александар Вучић најавио некакав “Маршалов план” за обнову Србије (мислећи, ваљда, на чувени Рузвелтов план о обнови послератне Европе, назван “Маршалов план”). Али, уместо тога, нови властодршци су само повећали ПДВ, смањили плате и најавили отпуштање 60.000 радника, укинули субвенционисане стамбене кредите и извршили ново насиље над грађанима преко надуваних рачуна за струју. Уместо обећаног појефтињења електричне енергије од 20 одсто, она је је поскупела за 11 одсто.

Мада су најавили да ће захваљујући законским реформама (којим?), држава уштедети преко 600 милиона евра, напредњаци су само повећали јавне трошкове за нових 100 милиона евра! 

Исто тако спектакуларно најављивано инвестирање у српске пољопривредне комбинате (“купиће их шеици”), завршило се неславно. Наиме, компанија Ал Дахра је требало да купи осам српских пољопривредних комбината, јер је са њом потписан предуговор о куповини ПКБ корпорације из Падинске Скеле, Агробачке из Бача, „Братства и Јединства” из Неузина, комбината „Драган Марковић” из Обреновца, Нове Гајдобре, „Младог борца” из Сонте, Омољице и Војводине из Старчева, чиме је та арапска компанија требало да преузме 9.000 хектара ораница и препороди пољопривредну производњу у Србији, незванично се повукла из посла кога није ни било!

Приликом последње посете српске државне делегације Абу Дабију, нико није ни поменуо тај пословни пројекат, иако је за њега својевремено тадашњи министар пољопривреде Горан Кнежевић, у једном даху изговорио: „Међудржавни споразум са Уједињеним Арапским Емиратима је вероватно један од најбољих договора које је Србија постигла у последњих пар деценија и реч је о пакет аранжману у коме је пољопривреда само један сегмент, а који Србији доноси огромне користи. Ал Дахра ће сигурно доћи у Србију.

Нама се чуде, од председника Француске до швајцарских и немачких банкара, како смо то уопште успели, али Влада Србије је то успела преко неких својих веза и одличних познанстава које има потпредседник владе Александар Вучић”.

Након свега што се десило, огласио се и један од омиљених Вучићевих “визионара”, председник Привременог већа Београда, Синиша Мали, који је био кључна фигура Владе Србије у споразумима са “арапским партнерима”, признајући да са Ал Дахром није остварен никакав посао зато што се испоставило, како је признао, “да се њима то не исплати” и да су одустали од куповине српских пољопривредних комбината, оног дана кад су дошли овде и направили анализу!

У светлу оваквог ружног искуства, треба посматрати и невероватни, империјални пројекат под називом “Београда на води”, у склопу којег су и замишљене “куле од 80 метара и градови у гарду”.

Упркос потпуном медијском мраку у Србији, јавност је сазнала и то да је бивши ЈАТ, сада Ер Србија, која је у поседу компаније “Етихад” из Емирата, добио 20 јануара 2014. године од америчког министарства саобраћаја забрану летова изнад ове земље. Тако напредњачке власти, на челу са Александром Вучићем интензивно раде на продукцији свих врста обмана, али, истовремено, покушавају да обману и чланове Европске комисије и надлежне институције Европске уније. Тај покушај ће остати само покушај. Европска унија има довољно реалних проблема да би на себе узела и Вучићев “сан летње ноћи” и његове оријенталне фантазије.

Никола Влаховић

Таблоид