Ваше европско право да не знате ништа!

У суботу смо на делу видели шта је западна демократија. То је облик владавине у којој контрола медија, за разлику од држава које у жаргону називамо аутократским, није законом регулисана

Суботу сам провео уз телевизијски канал „Раша тудеј“ и алтернативне српске медије на интернету, истина понекад острашћене, нискобуџетне, чак врло личне и живописне, на граници псовке, али одане стварности.

Узалуд сам вести о скупу у Београду тражио на сајтовима „Политике“, „Вечерњих новости“ и РТС-а.

Информативне куће моје државе муком су ме браниле од вишка непотребних информација.

У блажим случајевима, неке од њих су јављале да је на улицама Београда тек која стотина људи. Такорећи, шачица случајних пролазника. Остало је требало да домислим, додам или одузмем, у зависности јесам ли присталица ове или оне политичке опције.

Лист пристојне Србије прву вест о протесту на сајту је објавио минут пред поноћ, приближно брзини којом је тај лист уређивао Владислав Рибникар.

Радио-телевизија Србије, чију претплату уредно плаћам годинама, била је нешто ажурнија. Вест је објавила са око три сата закашњења, али ју је одмах скрајнула у неки информативни буџак сајта, да је, на крају, ни дежурни уредник није могао лако пронаћи. Грађанство не треба беспотребно узнемиравати, када се већ не ради о државном удару. Био је РТС и уметнички надахнут, како доликује, па је из броја демонстраната одстранио све непотребне нуле, будно пазећи на поменути суботњи спокој европског грађанства.

Вечерњим новостима Бог нека опрости, Срђан Шкоро би их сигурно савесније уредио.

Из естетских и здравствених разлога, сајтове друштвених аномалија зване „Информер“ и „Курир“ не походим. Касније се, на сајту Нове српске политичке мисли, обавестих се да је „Курир“ дан протеста против НАТО пакта провео у информативној хибернацији, а да је немачко-швајцарски „Блиц“ прву вестицу о протесту на сајт припустио око 23 часа, прошавши у XXI веку кроз информативни циљ сат времена пре „Политике“.

Новинарство Србије, које је ономад требало да клекне, није устало. Полегло је у суботу колико је дуго, све у шеснаест, предајући се политичким страстима радње која је Драгану Гашићу, јамачно, једино била на памети.

То новинарство клинички је било мртво цео викенд. Оно што се пробудило у понедељак и даље ће себе држати за „главни ток“, бусаће се професионалношћу, пристојношћу, патриотизмом – кад затреба, али ће курвински ћутати над кључним ситницама које живот и слободу значе.

У 99 одсто случајева биће на висини задатка или приближно томе, али ће онај кључни проценат, можда промил, оћутати, разблажити или увеличати, према потреби евроатлантских интеграција. У томе је сва трагикомедија данашњих српских медија.

У суботу смо на делу видели шта је западна демократија. То је облик владавине у којој контрола медија, за разлику од држава које у жаргону називамо аутократским, није законом регулисана. Она је дивља, заснована на страху, аутиоцензурична, неформална и стога по Србију најопаснија.

Када боље размислим, суботња клиничка смрт српског новинарства била је само генерална проба, показна вежба за наставак пута у ЕУ и НАТО. Биће тих демонстрација уредничке лојалности све више, као уосталом и људи на улицама. Не нужно у протестним колонама, има ту још предузећа која нису европеизована до краја.

А ваше је европско право да знате колико треба. Шта ће вам у таквом свету више?

Александар Пајевић, Новински фронт