Тешко је рећи како ће се развијати односи православних цркава после састанка на Криту, чије одлуке не могу бити обавезујуће за четири цркве које му не присуствују, каже за Спутњик професор Московске духовне академије Алексеј Светозарски. Он критикује и понашање васељенског патријарха, за ког каже да се не зна да ли је чешће у Истанбулу или Риму.
Према речима званичног представника Васељенске патријаршије, одлуке Свеправославног сабора су обавезујуће за све православне цркве, стога цркве чији представници нису отишли на Крит, „преузимају на себе одговорност“ за то. Како тумачите ту изјаву?
Формат тог сусрета може се дефинисати као састанак или форум епископа и наравно да одлуке које буду донете на том састанку нису обавезујуће за све цркве. Повукао бих једну историјску паралелу: 1948. године у Москви одржан је састанак поглавара и представника православних цркава. Из различитих разлога, пре свега политичких, том састанку нису присуствовале грчке цркве и зато саветовање није добило статус Свеправославног сабора, како је то било првобитно замишљено. Стога, грчке цркве нису сматрале обавезујућим одлуке које су биле донете у Москви. Делегација Руске православне цркве није отишла на Крит, али то не значи да је она ступила у конфликт са Васељенском патријаршијом и другим црквама.
Али изјава представника Васељенске патријаршије личи на оптужбу, помиње се „одговорност“?
Добро, преузели смо одговорност, зато што није дошло до консензуса око одржавања Свеправославног сабора. Став РПЦ, као и став још три цркве, није узет у обзир. Четири цркве не учествују на форуму и када неко каже да је могуће решити сва питања без њих, то је веома претенциозно.
У изјавама за руске медије сте критиковали Васељенску патријаршију због њене тежње ка Риму. Са друге стране, имамо историјски састанак поглавара РПЦ и Римокатоличке цркве на Куби…
Изнео сам своје мишљење о црквеној политици васељенског патријарха, који тежи максималном зближавању са римокатолицима. То нема везе са Сабором и разлозима зашто представници РПЦ нису отишли на Крит. Али састанак у Хавани је једна ствар, а чињеница да није јасно где чешће борави васељенски патријарх — у Истанбулу или у Риму — сасвим друга. Васељенски патријарх служи са римским папом, они заједно читају Симбол вере, на тај начин се крше православни канони. Мислим да већини православаца то није по вољи. Јасно је да актуелни васељенски патријарх Вартоломеј I наставља политику бившег врховног поглавара Васељенске православне цркве Атинагоре, али он је отишао корак даље.
Аналитичари указују на то да у црквама постоји незадовољство због тежњи Васељенске патријаршије да прошири свој утицај у православном свету. Да ли се слажете са таквим тврдњама?
Са великим поштовањем се односимо према Грцима, нашим учитељима у вери и сећамо се да смо били део Васељенске цркве. Али та времена су иза нас и није јасно зашто сада Васељенска патријаршија покушава да прошири свој утицај на руску и друге дијаспоре на свету. Рецимо, Цариградска црква и даље не признаје аутокефалност Православне цркве у Америци, иако је она већ одавно функционише као помесна црква, умногоме захваљујући напорима руских мисионара у 19. веку, као и напорима патријарха Тихона (који је почетком 20. века имао активну улогу у изградњи и организацији парохија Руске православне цркве у Америци — прим. уредника)
Са друге стране Васељенска патријаршија индиректно подржава самосталност Кијевског патријархата…
Званично — не, али одређени кораци у том правцу су већ начињени. То је почело у време док је Виктор Јушченко био председник Украјине. Украјинска власт је отворено покушала да прогура аутокефалност Кијевског патријархата током Вартоломејеве посете Кијеву 2008. године, али није успела.
Да ли се слажете да смо сведоци кризе у православном свету након што су четири цркве одбиле да учествују на Сабору?
Мислим да то није криза. Али тешко је рећи како ће се одвијати односи православних цркава после Крита. Надам се да ће постепено доћи до побољшања односа, које би требало заснивати на принципима узајамног поштовања и ипак дефинисати јединствен став.
Тимур Блохин, Спутник
