Утицајни амерички лист тврди да су Брисел и Вашингтон – када су покушали да казне Москву због Крима – схватили и да је руска дипломатија већ „успоставила односе са читавим низом моћних политичких партија које се у самој Европи супротстављају диктату из Брисела”

Исти лист наглашава да руски православни морал учвршћује „путиновску већину” и да је такође оријентисан на изградњу политичких односа у Европи, посебно са екстремним десничарским партијама које оспоравају саму потребу постојања Европске уније

Због чега американизована ЕУ има разлога да се боји скорих избора за Европски парламент и какве су јој шансе да осујети „извоз идеологије из Русије” (израз WP)?

ТОКОМ догађаја на Криму Запад је са чуђењем открио да Русија има армију са најсавременијим наоружањем и веома ефикасном тактиком деловања. Следеће откриће, које се манифестовало – када су лидери земаља Европске уније покушали јавно да „казне” Москву – било је то да постоји и руска дипломатија која је већ успоставила односе са читавим низом моћних политичких партија које се у самој Европи супротстављају диктату из Брисела.

„Европска унија настоји да подрије извоз идеологије из Русије – каже се у чланку експерата, који је објављен 1. априла (без икакве шале) у угледном The Washington Post-у. –Руски православни морал који учвршћује „путиновску већину”, такође је оријентисан на изградњу политичких односа у Европи, посебно са екстремним десничарским партијама које оспоравају саму потребу постојања Европске уније. Екстремне десничарске партије у Француској, Грчкој, Италији, Мађарској и другим земљама деле реторику путиновске Јединствене Русије у вези са мањинама сексуалне оријентације. Очекује се да ће те партије нагло ојачати на мајским изборима за Европски парламент и формирати деструктиван евро-скептични проруски блок”.

Слика је приказана прилично истинито, иако карактеристике „екстремних десничара”, које аутор упућује на адресу набројаних партија, изазивају заслужену сумњу. Управо су екстремни десничари Европе на страни Десног сектора који користи њима сличну реторику и симболику.

Тако је 26. марта шведско издање FriaTider објавило чланак о Михаелу Скилту који се у фебруару придружио бојовничкој формацији Мајдана С14, а од 2002.-2010. био је у милитаризованом неонацистичком „Шведском покрету отпора” (Svenska motståndsrörelsen). Ако је реч о великим европским партијама које су заузеле проруски став, онда је тачније назвати их национално-конзервативним.

Ево кратке хронологије њихових наступања.

На прес конференцији иностраних посматрача одржаној после пребројавања гласова на референдуму на Криму, лидер аустријске Партије слободе, Ханс-Кристијан Штрахе, изјавио је да су „ЕУ и САД дужне да поштују резултате референдума”, а претњу санкцијама назвао је „фарсом”. Такође је додао да се раније у Бечу сусрео са Путином и „открио да је он веома занимљив државник који правилно размишља”.

Од 90-их година Партија слободе је једна од најпопуларнијих у Аустрији. Запамћен је њен велики успех када је на изборима 1999. под руководством Јерга Хајдера добила 27,2% гласова и први пут добила „сребро” остављајући иза себе социјал-демократе са „бронзом”. Међутим, улазак њених чланова у владу изазвао је блокаду од стране Европске уније и на крају се Хајдер вратио на дужност гувернера Каринтије, а 2005. са својим присталицама изашао је из те партије и основао Алијансу за будућност Аустрије.

Борба између старе и нове Хајдерове партије неколико година у суштини је цепала исто бирачко тело, али се после његовог страдања 2008. Алијанса за будућност Аустрије нагло „предала”, а 2013. Партија слободе поновила је резултат из средине 90-их са 21,40% гласова. Прошле године њене главне пароле у кампањи биле су борба са „евроимперијализмом” и заштита „исконског аустријског католицизма”.

17. март. У знак подршке изражене воље грађана на Криму наступила је председник Националног фронта, Марин Ле Пен: „Резултати референдума уопште нису спорни. Ово је било очекивано, а народ који је живео у страху бацио се у загрљај земље у којој је и настао, будући да сви ви знате да је Крим био део Украјине само 60 година”.

Према резултатима локалних избора у Француској, који су одржани у два круга 23. и 30. марта, партија Марин Ле Пен постигла је рекордне резултате у својој историји и довела своје градоначелнике у 13 градова са становништвом изнад десет хиљада (претходни рекорд 1977. – само четири градоначелника), а број њених локалних представника достигао је 1381. Марин Ле Пен сада више нема отежавајућих околности за прикупљање потребних пет стотина потписа градоначелника и посланика за кандидатуру председника како је то било 2012. г. Тада је Национални фронт могао да се ослони само на својих 475 локалних народних изабраних представника, а сада се слика упечатљиво променила.

После проглашавања избора, први бројеви француских издања описали су њихове резултате ка „земљотрес” (Le Monde), тектонско померање у друштву, прелазак у „нови политички век” (Le Nouvel Observateur). „Променила се структура партијско-политичког система Француске – огласио се и шеф Института за социјално-економска и политичка истраживања, Дмитриј Бадовски – она сада не може да се назове партијским системом у којем доминирају само две партије – социјалисти и голисти (Савез за народни покрет). Сада може да се говори о три равноправна играча.

Национални фронт – највише је десничарска, конзервативна и евроскептична партија, али потпуно системска на француској политичкој сцени. На парламентарним изборима 2012. Национални фронт добио је 13,60% гласова (социјалисти – 29,35%, голисти – 27,12%), истина, због већинског система формирања законодавне скупштине то се уопште није одразило на њен састав. Сада су се националисти-евроскептици „осветили” на локалним изборима и припремају се за изборе за Европски парламент.

Доказ блиске сарадње између француског Националног фронта и Русије била је посета Марин Ле Пен Москви 19-20. јуна 2013. током које је одржала предавање у Московском државном институту за међународне односе, а такође се сусрела са председником Државне думе СергејемНаришкином и шефом Комитета думе за иностране послове Алексејем Пушковом.

22. март. У знак подршке припајања Крима Русији одржани су митинзи у Венецији (на тргу Св. Марка) и у Вићенци, у административним центрима региона Венето на североистоку Италије. Лидер организације Влада Венето, која иступа за одвајање Венета од Италије, Алберт Гардин, изјавио је да су „наше и позиције Русије по многим питањима веома блиске” и понудио руским властима „политичко партнерство”. Као посматрачи референдума на Криму дошли су представници партије „Лига Севера”, чији је огранак Лига Венето била организатор прелиминарног референдума 16.-21. марта у Венету, на којем је 89% грађана који су изашли на изборе гласало за излазак из састава Италије.

Лигу Венето тешко је назвати маргиналном. На изборима за локалне савете 2010. та партија добила је у Венету 35,2% гласова, а њен кандидат, Лука Заја, тријумфално је победио са 60,2% на изборима за председника региона после чега је шест његових колега из партије добило министарска места. Од 2009-2011. та партија је добила три функције председника у региону – у Венецији, Белони и Тревизу.

Ништа мање импресивне успехе не показује ни Лига Севера која окупља сличне покрете у читавом низу региона на северу Италије. На последњим локалним изборима 2010. у Ломбардији (у којој делује још један од њених најјачих делова – Лига Ломбардије”) за њу је гласало 26,2% бирача, у Пијемонту – 16,7%, у Емилија-Ромањи – 13,6%, у Лигурији – 10,2%. У тим регионима Лига Севера показује сличне резултате од почетка 1990-их, а истовремено је учествујући на општим изборима основала партију у парламенту, која је дуго времена иступала као кључни партнер Берлусконија.

Сем одвајања од Италије, главна брига Лиге Севера и њених локалних огранака јесте хришћански конзервативизам и борба са имиграцијом и исламизацијом земље.

28. март. Поред зграде МИП-а у Будимпешти десничарска партија Јобик („За бољу Мађарску”) организовала је митинг са паролом: „За право на самоопредељење: Крим – Русија, Транскарпатје – Мађарска. На парламентарним изборима одржаним нешто касније, подршка партије се повећала – 20,46% гласова у поређењу са 16,67% 2010. године. Због сложеног система поделе мандата проценат представника Јобика у парламенту неће се повећати, партија је као и раније на трећем месту, после конзервативаца из ФИДЕС и коалиције левичарских либерала, али је пораст њеног утицаја на мађарско друштво очигледан. Треба напоменути да је Бела Ковач, посланик у Европском парламенту из партије Јобик, била посматрач на референдуму на Криму.

1. април. Поводом иступања Бугарске за теже санкције против Русије, лидер бугарске партије Атака, Волен Сидоров, изјавио је за Reuters: „Ако актуелна влада то подржи, ја ћу прећи у јаку опозицијуи радити на њеном свргавању”. И то нису празне речи. Атака има 21 (од 240) посланичко место у Народној скупштини, владајућа партија ГЕРБ – 99, а постојање владе зависи од партијских коалиција и компромиса. Није сувишно поменути и ресурсе бугарских националиста.

Посматрачи из партије Атака присуствовали су на референдуму на Криму.

Овом списку може да се дода белгијски Фламански интерес који се бори за одвајање фламанског Севера и који је добро представљен у локалним органима власти, као и конзервативни српски покрет Двери.

Ова конзервативна Интернационала формирана је много пре кримске кризе. Као очигледан пример може се навести федерални конгрес Лиге Севера одржан 15. децембра 2013. у Турину на којем је учествовао и лидер холандске Партије слободе, Герт Вилдерс и шеф аустријске Партије слободе Хајнц-Кристијан Штрахе и саветник Марин Ле Пен, Лудвик ле Дан и представници Фламанског интереса. Један од чланова руске делегације истакао је да је – „конгрес у суштини представљао општеевропски „Самит евроскептика” (како је и назван у штампи), будући да су на њему присуствовали представници конзервативних про-хришћанских партија не само из Русије, него из још пет европских земаља”.

Из Русије је присуствовао депутат Државне думе из Јединствене Русије, Виктор Зубарев, који је, према саопштењу на његовом званичном сајту, „у свом говору … поздравио учеснике конгреса, истакавши да су народи Италије и Русије блиски по питању заштите породице и духовних и културних спона обе земље. Сем тога Зубарев је иступио против фактички наметнуте пропаганде хомосексуализма од стране неких европских организација”.

Затим је наступио руководилац руске филијале Светског конгреса породица и члан управе Лиге за безбедност Интернета, Алексеј Комов, који је посведочио да је после наступа Зубарева сала у којој је седело око 2000 европских националиста експлодирала од аплауза и узвика: „Путин! Путин!”.

Превела

Ксенија Трајковић

Факти