Подела цркве, кобан догађај у историји Хришћанства, најавио је почетак непрекидне борбе Источне православне цркве за очување свог постојања и идентитета.

Чешће него и једна друга грана Хришћанства, Православна црква је била изложена непријатељству и прогонима од стране разних нехришћанских и хришћанских противника. Територије настањене православним верницима су често освајали и окупирали разни непријатељи Православља: Арапи, Турци, Татари и крсташи. Они су у прошлости угрожавали и само постојање Православља, док су у новијој историји то чинили комунисти, Немци, усташе и муслимани. Они су разорили на хиљаде православних цркава и манастира и побили и заточили стотине хиљада православних хришћана. Није им, међутим, успело да униште Православље.

Ватикан је Србима од Средњег века главни непријатељ, који више од хиљаду година ствара неслогу, верска трвења, и крваве обрачуне становништва, народа на Балкану. Да није било Ватикана, не би било католичења Стона, Пељешца, западне Херцеговине, великих делова Далмације, Лике, Кордуна, Баније, Жумберка; да није било Ватикана, не би било такве србофобије на Балкану. Да није било Ватикана, не би Хрвати са жаром 1914. године убијали по Србији. Да није било Пија XII и Алојзија Степница (обојица “блаженици” Римске цркве), не би било благослова на ками Анте Павелића и његових усташа:

„Драги Срби, нашли сте нам се на стази, и ако нећете бити драговољно покатоличени, тако нам Ватикана, на нашем ‘светом путу’ и у ‘име Христа’, бићете у јамама! Са нашим камама! Јер, тамо вам је мјесто“.

Оснивач система концентрационог логора Јасеновац Вјекослав Макс Лубурић завршио је католичку гимназију; први управник логора Мирослав Филиповић био је католички поп, а још двојица управника Јасеновца, Љубо Милош и Андрија Артуковић, прво образовање стекли су у фрањевачким гимназијама. Артуковић је чак студирао у католичком самостану на Широком Бријегу. Ватиканска банка, преко организација попут Опус Деи-a, Малтешких витезова и сличних финансирала неоусташки покрет Фрање Туђмана, разбијање Југославије и протеривање Срба са њихових вековних огњишта у Хрватској.

Одлуку о коначном разбијању Титове Југославије Ватикан је покренуо меморандумом државама КЕБС-а, 26. новембра 1991. године. Све је договорено на састанку папе Јована Павла II са немачким министром Геншером. Тог, 26. новембра 1991, државни секретар Ватикана упутио је меморандум са захтевом за признавање Словеније и Хрватске као независних држава, свим чланицама Конференције о европској безбедности. После тог ватиканског меморандума, Словенија и Хрватска су признате као независне државе, што је изазвало жестоке сукобе и рат. О умешаности Ватикана у разбијање СФРЈ, СРЈ и коначно СЦГ, почетком 2000. године проговорио је отворено пензионисани војни свештеник америчке војске Роберт Биглер, који је саопштио да је из најпоузданијих извора добио тајне банковне рачуне Ватикана, који потврђују да је Католичка црква, заједно са немачком владом, дестабилизовала Југославију тако што је сепаратистима на овом простору Балкана упумпано више милиона долара, за које је Биглер рекао да је реч о крвавим доларима.

Зна се да Про Ориенте финансијски подржава и неке епископе СПЦ који се залажу за екуменизам, помирење са Римокатоличком црквом и признање примата папе. Ако екуменизмом Православне и Католичке цркве дође до узајамног поштовања православних и католичких светаца, онда би Срби требали да поштују и да се клањају пред „светитељима“, ратним злочинцима, Алојзом Степинцем, злогласним Иваном Мерцом, једном од најстрашнијих усташких идеолога, контраверзном папи Пију Другом.

Екуменисти су религијски глобалисти, упрегнути у јарам антихристовских сила чији је циљ стварање једне светске државе на челу с Aнтихристом, чије ће опште признавање за владара целог света бити повезано с признавањем њега од стране свих народа за јединог духовног поглавара свих религија. Зато је српским екуменистима стало до Косова и Метохије колико и до лањског снега.

Многи православни хришћани нису ни свесни да иза настојања да се постигне свехришћанско јединство стоје методе и поступци који су у непосредној супротности са свим оним за што су страдали свети мученици и исповедници Православља. Намера је да се оствари светско јединство у свим видовима живота, али не у личности Богочовека Христа и његовој истини. У суштини ради се о једној „хилијастичкој“ идеји земаљског царства, која вековима инспирише Запад и која се појављује у разним видовима кроз папизам, хуманизам, марксизам, масонерију и друге покрете сличне оријентације. Основни циљ и задатак екуменског покрета јесте РЕИНТЕРПРЕТАЦИЈА ХРИШЋАНСТВА или другим речима, потпуно уништење Православља.

Морамо да сачувамо наше православље од болесне опсесије Ватикана да нас поробе и униште. Боље да нас нема него да постанемо оно што су, вековима, били несрећници који су се одрицали себе за комад буђавог хлеба.

Срби и њихови непријатељи знају: док год постоји јединствена Српска православна црква, дотле комадање српског националног бића није завршено.

Првославље није “једно од“ многобројних исповедања вере. Оно је ранохришћанскo, апостолско исповедање, од кога су после, повођени сопственом гордошћу и преварним умом, отпале све друге хришћанске “ конфесије.

Германско-ватиканска историјска школа представља један велики фалсификат који лукаво прикрива следећу чињеницу – Константинопољ није био престоница некаквог грчког царства, него престоница великог Православног Царства у коме је српски народ имао ништа мање значајну улогу од грчког народа. Римокатоличка заједница само споља поседује обличје Цркве, а у суштини је заснована на сасвим другачијим темељима, одише сасвим другачијим духом и мишљу него Православна Црква. Римокатоличка „црква“ заснована је на чврстом ауторитету власти Римског Папе. У њој је дух православне саборности који је поседовала древна православна Римска Црква замењен духом папизма. Бог нигде у својој Речи није наговестио да ће неког човека поставити за главу своје цркве. Наука о папској превласти је супротна науци Светог писма. Папа не може да има у Христовој цркви власт, осим ако је противзаконито не присвоји.

Овај огроман систем лажне религије је ремек дело Сотонске силе – споменик његових настојања да седне на престо и да управља Земљом по својој вољи. Да би Сотона одржао своју власт над људима и утемељио ауторитет папског узурпатора, мора да их држи у потпуном непознавању Светог писма. Библија узвисује Бога и човеку одређује његово право место, зато је требало да њене свете истине остану сакривене и забрањене. Ту логику је прихватила Римска црква.

BiblijaСтотинама година ширење Библије било је забрањено. Народу није било допуштено да је чита, или је има у својим кућама. Долазак римске цркве на власт означава почетак мрачног средњег века. Што је њена моћ више расла, то је и тама постајала све гушћа. Вера је са Христа, који је прави темељ, пренета на римског папу. Уместо да се за опроштење греха и вечно спасење обраћају Божјем Сину, народ је гледао у папу и на његове опуномоћене свештенике и црквене великодостојнике.

Они су подучавали народ да је папа њихов заступник и да се само преко њега могу приближити Богу; да је он Божји намесник и зато су дужни да му се безусловно покоравају. Пошто су уклонили Божји закон, мерило правде, присвајали су неограничену моћ и одавали су се необузданом разврату. Превара, лакомство и порок свуда су преовладавали. Људи се нису устезали ни од каквог злочина којим би могли постићи богатство или положај. Палате папа и свештеника пружале су призоре најгнуснијег разврата.

Неке папе биле су криве за такве злочине да су светски владари покушали да оборе ове црквене великодостојнике као чудовишта исувише гнусна да би се подносила на том узвишеном положају. Вековима није било напретка у знању, уметности и цивилизацији. Морална и интелектуална парализа погодила је хришћански свет.

Без снажног култа папизма, који је основни камен темељац те организације, римокатолицизам би се потпуно дезинтегрисао и распао на хиљаде секти.…

Извор: The Balkans Chronicles