Важно је ослободити српске медије и културу

Интервју са Драганом Петровићем: То је степеник који се мора и може постићи у постојећим условима

Како бисте оценили политику нове Владе Републике Србије, посебно мере које је држава предузела на плану борбе против криминала у вези са афером са Агробанком?

— Нова влада Србије је тек конституисана и она се заиста налази у веома тешкој ситуацији, имајући у виду изузетно незахвално наслеђе претходне власти, коју оличава влада бившег премијера Цветковића и два председничка мандата Бориса Тадића. Пре свега, у последње четири године Србија је катастрофално лоше вођена, па се нашла данас у ситуацији економске, политичке, социјалне, културне деструкције без преседана за мирнодопске услове, како у сопственој историји, тако и у односу на окружење. По свим важнијим привредним и социјалним показатељима, ми смо у ове четири године надмашени од земаља у региону који су пре тога били иза нас, у чему у старту отпадају смешна оправдања бројних медија и аналитичара наклоњени ДС и из редова „друге Србије“ да је то пре свега последица светске економске кризе.

Председник Владе Ивица Дачић је изјавио да има индиција да је у Развојној банци Војводине по размерама почињена још већа пљачка. Мислите ли да је време – Геополитика је о томе писала раније – да се отвори суштинска јавна расправа о томе ко заиста кога експлатише – Србија Војводину како тврди Чанак, или ствари стоје обрнуто, и да се види где и како се троши новац пореских обнезника Србије – на лично богаћење и аутономашке пројекте?

— Аутономаштво у Војводини није домаћег корена, и један је од резултата вишедеценијског притиска на Србе у целини. Војводина не може успешно самостално да егзистира чак ни економски ван остатка Србије јер не располаже рудама метала и неметала, нема ни шума, а цена хране је традиционално депресирана на светском тржишту. У том правцу јединствена Србија представља компатибилну економску јединицу, која располаже изузетним предиспозицијама за развој пољопривреде, енергетике у целини, као и свих важнијих грана индустрије. Због повољне морфометријске структуре рељефа, климе, географског положаја Србије, изванредне су предиспозиције и за развој саобраћаја, терцијалног сектора у целини. Наш образовни систем је постизао завидне резултате, док нас нису притисли неселективним увођењем Болоње, слично и другим „реформама“, после којих су нам деструисане војска, култура, медијска сцена и др. У том правцу се у деструисаној Србији подстичу регионализми, сецесије, аутономаштво са образложењем да је Београд за све крив и да се додатно гложимо између себе. Због тога је сада, после промене ове накарадне власти, шанса да исправимо макар неке од тих погубних ствари које нас вуку надоле и да учинимо прве кораке ка излазу из тунела.

Да ли можемо очекивати да се једном отвори расправа колико држава Србија суицидно ради против себе. Ту мислим колико се буџетских средстава кроз финансирање разних невладиних организација и аутономашких пројеката ради себи о глави?

— У протеклих дванаест година – уз осцилације када је у власти имала утицај ДСС – Србија се нашла у својеврсној улози меке окупације, која представља синтезу спољних притисака и фаворизовања на унутрашњем плану организација, пројеката, медија, који су заправо деструктивни према самим основама српског бића, практично у свим областима, од привреде, политичке сфере, културе… Прва велика стратешка грешка је заправо у основи осталих наших посртања у овом периоду, а то је грешка коју углавном нису чинили наши преци, као ни велика већина других народа и земаља, како сад тако и кроз историју. Овако крупне грешке могу се платити слабљењем и брзим нестајањем читавог једног народа и његове државе. Та фундаментална грешка, је у чињеници да смо на овај или онај начин од свих великих сила прихватили, преко дела на власт доведене елите, неселективно ослањање званичне и незваничне Србије на англосаксонске силе САД и Британију, које су од свих других великих сила најмање наклоњене српском фактору у целини, и на различите, више или мање суптилне или чак отворене начине, раде на нашој свеукупној деструкцији. Друге велике силе у савременом свету су или тек нешто (Немачка) или значајно више (Француска) наклоњеније српском фактору, а неке међу њима су чак у старту пријатељски оријентисане према нама (Кина, посебно Русија, начелно и остале земље БРИК). Отуда је парадокс, досад редак, можда чак уникатан у историји, да се у лепези светских сила окрећете неселективној сарадњи, подређености, па чак и једном врстом протектората, управо према сили која стратешки ради на вашој свеукупној деструкцији, и то у континуитету током последње најмање две деценије. Управо у последње четири последње године се убрзава процес преласка монополарног светског система са педоминацијом Америке ка мултиполарном, где паралелно егзистира више великих сила са и даље појединачно водећим САД. И управо у овом периоду, када Империја губи омнипотенцију, бивша власт оличена у Тадићу и Цветковићу се још тешње везује за овај центар моћи, и управо у овом периоду су притисци на наш народ и непосредни губици у свим областима појачани и за нас тешки и осакаћујући. Тако је безначајна за бившу власт „ситница“ да су њихови спољни политички ментори у исто време главни иницијатори и извршиоци деструкције базних српских државних и националних интереса, и није их омела да у томе саучествују и буду делом извођачи радова на терену протеклих година. Од тога их историја неће опрати, и то је свакако, уз сву медијску пропаганду, регистровао део бирачког тела и симпатизера те групације, а свакако потакао многе неопредељене да подрже опозицију и да тако дође до председничке и парламентарне промене након мајских избора.

Колико нова влада Србије може спроводити своју политику уколико се не изврше суштинске промене у државним институцијама по дубини. С друге стране, чини нам се да се не схвата да је после 5. октобра 2000.године у Србији створен један паралелан апарат моћи кога чине, тзв. “независни медији“, невладине организације, разне паранаучне институције, који раде и у томе у доброј мери успевају да спрече артикулацију и реализацију српских националних и државних интереса?

— Управо те чињенице које наводите најбоље говоре колико су у Србији у овом периоду фактички оспорени суштински елементи демократије. Заправо, када томе додате да фактички нема могућности озбиљнијег тржишног надметања идеја, концепата о могућности излазска из кризе и даљег пута Србије, како у медијима тако и у стручној јавности, имамо парадокс да се у време прокламованог тржишног фундаментализма којима су изложени наши радници, стручњаци, пољопривредници, за пропагаторе неолиберализма у области економије, медија, политичара, заправо постоји потпуни монизам. Колико су чак и сами избори у овом периоду били до краја регуларни, могу нам послужити искуства. Поменимо само референдум за независност у Црној Гори, па до изборне крађе на парламентарним изборима и у првом кругу председничких избора ове године. Зар ико може да посумња у непристрасност Цесида и других плаћеничких и идеолошких неолибералних атлантистичких организација, форума, истраживача јавног мњења и др. Тржишни систем у области политичких, економских и других друштвених наука је блокиран, неотлантисти и неолиберали имају монопол у издавачкој, медијској и свакој другој сфери, поред тога што су издашно привилеговани злоупотребом средстава наших тржишних обвезника, јер имају монопол и за откуп књига за државне библиотеке, промоцију својих открића, да не говоримо о невладином сектору, где се средства добијају и од саме државе. Тако постоји парадокс да држава Србија и њени порески обвезници финансирају у многим случајевима сопствену деструкцију и губитак суверености, што је све резултат накарадног система успостављеног након 2000. године, који, укупно посматрано, можемо посматрати у најмању руку као тзв. меку окупацију Србије. На пример, овде светски практични и теоретски крах неолиберализма закључно са 2008. годином, што је практично еквивалент рушењу Берлинског зида и комунизма 1990-91. готово да није ни регистрован у владајућој и стручно-научној и у јавно-медијској сфери, баш као ни све убрзанији прелазак светског система од монополарног ка мултиполарном. Једном речју, иако је српски народ животно заинтересован за ове епохалне догађаје, јер је сам био највећа жртва америчког атлантизма и светског монополаризма, те неолиберализма и сорошовског деловања, захваљујући том паралелном апарату меке окупације Србије подржаваном од својих спољних ментора, ове тектонске промене на међународном плану нису биле ни довољно регистроване у широј српској јавности, а камоли објашњене и систематски праћене. Ти фактори отежавају широј јавности сагледавање укупне стуације у којој се као земља и друштво налазимо, паралелно са умањивањем и чак фалсификовањем саме стварности све у правцу остваривања зацртаног пута и његове реализације деструкције српске државе, њене економије, раслојавања и културне контаминације и зомбирања које се спроводи.

Шта чинити да Србија изађе из заиста дубоке економске и социјалне кризе. Како ви оцењујете, пре свега са економског али и других становишта, сусрет министра одбране Александра Вучића са потпредседником Владе Руске Федерације Дмитријем Рогозином и најаву о градњи сложених борбених система у српским војним фабрикама?

— Ово је прелазна влада ка путу за опоравак Србије. Просто, то је влада компромиса, пошто су у њој неке снаге које су добрим делом узроковале садашње тешко стање, а ту мислим на Г17 и Динкића, који поново имају важну улогу у привредном сектору, а чији идеолошки и стварни кадар Пајовић држи сектор за придруживање ЕУ. Међутим, у односу на претходну владу, ово је велики напредак, али, са друге стране, и тест за њу и за снаге које су на изборима добиле највећу подршку грађана у том правцу, пре свега СНС, па и СПС. Јавно мњење много очекује од ове владе, и она не би смела да изневери бар у неким од виталних питања, а то су борба против криминала, макар минимални економски опоравак, бар делимично ослобађање медија и културе. По питању Косова и Метохије не би смеле да се понове грешке претходне власти јер је потпуно неприхватљиво ради неког даљег степеника ка неизвесном путу ка ЕУ жртвовати још нешто од државних и националних интереса.

Поред економије, неопходно је доста тога обавити на плану културе. Претпоставке су створене избором новог министра културе Братислава Петковића, који кроз свој рад и породични педигре спаја грађанску традицију и патриотизам. Мислите ли да, поред подстицања развоја аутентичног културног стваралаштва, треба спречити да Србију у свету представљају филмска остварења попут „Клипа“ и „Српског филма“, који само под ознаком „Маде ин Сербија“ стварају ружну слику о нашој земљи и у ствари само настављају медијски рат против српског народа?

— Изузетно је важно у овом домену постићи видан степен ослобађања и српских медија и српске културе. То је степеник који се мора и може постићи у постојећим условима. Чињеница да је управо г. Братислав Петковић министар културе, а то је човек који консензуално има велики углед, представља важан гарант да би то таквих промена требало доћи.

Геополитика