У домаћој серији ”Врућ ветар” постоји сцена када колега из канцеларије каже Слободану Бобу Михаиловићу : ”Колега, ја сам шокиран !”, на шта му Боб одговори : ”Тако и изгледате колега, само да сам на вашем месту избегавао бих стања као што су шокиран, шкартиран и шлогиран !” Попут несрећног колеге Боба Михаиловића и наша политичка квази елита вечито је нешто ”шокирана, изненађена, запрепашћена”, а у ствари шкартирана, понижена и пуштена низ воду од стране својих западних ментора. Наравно, постаје све очигледније да су наше режимлије свесно спроводиле политику за коју су знале да води у пропаст, а сада глуме неку ”изненађеност” пред јавним мњењем. Међутим, постоје и они који наступају са националних и државотворних позиција и свесно или несвесно захваљујући робовању својим идеолошким заблудама, као и услед нездравих личних амбиција, наносе непроцењиву штету сопственом народу.
Последњих дана нашим дичним политикантима није било лако. Замислите само изразе ужаса, запрепашћења, згрожености, који се мешају са страхом и неверицом наших ”прогресивних” европејаца, када су видели запаљене улице Лондона и других британских градова. Можемо само да претпоставимо какву су буру и тежину у својим грудима осећали, Тадић, Ђелић, Динкић, Чеда Јовановић, Дачић и др. А како је тек чемерно било Александру Wolf-u Вучићу, за којег је Лондон најлепши град у Европи, можемо тек да наслућујемо. Војин Димитријевић се већ спрема да пронађе паралелу између ”српског фашизма”, Брејвика у Норвешкој, економске кризе и немира у Великој Британији. По Војиновој ”теорији” на крају ће се закључити да је и само постојање Срба и Србије опасност за западну постмодерну и глобалну цивилизацију, па се намеће закључак да нас треба истребити. Али, да ствар буде гора, није то само закључак Сорошевих НВО подрепаша, већ представља огољену политику запада, не само у последње време, него са дугим континуитетом.
Јавност у Србији изразила је шок и неверицу поводом ослобађајуће пресуде за Шандора Кепира на суђењу у Будимпешти. Доказани фашистички злочинац Кепиро, који своја злодела није ни скривао претерано, напротив, чак се њима јавно дичио, не само да је ослобођен, него је у мађарској јавности представљен као ”недужна жртва” читавог процеса, а Ерфаим Зуроф, тужиоци, српске, јеврејске и ромске жртве Новосадске рације отворено су понижене и исмејане, не само од суда, већ и од целокупне академске јавности у Мађарској. Готово читава мађарска јавност стала је у одбрану Шандора Кепира, а ми смо поново остали шокирани и запрепашћени. Када хрватски председник Иво Јосиповић јавно изјави да је ”Олуја” била ”бриљантна војна операција”, а премијер Хрватске Јадранка Косор јавно говори хвалоспеве Анти Готовини, Борис Тадић је ”запрепашћен и шокиран”.
Како то да хрватски званичници немају исти став према Готовини као Тадић, када је већ исти тај Тадић делио са хрватским и муслиманским званичницима исто одушевљење по питању хапшења Караџића, Младића и Хаџића ? Како то да нико међу Борисовим пријатељима са запада не даје ни пет пара на сву његову понизност и сервилност, него непрестано и континуирано настављају са новим и новим бесконачним условима на путу до коначног уништења Србије ? Одговори на ова питања су и лакши него што се некима чини.
Западне земље имају континуитет у својој политици. Идеологије, друштвена и државна уређења се мењају, али зато су само интереси вечити. Политичка мисао и идеје у земљама запада служе једино да би се оправдали њихови експанзионистички и империјални интереси. Попут трендова у модној индустрији, или разних врста поп музике и њених праваца, тако се идеологија на западу мења и увек прилагођава њиховим дугорочним интересима. Услед тога, а и прихваћене максиме да циљ оправдава средства, као и представе о сопственој културолошко-цивилизацијској супериорности, која са собом носи поистовећивање западне историје са опште човечанским напретком и прогресом, носи у себи оправдање за сваки злочин и свако крвопролиће које носиоци ”западне културе” носе са собом.
Трубецки је својевремено и за космополитизам, који одговара данашњем мултикултурализму, рекао да је он ништа друго до западни цивилизацијски шовинизам, који за разлику од националног шовинизма, представља пример мржње и презира према онима који не припадају романско-германској цивилизацији. Колико је Трубецки и данас актуелан, показује нам пример Роберта Купера и његове књиге ”Разарање нација”. Дотични Купер, нама је познат као главни посредник у овим фингираним преговорима између Београда и Приштине, који за циљ имају постепено признање терористичке ”Републике Косова”. Купер у својој књизи од пре скоро 10 година не крије да је циљ данашњих глобалних управљача, махом из англоамеричке школе, стварање јединствене светске владе и стављање под контролу ”глобалне елите” ресурса, људи, капитала читаве планете Земље. Наиме, он све државе света дели на оне које припадају постмодерним земљама запада, попут САД-а, земаља чланица НАТО-а и ЕУ, и на, по њему, ”неуспеле и заостале” земље које су на претходним степенима развоја и које треба да буду уништене изазивањем хаоса и њиховим рушењем, а затим обликоване уз помоћ њихових компрадора онако како то одговара западним светским моћницима. По Куперу, рушење међународног права, примена двојних стандарда, неправедна решења, изазивање конфликата у ”неуспелим и заосталим” државама, потпуно су легитимна средства са становишта ”општег прогреса”. Један систем и вредности важи за ”успешне и западне земље”, а други за глобалне колоније. Сам Купер тврди да управо ЕУ представља идеалан модел наддржавне изградње који се може глобално применити. У свему овоме што је Роберт Купер написао у својој књизи лако би се препознали Гледстон и Дизраели у 19. веку, само што је онда постојала британска империја, а данас Купер заговара глобалну Империју са англоамеричким вођством. Доследност, нема шта. Али, сада треба поставити питање чему ми можемо да се надамо када учествујемо у преговорима у којима посредује Купер и чему то имамо да се надамо на путу у пропаст без алтернативе ?
На жалост, често пута до сада у нашој историји имали смо припаднике ”елите” која није била дорасла ни времену ни искушењима у којима смо живели. Гладни власти, охоли, набусити, са отвореним презиром према сопственом народу и препуни комплекса инфериорности према западу, наши ”елитисти” су хрлили у Јевропу да покупе ”нове” идеје и достигнућа, која би требало да нам утру пут у ”срећну будућност”. Са тог пута враћали су се испраних мозгова и позападњачене памети, са још већим презиром према сопственом народу који им је ”смрдео”. Тако се код нас једна увезена идеолошка заблуда замењивала другом, рушили су старе а подизали нове идоле, а од сопствене вере, традиције и историје домаћи ”елитисти” бежали су што даље. Тако се код нас створио преседан да је све са српским предзнаком ”застарело, примитивно, јадно и бедно” и да само Јевропа може да нас усрећи. И тако, што смо се више приближавали тој Европи и тежили да мање личимо на себе, тај исти запад нас је са све већим презиром гледао и сматрао да га само изазивамо тиме, јер се гурамо где нам није место, а са друге стране хоћемо да будемо равноправни са њима. Пошто се на западу када се каже једнакост мисли на пословицу из паганског античког Рима, што је за Јупитера, није за вола, они су сматрали да је ово још већи доказ да Србија мора бити стално сузбијана и ”обуздавана”, јер пошто припада ”бизантијском” истоку, она је само истурена руска караула и вечита опасност.
Тако је настао прави српски парадокс. Што смо више тежили ка западу и били подобнији за њихове интересе, пролазили смо све горе. У ствари, не ради се ни о каквом парадоксу, већ о суштинској геополитичкој и стратешкој неписмености од које смо оболели. Само је нама и Русима од стране домаће псеудо елите поручивано да држава и народ треба да буду у служби идеологије, а не да идеологија служи за остваривање државних и националних интереса. Промашаји југословенства, комунизма, а сада и евроатлантизма говоре да смо као народ изашли из историје и уместо субјекта постали смо објекат за остваривање туђих интереса. Сетимо се само невероватних заблуда новијег и нешто старијег датума. Док су код Словенаца, Хрвата, босанских муслимана, Арбанаса комунисти видно вукли у корист њихових интереса, српски комунисти су се такмичили у расрбљавању и одрођењу. Њихови дисиденти нису се борили само против комунизма као идеологије, већ су били за рушење Југославије и тежили су стварању својих националних држава, а са Србима би исто онако као и 1941. године, што су и радили током ратова 90-тих. Са друге стране, највећи број српских дисидената, предвођених Милованом Ђиласом и Добрицом Ћосићем, оберучке су помагали и таквима попут Туђмана, Шекса, Параге, Изетбеговића када би били на робији, а све да покажу своју доследност у праву на слободу речи и на плурализам мишљења.
За разлику од наших дисидената и режимаца, код других са екс Ју простора приоритетно питање било је национално, а не демократско. Они су између националног и демократског стављали знак једнакости, а код наше тадашње опозиције главно је било демократско питање, па би се све после решило. Ова заблуда нас је скупо стајала. Док су други тежили стварању својих држава по сваку цену, па би онда тек градили потребне институције, ми смо стали на позицију одбране Југославије док је српски народ преживљавао нови геноцид. Поново смо послужили нашим непријатељима као идеалне жртве, које ће касније бити за све окривљене. Као што видимо, наши ”суседи” попут Хрватске, муслиманског дела БиХ и Мађарске славе и наквеће крвнике и злочинце, о Тачију и његовој терористичкој творевини да и не говорим, само зато што су били у служби њихових, а често и нечијих других интереса, док је код нас свако ко је бранио сопствени народ проглашен злочинцем и то без икакве пресуде. То се уклапа и у Куперову доктрину, по којој је сваки отпор глобалној Империји и њеним тежњама аутоматски злочин. И сада се још инсистира на стварању ”добросуседских односа” у региону, као новом услову за ЕУ интеграције без алтернативе и без наде да би то као народ преживели. Имам само једно питање. Како успоставити ”добросуседске” односе са разним новокомпонованим нацијама сачињеним од бивших Срба који су или мењали веру, па су од покатоличених и исламизованих Срба стварали хрватску и неку бошњачку нацију, или постајали идеолошки пројекти попут црногорске и македонске нације, или се и данас настоји створити неки паралелни ”идентитет”, попут ”војвођанског”, или је сам српски народ постао жртва континуираног истребљења као на Космету где је формирање ”велике Албаније” у току ?
Све ове псеудо и неисторијске нације добро се уклапају у интересе сваке освајачке и окупационе силе, а с обзиром на неисторијско порекло добро се уклапају и у глобалне трендове. Како са таквим успостављеним протекторатима имати ”добросуседске” односе, када је њихов сам смисао постојања антисрпски, а неки су попут Хрватске и настали на отвореном геноциду ? Те државице су и створене из разбијања СФРЈ само да би уз помоћ својих ментора радиле на даљем сузбијању српског државног и етничког простора. То је сав смисао њиховог постојања за њихове западне газде. Исти је смисао постојања бедне, домаће, квислиншке псеудо елите. Овакав режим у Србији и оваква бедна и ништавна, а добрим делом евроатлантска опозиција служе и користе само нашим непријатељима и не треба сумњати да ће и даље наставити са оваквом погибељном политиком демонтаже државе и обесмишљавања, рушења и омаловажавања свега вредног и узвишеног. Седница Скупштине Србије на којој је усвојена она млитава и млака резолуција о Космету, отворено прихватање Тачијевих, америчких и ЕУ уцена и остављање српског народа на цедилу, најбоље говоре у прилог горе реченог.
Показали смо се слаби, зато нас и туку. Хитајући у неку ”обећану и светлу будућност” према западу, заборавили смо ко смо, шта смо и одакле смо. Раслабили смо сами себе и сада служимо за иживљавање и подсмех свима. Са оваквим посрнућем морамо моментално престати. Треба да прекинемо са вечитом потребом да нас неко са запада воли и да треба да му се додворавамо, патећи од комплекса инферирорности, а са друге стране стално се гложимо и делимо између себе. Време је да схватимо да и ми Срби имамо као народ своју Истину и Идеју. Наша Истина је Христос, а Идеја је Православље, Светосавље и Косовски Завет. То је наша бит и суштина. Са обновљеним самопоштовањем, самопоуздањем и достојанством можемо поново вратити сувереност и слободу. Време је за српску, а не ”просрпску” позападњачену елиту. Наши западни лажни партнери, а прави тлачитељи, неће се обрадовати нашем подизању, али они и не треба да нас воле, већ треба да нас поштују, а снагу још како поштују на западу. Време је за духовну и моралну обнову.
Видовдан
