Дуга и многима нејасна биће ова прича. Многи су ме жалили што тако млада и лепа себе кажњавам. У манастир Ћелије свемилостиви Господ призва ме у мојој 13. години, то беше давне 1947. Из једне патријархалне београдске породице призва ме Бог. Вечито сам му захвална, беседи мати Гликерија Јањић, игуманија манастира Ћелије код Ваљева.
Целива мошти преподобног оца Јустина Ћелијског и пали свећу у манастирском храму Светих Архангела. Неколико метара даље, надомак северних врата цркве, и њу и сестринство манастира „чува” онај који је то одавно заслужио и српски род задужио. Ту од 1804. почива Илија Бирчанин, „обор кнез испод Медведника”, јунак, весник Првог српског устанка и слободе, по наредби турских дахија посечен на колубарској ћуприји заједно са ваљевским кнезом Алексом Ненадовићем.
Шест-седам километара југозападно од Ваљева, на обали бистрог, чистог и хладног Градца, лежи манастир Ћелије, здање чији се настанак везује за средњи век и краља Драгутина, духовни центар који благодарећи преподобном Ави Јустину ужива велики углед у православном свету.
У том „бисеру у руци Божјој и парчету Раја на земљи” мати Гликерија борави већ 72 године. Уочи једног давног Ивањдана, сећа се, у манастиру Јовања, на првој исповести, питала је старог оца Евстатија Светогорца да ли да оде у манастир одмах или када заврши школу и буде пунолетна.
– Одговорио ми је: „Дете моје, ако те Господ призива, не чекај ни дана, одмах иди у манастир”. За мене је тада све у мени било готово. Заборавих и оца и мајку и брата и две сестре… – прича игуманија. Долазио је отац по њу, да је врати кући, да иде у школу, а она се сакрила у шуму надомак манастира. Кад је отац отишао, њој тадашња игуманија Сара поручи да не сме да је прими у манастир.
– Ја претим да ако ме не прими, одох под воз. И Бог чу мој искрени детињи вапај. Остадох у Ћелијама – сећа се Гликерија како је за њу све почело те 1947. године.
Следеће, 1948, у манастир је, на позив игуманије Саре, стигао отац Јустин, тада прогнан са Теолошког факултета.
– Отац архимандрит Јустин, велики молитвеник, испосник, филозоф, натопљен благодаћу и енергијама Светог духа, постао је извор воде живе која отиче у живот вечни – евоцира мати Гликерија успомене на духовног великана уз кога је провела више од три деценије, све до његовог упокојења 1979. Вреди поменути да се Ава Јустин и родио (1894) и упокојио (1979) на Благовести, 7. априла, по старом календару 25. марта. Ћелијски заточник говорио је грчки, руски, немачки, енглески језик, служио цркви, писао, преводио житија светих, оставио капитална дела…
Својим наследницима Ава је оставио и завештање да објаве његова дела, а да приход од продаје тих књига иде у Фонд Светог Јована Златоустог из којег би се, у склопу манастира Ћелије, финансирала градња триолтарног храма Светог Саве, Светог мученика Јустина Философа и преподобне Марије Египћанке. На Благовести 2007. освећени су темељи, а 22. септембра 2019. године, уз благослов епископа ваљевског Милутина, захваљујући доброти светосавских донатора и труду ћелијских сестара, довршен је, живописан и освећен заветни храм преподобног Јустина Ћелијског. Учињено је то у години двоструког јубилеја – 125 година од рођења Оца Јустина и 40 година од његовог престављења Господу.
Бурна је историја манастира Ћелије. У доба дугог и тешког турског ропства рушен је, паљен и опет обнављан. У 18. веку имао је значајну улогу у животу Ваљевске нахије, а почетком 19. века везује се за Први српски устанак, јер у порти манастирске цркве почива Илија Бирчанин. У том веку у Ћелијама је основана и основна школа, једна од првих у Србији под Милошем Обреновићем. У њој је свој „први буквар учио” Свети владика Николај Велимировић.
После Другог светског рата манастир је у свему оскудевао, али у младим срцима његовог сестринства велика је радост тињала, присећа се мати Гликерија. Отац Јустин је свакодневно служио свету литургију, увече су била велика бденија… Сестринство је својим трудом и радом знатно допринело да ова светиња напредује. Враћене су им земља и шума, подигнути су два конака и велика трпезарија, реновирана стара црква.
Бавиле су се монахиње пољопривредом, имале сјајну иконописачку школу коју је водила сестра Ангелина, шиле су црквене одежде, штампале поучне верске листиће и бесплатно их делиле, отвориле прву духовну библиотеку у Србији 1993. године, допремале хуманитарну помоћ на ратишта у Босни – на Мајевици и Озрену, организовале духовне трибине…
– Ми се Богу молимо за себе, за српски народ, за своје породице – каже мати Гликерија.
Новозаветни храм светог Оца Јустина у Ћелијама од великог је значаја за све људе добре воље, уверена је она. У ово предвечерје Божића, вели, још јој у ушима брује Авине речине када је грмео: „Ништа важније од Божића! Зашто? Зато што је Бог из своје велике љубави сишао у овај свет и јавио се као човек. Бог се роди, Богочовек се роди!”
– Жеља ми је да сви дочекамо празник у миру, слози, опроштају, љубави и да не тражимо „трун у оку брата свога, а своје брвно у оку свом не видимо”. И даље свети Отац Јустин грми: „Човек је велика и света тајна Божја, човек је икона Божја и лик Божји у овом свету!” – поручује игуманија манастира Ћелије.
Мир и спокој
– Веле посетиоци нашег манастира да овде, у овој долини опкољеној брдима, највише осећају мир и спокој. Доводе болесне, од разних болести траже лека и добијају га у вери. Велика божја благодат изобилује преко светих моштију Светог Јустина и невидљиво се преноси на сваку верујућу особу – каже мати Гликерија.
Аутор: Слободан Ћирић, Политика.рс
