Вековне битке за Новоросију

„За Нову годину пићемо са Владимиром Путином шампањац поводом рођења Новоросије”, изјавио је у понедељак Алексеј Мозговој један од најистакнутијих предводника проруских побуњеника у Украјини.

Да ли ће поменути шампањац заиста потећи показаће наредни месеци. Ипак оно што је евидентно то је да се судбина, такозване, Новоросије све више разматра у медијима, и у Русији и у Украјини, па и шире.

Подсетимо, у овом тренутку под Новоросијом се подразумева савез самопроглашених народних република Доњецка и Луганска. Како су поручили побуњеници, већ су одређене и границе нове државе а иста је проглашена – сувереним ентитетом.

Тренутно, у Новоросијски регион улази осам области: Луганска, Доњецка, Харковска, Запорошка, Дњепропетровска, Херсонска, Николајевска и Одеска.

Новоросија није нова творевина. Постојала је вековима, паралелно са Украјином, Старом Русијом, Белорусијом и Русијом. Историјске околности довеле су до тога да овај део земље, настањен углавном рускојезичким становништвом, постане део украјинске државе и као такав је, практично, третиран све док у бившој совјетској републици није дошло до насилне смене власти свргавањем председника Виктора Јануковича, у фебруару ове године.

Овај део европског континента, тачније, простори на Азовском мору, северном Црном мору и даље ка северу које је некадашња руска царевина освојила од Татара и Турака, био је атрактивни циљ за освајаче још пре наше ере. Прешли су њиме сви могући народи: од житеља прицрноморске степе, када се формира и праиндоевропска језичка група, па преко Кимераца, Скита, Грка, Алана, Турака, Срба, Бугара…

Сви поменути добро су схватали природна богатства којима обилују ови крајеви и нису жалили главе да до њих доспеју.

Пролазили су векови и војске, а битке нису јењавале. Памти се устанак Богдана Хмељницког који је водио сељаке хришћане и козаке придњестровских земаља против пољских магната и њихових присталица. Новоросијска губернија основана је 1764. на територијама које су некада заузимали Срби Словени а административни центар постао је град Кременчуг на југу Полтавске области.

Како наводе историчари, Новоросија је један од најуспешнијих пројеката предреволуционарне Русије. Започет је у време владавине царице Катарине Друге. Она је обавила званичну посету Новоросији и Криму 1787. и основала Јекатеринослав, данашњи Дњепропетровск.

Како би се пред царицом показала напредност ових крајева, на брзину су формирана чувена Потемкинова села и градови у које је, једнако брзо, насељено становништво.

Новоросијска губернија пролазила је, међутим, кроз многе промене. Дељена је, па поново окупљана, зависно од воље императора који је столовао у Москви.

Крајем 19. и почетком 20. века Новоросија постаје један од најдинамичнијих делова руске царевине па и целе Европе. Одеса и Јекатеринослав убрзано улазе у ред највећих руских градова.

Бољшевичка револуција 1917. као и последице Првог светског рата, такође су донели многе промене у овом делу Руске империје.

Како су приметили украјински аналитичари, назив „Новоросија” дуги низ година се није појављивао у политичком жаргону. Новоросија је, практично, са карте Русије нестала 1917. године. Многи у бившој совјетској републици чак и не знају порекло њеног назива. Управо стога има оних који су склони да му придају тек пропагандну сврху.

Чак ни у време немира 2004. када је регионална елита са југоистока Украјине почела да губи моћ, реч „Новоросија” нигде није спомињана. Нису је наглашавали чак ни доњецки сепаратисти 2006, када је основана друштвена организација Доњецка република. Уосталом, застава Новоросије, као и њен грб, креирани су тек ове године.

Ипак, у светлу великих политичких комешања и грађанског рата, назив „Новоросија” избио је у први план, па чак постао и појам за који су се чврсто везали украјински побуњеници, а све чешће га помиње и руски председник Владимир Путин.

Да ли је овај стари назив извучен из нафталина како би обезбедио „лажну самоидентификацију” побуњеника, како тврде у Кијеву, или је заиста реч о пројекту који је утемељен на чврстим основама показаће скора будућност.

Како пише др Александар Раковић, а када је реч о Новоросији, она је по слому Руског царства ушла 1922. под окриље Украјине. Од 48 милиона житеља Украјине, према попису из 2001. Украјинаца је било 37 и по милиона, а Руса осам милиона и триста хиљада. Др Раковић додаје да могућност да се неко идентификује и као Украјинац и као Рус тада није предвиђена. Ипак, према британским истраживањима из 1998, овај двојни идентитет поседује чак 27 одсто украјинских житеља. То би, како се даље закључује, значило да руску припадност на овај или онај начин поседује чак 44 одсто Украјинаца.

Новоросија је у саставу царске Русије и каснијег Совјетског Савеза доживела изузетну експанзију како становништва, тако и економије. Још у доба империје, на територији Новоросије у Донбасу, Харковску и Дњепропетровску је створена јака привреда. У Николајеву и Херсону су изграђена велика бродоградилишта а у Одеси и Мариупољу луке способне да приме и највећа пловила.

Све ово погодовало је развоју индустрије угља и других руда у Донбасу и суседним областима и настављено је и у доба СССР-а. Развоју Харкова који је био главно административно седиште Украјинске ССР погодовало је и то што је од 1919. до 1934. овде изграђена велика фабрика трактора. Слично је било и у Дњепропетровску који је напредовао захваљујући изградњи великих хидроелектрана. Било је то доба, такозваних, петолетки када су све снаге прве социјалистичке државе биле усмерење на јачање привреде. У Харковском тенковском заводу конструисан је чувени тенк Т-34, најбоље оклопно оружје Другог светског рата.

Све је то на неки начин прекинуто 1990. када је Украјина напустила СССР и формирала се као самостална држава.

Под новом влашћу (нелегално установљеној после демонстрација у Кијеву почетком године) и стратешког окретања ка Западу, области Новоросије су бачене у други план. Непоштовање воље тамошњег живља узроковало је побуну која се претворила у грађански рат који не само да разара Украјину него и прети стабилности целог европског континента.

Да ли ће побуњенички лидер Алексеј Мозговој и Путин заиста за Нову годину попити шампањац знаћемо врло брзо. Дотле ће се ваљда наћи довољно памети на две зараћене стране да се прекрате муке Украјинаца, рушење градова и путева и погибије на обе стране – и међу војницима и међу цивилима.