Такозвани дијалог Београда и Приштине, да би се, тврди се, „олакшао живот обичним људима“, није довео до споразума две стране и њихових заштитника, али је отворио процес промене политичког амбијента у Србији. То је вероватно нежељен, али изузетно важан резултат најновије фазе бриселско-косовске драме. Основе тих промена су се већ уствари десиле и готово сви политички играчи су се – свесно или несвесно или под обавезом према страним заштитницима – преко Косова легитимисали шта они стварно мисле о Србији и Србима. На тим основама ће бити и одржани све извеснији нови парламентарни избори. Утолико пре што ће мучење Србије на сцени бриселско-косовске драме бити настављено. Наспрам свега тога је ипак чињеница да је једном садашња Србија рекла „не“ или, боље речено, суочила се с тим да је то „не“ неизбежно. Независно од околности како се то и зашто десило, то је сада чињеница која може далеко шире и битније да промени политичко расположење и политичку климу у Србији. То је изузетно важно и то је оно где је Србија у предности у односу на све друге учеснике те косовске драме.
Сада, када је мање-више све јасно, основно је питање шта и како даље. Ту су уствари два основна питања – како ће даље политичка Србија и шта је са жељеним чланством у Европској унији. Прво да кренемо са западним спонзорима тог дијалога. За њих овакав исход уопште није изненађење. Искрено говорећи, то се и желело.
Америка, која је, како се испоставило, кључни аутор услова и тока дијалога, још не жели било какав формални споразум који би могао да личи на решење косовске драме а ЕУ, која је извршилац те жеље, има и своје циљеве, пре свега да неуспехом дијалога забашури своју стварну жељу да приступ Србије европској интеграцији одложи што је више могуће. Дијалог је био изузетно повољан изговор. У том светлу би требало гледати и на америчко саопштење да је дијалог био „успешан“. Занимљиво, Вашингтон је једини на Западу и званично реаговао на исход дијалога. Изгледа, међутим, да су западни спонзори дијалога преценили достојанство лидера Србије, који су почели све да прихватају иако су постављени услови значили и националну и државну увреду и, на крају, издају. Онда су, уплашени том спремношћу лидера Србије, Американци у свакој новој рунди дијалога мењали, додавали нове још горе услове, и на крају су успели. То што су понудили нису више могли да прихвате ни нови „европејци“ из Београда. Циљ је тако у овој фази остварен. Од дијалога, дакле, нема више ништа и у догледно време биће извесно затишје. Али, ЕУ и Америка неће одустати, и мучење Србије ће бити настављено. Празнину затишја ће попунити нови притисци да се оно што је обећано и испуни, оствари, а то ће бити маскирано формулацијом да се разговори у интересу обичних људи морају наставити. ЕУ ће формално охрабривати Србију саопштењима да је до сада постигла много, али да све то није довољно за датум почетка преговоре. Ту мантру су, како изгледа, прихватили и лидери у Београду који, такође, говоре да не одустају од дијалога иако је сам председник владе Ивица Дачић рекао да се дијалог нема о чему више водити. Реалност је, међутим, да у скорије време од свега тога неће бити ништа а, упркос томе, политичко мучење ће се наставити.
КАКО УБИТИ ДОБРУ ВЕСТ Истовремено, Америка је остварила још један циљ дијалога – политички је спасила свог кључног човека Хашима Тачија. До пре неколико месеци Тачи је политички био на ивици амбиса и његова политичка судбина је била крајње неизвесна. Али тада је почела нова рунда преговора са Београдом, руковања и ћаскања са Ивицом Дачићем, па онда и са Томиславом Николићем а истовремено Тачи се представио као одлучан бранилац интереса косовских Албанаца. И, што је најважније, Американцима се још једном показао као веран и поуздан „партнер“, одлучно је бранио све што су му Американци рекли. За сада он је политички преживео. Таква позиција Тачија и Американаца је, иронично је, помогла и Србији да дође до тачке када не може да прихвати понижење и уцену. Колико је, ма колико било апсурдно, Србија помогла Тачију, толико је и он помогао Србији.
Дијалог је, наравно, донео највише промена у самој Србији и, по свему судећи, политичка Србија више неће бити као што је била и актуелна власт је практично враћена на почетак. Реч је о готово тектонским променама у политичком амбијенту иако је, како изгледа, мали део политичке јавности свестан тога. Иако се већ данима знало да од дијалога нема ништа, у Србији је коначно суочавање са том чињеницом донело велику напетост и постало је прилика за нове унутрашње политичке игре и нови талас необичне политичке пропаганде. Наиме, главни проблем у политичкој пропаганди је како убити лошу вест, а у Србији је на цени сасвим обрнуто – како убити добру вест. Политичко разголићење које је донео дијалог је заиста добра вест за Србију. Али нешто се ипак десило и сада сами догађаји диктирају политику. Ко то не разуме и не схвати тај нестаје са политичке мапе Србије. За сада су, то је јасно, губитници министар финансија и лидер Уједињених региона Србије Млађан Динкић и Демократска странка. Динкић је својом подршком понижавајућем и увредљивом споразуму око Косова и претњом да ће земља пропасти јер ће бити у изолацији довео у питање своју политичку судбину. По свему судећи њему више неће бити места ни у садашњој влади. Демократска странка је такође подржала споразум, и то без икакве потребе јер тренутно од ње ништа не зависи, и тако у очима гласача потврдила њихову сумњу да је та партија на политичкој маргини. Уз то, потпредседник ДС и лидер те странке у Војводини Бојан Пајтић је у критичном тренутку предложио још увек нејасну декларацију о заштити права те покрајине.
Утисак је да мирис промена политичког амбијента осећају актуелни лидери, пре свега председник Србије Томислав Николић и председник владе Ивица Дачић. Само осећање мириса промена не значи и спремност да се промене искористе и примене у политичкој пракси.
ПОТАПАЊЕ И ДИЗАЊЕ ЛИДЕРА Наиме, основно је питање да ли ће бриселско понижење инспирисати лидере да одлучније крену ка Србији, а не ка Бриселу и да суштински промене своју политичку концепцију. Судећи према ономе шта они јавно говоре, мало је вероватно да ће се то у скорије време и догодити. Пре свега реч је о сагледавању политичких прилика и суштинских интереса Србије и целине слике света у коме живимо. Сасвим је природна амбиција европских интеграција Србије и ту ништа није спорно, али реалну позицију Београда диктирају околности и правовремене и истините информације шта се стварно дешава. Другим речима, да ли ЕУ у овом времену уопште жели Србију, затим шта процес интеграција значи, колико доноси користи а колико штете и да ли као таква, као Унија, постоји и онда да ли у овом времену Србија можда има преча посла. Илузије и лажи не могу помоћи. Напротив. Један од примера је и дијалог са Приштином. Како је могуће да лидерима Србије није било јасно од самог почетка шта је циљ дијалога и у каквим околностима се води. Многе изјаве и Дачића и Николића сугеришу да им је све јасно, али изгледа нема политичке воље и снаге да се та свест претвори у политику. Уместо суочавања са реалношћу, траже се формулације које подсећају на време Савеза комуниста па тако водећа партија у Скупштини Србије Српска напредна странка каже да „неће ништа потписивати и да ће се дијалог наставити“. У преводу, дијалог је пропао, Србија не може да прихвати оно што је понуђено, али СНС не жели да јасно каже да одбија понуђено, него се крије иза форме да неће потписати, мада није јасно који документ јер у Бриселу није ни било јединственог и формалног папира. А то што ће се дијалог наставити не значи ништа сем очекивања да ће то годити ушима у Бриселу, Берлину и Вашингтону. Има, међутим, и оних који тврде да СНС и Александар Вучић само одлажу своју намеру да потпишу све оно што се од Србије тражи.
После састанка лидера те стране у понедељак неки њени представници су чак западним дипломатама у Београду пренели да је то одлука СНС. Таква намера те странке је можда и вероватна, али већ су другачије околности и мало је вероватно да је то могуће.
Читав проблем је што се мучење наставља. Али, то мучење ће још више утемељити промену политичког амбијента у Србији, и Србија се мора суочити са том новом реалношћу. Актуелни лидери изгледа да нису спремни на то суочавање. Изјаве препуне тешких речи и историјске патетике сугеришу велику политичку празнину. Тешке речи не могу заменити безидејност и неразумевање. Како у Босни кажу, „велик’ турбан, под њим хоџе нема“.
Ако то не разумеју садашњи лидери, онда ће њихово место у том другачијем политичком амбијенту заузети неки други, неки које још не знамо, али су већ ту негде. Јер, у политици је као у животу: догађаји имају и своју логику и не могу се контролисати и дође час када се мора дати јасан одговор, када више не помаже избегавање јасне речи. Ту је и значај неуспелог дијалога. И у том смислу и Србија је, поред Тачија, добитник неуспелог дијалога.
Синиша Лепојевић
Стандард
обрада: Србија данас
