ВЕЛЕИЗДАЈНИК у хрватским медијима: Сви Срби знају да су изгубили Косово

Пуно тога што се на Косову догађа данас подсјећа ме на оно што се догађало поткрај 1980-их – ма колико прилике и околности биле битно другачије (и готово неуспоредиве).

Кренут ћу од свог сусрета и разговора с предсједником Србије Александром Вучићем, почетком вељаче ове године. Након обављенога интервјуа за Глобус имали смо тзв. радни доручак, у Вили Бокељки на Дедињу. У једноме тренутку упитао сам Вучића како мисли ријешити проблем Косова. Мало је размислио – протекло је неколико секунди знаковите напете шутње – а онда је рекао да неће, или да не мисли дати сјевер Косова. Нисам успио упамтити баш сваку његову изговорену ријеч.

Обрана сјевера Косова – да би то била, на неки начин, окосница његове политике за Косово. У његовим мукотрпним, маратонским преговорима с политичким представницима Албанаца на Косову (али и с премијером Албаније Едијем Рамом, којега је такођер укључио у преговоре), као, наравно, и с високим представницима Еуропске уније, на челу с еуропском повјереницом за вањске послове и сигурност, Талијанком Федерицом Могхерини.

Од тога нашега разговора до данас, протекло је око пола године. И, видим, Вучић се у знатној мјери држи тога својега мени унапријед најављеног концепта – да ће покушати “обранити” сјевер Косова. То јест, да је сјевер Косова његова посљедња црта обране, у склопу онога што се у косовско-међународнополитичкоме жаргону назива, ево има томе већ више од годину дана, “свеобухватним споразумом за нормализацију односа Србије и Косова”. Поједностављено речено: да, признат ћемо Косово (али без чина експлицитног међународноправног признања), али ћемо заузврат “истрговати” сјевер Косова. Нећемо им (Албанцима на Косову) дати баш све, нешто ћемо ипак успјети задржати и за себе.

И ту одмах улазимо у средиште ове приче – а то је, о чему данас многи говоре или пишу, али без пуно опипљивих информација или података, (Вучићев) концепт тзв. “размјене територија”, илити концепт “корекције граница”. Или још краће и једноставније речено, концепт “компромиса” (то је ријеч коју Вучић у задњих неколико тједана/мјесеци највише раби).

Одмах да напоменем, да не буде забуне – једно је (она стара, бивша) опција тзв. “подјеле Косова”, а нешто сасвим друго овај нови, Вучићев (можда и не само његов) концепт “размјене територија” (односно “корекције граница” или “компромиса”).

Осим Вучића (а питање је колико и он сам у то чврсто вјерује) и његових блиских сурадника у СНС-у и политичко-државном врху Србије (готово) нитко ни у Србији ни изван ње није склон повјеровати да се у пракси уистину може провести у дјело та, прилично храбра, замисао о “размјени територија”.

Управо док пишем ове ретке – у понедјељак, 23. српња, око 15.30 – јавио ми се, мобителом, Александар Вучић, из свог предсједничког уреда:

„Сви Срби знају да су изгубили Косово – али ја ћу учинити све што је у мојој моћи да вратим што се може, па да то на крају не испадне као потпуни пораз или потпуни губитак. Као што сте се и сами имали прилике увјерити, сви ме нападају, и у тим нападима не бирају ријечи ни средства, али нитко од њих заправо не жели да се проблем Косова ријеши. И још се чуде – и онда ме због тога нападају – како се ја само усуђујем да уопће нешто рјешавам!“

Вучић је мало застао, а онда наставио, тј. довршио започету мисао:

„Ако ћу видјети да је нешто добро за Србију, ја ћу то гурати – без обзира на посљедице. Видите да постижем неке опипљиве резултате, посебно на економском плану. Јавни дуг Србије се смањује, тешким мјерама постижу се опипљиви резултати. Али ти који мисле, и тако се и понашају, да се рак може излијечити аспирином – ти или лоше желе Србији или су будале!“

Јутарњи лист/Глобус